Redovni je profesor Univerziteta Crne Gore, a polja njenog naučnog interesovanja čine lingvistika, kongnitivna lingvistika, morfologija, sintaksa, analiza diskursa…Član je Odbora za jezik CANU, autorka je tri romana od kojih je Life Lift bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, Beton bluz, preveden na engleski i u procesu objave kod renomiranog američkog izdavača i prošlogodišnji Nova Nora. Bavi se prevođenjem poezije i dramskih dela, esejistikom i književnom kritikom
Slavica Perović je deo intelektualne elite Crne Gore, ali je svoje obrazovanje sticala u Beogradu, na Kalifornijskom Univerzitetu Berkli, u Londonu…Predavala je na Univerzitetu u Bolonji na doktorskim studijama na Fakultetu za filologiju i strane jezike. Izlagala je na konferencijama širom sveta i držala predavanja po pozivu. Danas je redovni profesor i na Univerzitetu Union u Beogradu i Novom Sadu.
Poreklom iz Boke Kotorske, kaže da je rodna Boka je za nju bila i ostala čarolija, zanos i lepota. Zbog Boke je porasla u osobu koja mora imati more u horizontu, planine i mirise:
„Način na koji miriše Mediteran jedinstven je, to nije toliko ni geografska kota koliko genetski zapis koji se u meni očita na miris biljaka, na neka jela, kad nanjušim južinu u zalivu ili zaspim u posteljini koja se sušila na suncu. Dešavalo mi se da se ljeti nađem u raznim zemljama Mediterana, hodam, razgledam pa nagazim na origano, protrljam ruzmarin ili lavandu u ruci i to me vrati u baštu moje none koja koje gajila cvijeće, ili u kuhinju moje babe koja je na stolu uvijek imala one vinogradarske breskve koje mirišu kao duša i za mene imaju magijsku moć. Bokelji su fini, pitomi ljudi, Bokeljke rafinirane, elegantne žene. Boka je takođe i niz malih mista koja su na mnogo načina slična, ali i različita.“
Svoje prvo sećanje iz detinjstva, danas bih nazvala sećanje na slobodu, mogućnost da se neograničeno igra napolju sa sestrama i drugaricama, da oguli koleno, mama ispere rakijom, poljubi je i kaže, ’ajde, neće ti ništa biti:
Način na koji miriše Mediteran jedinstven je, to nije toliko ni geografska kota koliko genetski zapis
„’Ajde, neće ti ništa biti bio je atest vjere, garancija kvaliteta i riječ na kojoj se leti kada ti je kaže mama. Ne znam koja je to fraza danas, ne znam da li ima tih bespogovornih vjerovanja, meni je ta moja donosila mir, ponekad čak i sreću. Mama, ja sam se zaljubila. Ajde neće ti ništa biti. Svima se to dešava. Mama udarila sam auto. Ajde, sitno je to, neće mu ništa biti. I dodala bi kućo moja. Kada te majka isprati u svijet i kaže, ajde kućo moja, sretan ti put, ti sa tim riječima poneseš more, grad, majku, svu rodbinu i kuću. I kad optrčiš svijet i vratiš se imaš svoje ljude, kuću, more, i majčin grob zato što imaš tu rečenicu. Dobre riječi uvijek su kuća.“
Mama Ljubica i otac Mirko, vaspitavali su svoje tri kćeri, Slavicu (najstariju), Nevenku i Branku sa trima rečima i obiljem ljubavi. Reči su bile stare austrougarske: rad, red i disciplina, a ljubav nije imala državljanstvo i bila je neiscrpna. Otac je bio strogi stub porodice, ali i blagi Bokelj, a majka je bila fenomenalna mama tri devojčice, djevojke i žene. Uvek je bila tu kada je trebalo:
„Kao najstarije dijete pamtim da sam morala sve prva da savladam, roditelji i roditeljstvo vježbaju se na prvom djetetu. Poslije sam to shvatila kada sam pomno proučila psihološka objašnjenja poretka rođenja. Moja je priča prvorođenih. Moje sestre su ostvarene osobe, svaka sa svojom profesijom, karijerom i životnim izborima. Jedna odavno Beograđanka, a druga sa radnim vijekom provedenim u Švajcarskoj. Obje su kreativne i izrazite individualnosti. Komplementarne smo više nego slične, ali svaka izrazita razlika briše se na ljetnom danu kada u hladu terase naše kuće u Tivtu pijemo kafu i odozgo gledamo na Tivatski zaliv. To je neprocjenjivo.“
Njenu porodicu danas čine kćerka Jelena i sin Nikola, snaha Ivana i unuci, blizaci Andrija i Una:“Kada sam sa jednim od njih onda ih zovem Dušan i Dušanka i na još milion načina. Oni se odazivaju na svako ime zato što je svako ime uzica na čijem kraju je moje srce. Oni to znaju. Una i Andrija sada imaju skoro deset godina i gledam da naberemo što više zajedničkih trenutaka.“
Posao medija je da informišu, ali u tom procesu mnogo je manipulacije
Kao gimnazijalka, putovala je brodom „Durmitorac“ (od Tivta do Kotora) i na brodu se moglo učiti, pisati domaći zadatak, sanjariti na pramcu i zaljubljivati se. Trebalo je ustati u šest sati ujutru svakog dana, ali i to je bio deo discipline:
„Roditelji mi nikada nisu išli u školu zbog ocjena. Knjiga mi je došla kao prirodno rješenje. Uostalom, kada u malom primorskom mjestu pada kiša, najbolje je da imaš knjigu. To je bio moj put u život. Ne dobar ili bolji, nego prosto život. Pisanje naučnih radova bila je obaveza, pisanje fikcije bilo je moje unutrašnje moranje. Naučiti velike škole i poći u svijet, može brodom, avionom, pješice, kako god. Samo otići. Povratak je upisan u odlaske.“
Kao devojčica je želela da postane učiteljica, a postala je univerzitetski profesor. Na tom putu podržavali su je roditelji i ono davno vreme kome su bili potrebni školovani ljudi, vreme ideala. Da nije postala lingvista i pisac, možda bi bila lekar, to je bila želja jednog njenog dede. Možda je zbog toga junakinja njenog romana „Nova Nora“ kardiohirurškinja, koja ima moć da leči i da deci bude od pomoći.
Studije u Beogradu bile su jedna od najvećih tranzicija u njenom životu. Pomno je učila, družila se i upoznavala sa kulturnim i javnim životom Beograda:
„Roditeljima sam uredno pokazivala indeks s neskrivenim ponosom štreberke sa svim položenim ispitima u roku. Takvo je vrijeme bilo. Na jednoj strani uredna kćerka, na drugoj strani pobunjena studentkinja koja u Ateljeu 212 gleda Kosu. I sve druge predstave uz Kosu. Pamtim Filološki fakultet po vrhunskim profesorima, sjajnim predavanjima i intelektualnoj eliti koja se tu formirala. Mnogi moje kolege postali su vanserijski profesori, prevodioci, profesionalci raznih fela svugdje po svijetu. Pamti sjajne predavače koji su donosili nove ideje i teorije sa najboljih svjetskih univerziteta i sa žarom ih prenosili. Pomenuću profesora Ranka Bugarskog, koji nas je nedavno napustio, zato što nam je svima bio uzor i zato što sam mu nedavno govorila na komemoraciji na Filološkom fakultetu. Jezik su nam predavali Britanci, trenirani smo da govorimo bez akcenta. To je tada bilo važno. Pamtim nježnost, pamtim zanos, pamtim ljubav. Studirati u Beogradu bila je privilegija. Meni su od te privilegije izrasla krila.“
U svom bogatom i veoma značajnom naučnom radu, uspela je da koristi apstraktne teorije kako bi objasnila konkretne fenomene jezičke upotrebe bilo u engleskom bilo u našem jeziku:
„Dvije nove, moćne teorije iz oblasti jezičke nauke, analiza diskursa i pragmatika, pomogle su mi da istražim fenomene direktnih i indirektnih pitanja u komunikaciji, da objasnim kategoriju učtivosti, posebno izvinjenja i kulturni skript koji ih uslovljava, bavila sam se kategorijom roda i veoma aktivno učestvovala u raspravama o rodno senzitivnom jeziku. Jezik medija sam prelamala kroz kritičku analizu diskursa i ukazala na važnost medijske pismenosti. Kako je kognitivna lingvistička teorija uzimala maha, tako sam se počela baviti beskrajno interesantnom vezom između jezika i mozga posredstvom konceptualizacije koja je veoma naslonjena na naše tjelesno iskustvo. Tu su me veoma zainteresovale metafore i metonimije i jednu moju knjigu o metaforama objavila je CANU. Kako je jezik kao sistem veoma bitan za jezik književnosti veliki mi je izazov bio da se upustim u istraživanja iz kognitivne stilistike, odnosno, kognitivne poetike. Štaviše, najznačajnije mi je što sam mogla da dam naučni doprinos u lingvistici i objavljujem radove širom svijeta, potom što sam mogla to da prenosim mojim studentima i što sam mogla da koristim svoje ekspertsko znanje da pomognem rješavanju nekih aktuelnih pitanja u mojoj državi čija rješenja je trebalo ugraditi u zakone.“
Žensko osmišljavanje života zadato je i uslovljeno njenom biologijom, njenim ženskim bićem i njenim ženskim ulogama
Radost rada je jedna od najdragocenijih tekovina njene univerzitetske profesure. I kontakt sa divnim mladim ljudima koji se zovu studenti. U svom bogatom sivi-ju ima izradu doktorske teze u Senate House u Londonu, International visiting program po univerzizetima Sjedinjenih Američkih Država, Fulbrajtovu stipendiju na Kalifornijskom univerzitetu Berkli, predavanje na doktorskim studijama na Filološkom fakultetu Univerziteta u Bolonji, konferencije, kongrese, stipendije, specijalizacije, predavanja po pozivu širom sveta…Proputovala je svet sve idući za naukom, upoznavala ljude, napravila kontakte. To je značilo užasno mnogo rada u veoma kompetitivnom okruženju, velika žrtva koju može da nosi samo spremnost na veliki rad i ljubav prema onome čime se bavite. Ona je to, očigledno imala.
Jezik i mediji su takođe u njenom naučnom fokusu. Kaže da bi bilo dobro da se u medijima drže propisani jezički standardi i da profesionalizam prevlada. Drugim rečima, da senzacionalizam u medijima ne bude glavno pogonsko gorivo:
„Posao medija je da informišu, ali u tom procesu mnogo je manipulacije. Jedna vrsta manipulacije je korišćenje populističkog ili narodskog govora kako bi se tekst približio čitalačkoj publici i prodala im se ona politička, ideološka, zakonska, obrazovna koja god priča koju taj medij zastupa. To je složen posao i jezički sloj je onaj prvi kojim se to učitava. Drugi je grafički, takođe veoma moćan i zavodljiv. Imitiranje političara i popularnih ličnosti manir je tabloida i uopšte žute štampe. Njihov osnovni princip nije jezički standard, njihove udice love nesavršenost čovjekovog bića. To je tango koji igraju mediji i čitaoci, a podijum je vrijeme i okolnosti u kojima se igra dešava. Spirala tog plesa uvijek ide nadolje i naniže. Nikada ne znate ko će niže dobaciti – tabloid u svom pristrasnom tekstu ili čitaoci u komentarima na portalima. Da se želi preokrenuti smjer spirale to bi se lako moglo. Pitanje je samo da li bi bilo i profitabilno.“
Romani Slavice Perović izazvali su veliku pažnju publike i kritike. Poslednji, ’Nova Nora’, je veoma dobro ocenjen, kritika i publika su ga dobro prihvatili. Svojim naslovom se referiše na Ibzenovu ’Noru’. Na pitanje zašto taj naslov, da li ga je imala pre nego je počela da piše, ili je naslov došao na kraju, odgovara da je naslov došao na kraju. I da on mora da bude kratka priča, što nije ni malo lako:
„Ibzenova Nora je metafora žene koja se pobunila. Nova Nora je o ženi za koju su sve pobune izvršene u njeno ime, ona je nasljednica velikog emancipatorskog postignuća dugog vijek i kusur. Samo, to nije kraj priče ni o emancipaciji ni o univerzalnoj ljudskoj potrebi da se osmisli svoj život. Žensko osmišljavanje života zadato je i uslovljeno njenom biologijom, njenim ženskim bićem i njenim ženskim ulogama. Razlika je u tome što je Ibzenova Nora morala da igra te uloge, savremena žena ima izbor, može da ih igra, a i ne mora. Ali broj uloga je ostao manje-više isti. Hoćeš da imaš karijeru, izvoli. Hoćeš da budeš majka, ko ti brani. Hoćeš da budeš žena i supruga – budi. Želiš da budeš dobra kćerka – razumije se, budi. Želiš sve to? Ili samo svoju kombinaciju? I koliko ti je tvoja održiva kombinacija u datom sistemu vrijednosti i osvojenih sloboda. Izbori moraju da se naprave, ciljevi moraju da se postave. To su prekretnice i odluke na osnovu kojih biramo i oko čega osmišljavamo život, javno i privatno u našim životima. O tome se, pored ostalog, bavi „Nova Nora“. Bavi se ljubavlju. Ni jedan od ovih izbora bez ljubavi nije dobar.“
Ako se vi i ne bavite politikom, ona se bavi vama u svakom aspektu vašeg života
Da li je život žene u Crnoj Gori danas bitno drugačiji u odnosu na život žene u drugim sredinama Evrope? Da li je to bio u godinama kada je Slavica Perović boravila u inostranstvu? Kako je kao žena, naučni radnik, poredila zemlju iz koje dolazi sa zemljama u kojima je bivala?
„Uvijek sam upoređivala, nekada je to poređenje bilo na štetu moje zemlje, a nekada na korist. Činilo mi se da ekonomski momenat može da riješi stvar – kada bismo bili bogatiji i razvijeniji to bi bio kraj problema. Međutim, nije bilo samo to, mnogi paralelni demokratski i emancipatorski procesi kao i procesi promjene svijesti trebalo je da se dešavaju. I dešavali su se, ali je to predugo trajalo. Žene u Crnoj Gori danas svjesne su svoje moći, emancipovane su i samosvjesne i izgradile su svoj glas. Vjerujem da sam i sama tome doprinosila.
Ima mnogo mladih žena danas u kojima vidim nadu za napredak u Crnoj Gori. Rade odgovorne poslove i rade ih dobro. Želim da vidim što više žena u politici, rukovodećim mjestima i Crnogorskoj akademiji nauka i umjetnosti… Kada sam prije dosta decenija odlazila prvenstveno u Veliku Britaniju i Sjedinjene Američke Države na razne specijalizacije i studije, išla sam da učim od boljih i razvijenijih.
Danas ne mislim da su u svemu mnogo bolji iako su razvijeniji. Bliskost, porodična kohezija, prijateljstva, sigurnost da je tu neko ko će ti pomoći kada ti treba, veoma su važni za zdravlje jednog društva. Tu su i zdravstvene ustanove, socijalne i penzione službe koje nisu u mnogim zenljama razvijenog svijeta napravljene za sve jednako. Napravljene su za bogate. To nisu najbolja rješenja. Nadam se da će Crna Gora kao 28. članica Evropske unije biti dobar blend svojih najboljih vrijednosti s jedne strane i provjerenih tekovina razvijenih društava i stabilnih država s druge strane, na dobrobit svih, naravno. I žena.“
Politikom se nije bavila jer nije želela partijska vezivanja, iako je imala jasna politička opredjeljenja i uredno izlazi na sva glasanja:
„No, ako se vi ne bavite politikom ona se bavi vama u svakom aspektu vašeg života. Posebno sam se nemoćnom osjećala kada sam se kao dekanka zalagala da se Filološki fakultet u Crnoj Gori oformi i ustanovi u Podgorici, za šta smo moj kolektiv i ja dali ubjedljivu i svestranu argumentaciju. Svejedno, fakultet se ustanovio u Nikšiću zato što je tadašnja politika nadvladala tadašnju nauku, te je filološku nauku uskratila za sve prednosti razvoja koje pruža glavni grad Podgorica. Osetila sam politiku i na druge načine, prosto je nemoguće ne osjetiti je. Svi je osjećamo.“
Foto: Vesela Mišković
