Karijeru je započela kao lirski, a završila kao dramski sopran. Bila je Norma, Toska, Madam Baterflaj i još sedamdeset heroina koje je dočarala publici u svom matičnom Narodnom pozorištu, milanskoj Skali, njujorškom Metropolitenu, Bečkoj državnoj operi i na više od 200 pozornica širom sveta. U istoriji opere, otpevala je najveći broj Normi. Operski partneri bili su joj Franko Koreli, Plasido Domingo, Hoze Kareras, a pre njih Mario del Monako, koji je za nju rekao da je nova Marija Kalas!
Ona je, od svih uloga, najviše volela Tatjanu u Evgeniju Onjeginu, i pevala ju je na četiri jezika – ruskom, nemačkom, italijanskom i srpskom.Pevala ju je i u Marinskom teatru u Sankt Peterburgu, i dobila kritiku da „takva Tatjana nije prešla preko Marinskog teatra.“ Slavna ruska operska diva, solistkinja Boljšoj teatra Galina Višnjevska joj je kazala:’Znaš šta Radmila, ja takvu kritiku nisam dobila!“
Frančesko Sičilijani koji je bio 20 godina umetnički direktor Milanske skale, čovek koji je najviše učinio da se proslave Marija Kalas, Mario del Monako i Renata Tebaldi, rekao je Radmili, ali i javno u jednom intervjuu, da je ona „najmudrije vodila svoju karijeru“.
Mogla je ode u inostranstvo, zvali su je iz velikih operskih kuća da im se pridruži, ali ona je samo gostovala i nikada nije pomišljala da negde ostane:
„Gde god sam otišla, jedva sam čekala da se vratim. Nisam mogla bez svog Beograda, bez svog kraja odakle sam otišla u svet, i u koji sam se uvek vraćala.“
Ovog januara, Radmila Bakočević puni 90 godina, a njen izgled, njeno držanje i njena zainteresovanost za sve što se događa u svetu operske umetnosti, za studente, izazivaju veliko poštovanje. Ovaj razgovor za CORD je prilika da zabeležimo neke od važnih i zanimljivijih trenutaka iz njenog bogatog života.
Radmilin tata Đorđe, sa završenom srednjom poljoprivrednom školom, specijalista za kalemarstvo, bio je upravnik rasadnika u Guči, srpskoj varošici koja će se proslaviti tridesetak godina posle Radmilinog rođenja, kada je osmišljen Sabor trubača koji se i danas održava. Kao glava porodice, brinuo je da ukućani ne oskudevaju u osnovnim stvarima, a mama Darinka je zbog ljubavi napustila domaćičku školu, udala se, rodila i podigla troje dece. Deca su vaspitana da od malena rade u kući i oko kuće. Kad bi se zimi okupili svo troje oko majke, ona je pevala svojim božanstvenim glasom, pevao je i stariji brat Srećko koji je imao izuzetan glas, a Radmila je samo otvarala usta. Prvi koncert je imala u Guči, u organizaciji Kola srpskih sestara, pevala je uz pratnju harmonike. U školi je pevala za svetosavske priredbe.
Otac, poreklom iz sela Dučalovići podno planine Ovčar, bio je vredan i mudar čovek čije je savete upamtila za ceo život:
„Govorio nam je da nikada ne ignorišemo drugu osobu zbog onoga što radi, jer ćemo na taj način sebe degradirati. Zatim,’daleko je lakše savladati se, nego izvinjavati se’. I još jedna za pamćenje i pridržavanje: pre nego izgovoriš rečenicu, zamisli da imaš vodu u ustima, pa sačekaj dok je progutaš i tek onda kaži. Leta smo provodili kod babe i dede na planini, imali smo i svoje parče zemlje u blizini Čačka gde smo radili, imali smo i kravu, tako da sam ja odmalena obavljala sve poslove u kući i na imanju. Na godišnji odmor sam prvi put otišla i prvi put videla more, kada sam se udala za Aleksandra i sa njim otišla na letovanje.
Gde god sam otišla, jedva sam čekala da se vratim. Nisam mogla bez svog Beograda, bez svog kraja odakle sam otišla u svet, i u koji sam se uvek vraćala
Imala sam osam-devet godina kada sam naučila da kuvam. Mama ili baka, mamina majka, bi započinjale, objasnile mi šta dalje da radim, i ja bih skuvala i nosila im ručak na polju gde su radile. Mama je u domaćičkoj školi naučila da šije i šila je za nas, a i ja sam kao mlada naučila da šijem.Umela sam sebi da sašijem kostim. I danas imam u kući mašinu za šivenje. Moj mlađi brat je jednom prilikom rekao da smo mi bili ’privilegovana deca, jer smo imali divne roditelje.’ To je najveća istina i najveća sreća koja nas je pratila.“
U stanu, među brojim fotografijama na kojima je Radmila iz različitih uloga, na jednom zidu se nalazi i veliki goblen, vrsno umetničko delo koji ona uradila:
„Taj goblen sam radila uglavnom u inostranstvu, kada bih gostovala, u pauzi između dve predstave. Naučila sam i da štrikam, heklam, a čak sam i prela vunu.. Vaspitavana sam da žena mora da zna sve što je potrebno uraditi u kući. I danas, u ovim ozbiljnim godinama, radim sve po kući, osim što jednom nedeljno dolazi žena koja opere prozore, vrata, usisava. Te grube radove više ne mogu, ali navikla sam celog života da ne mirujem.“
Očeva ideja je bila da mu ćerka završi srednju učiteljsku školu, uveren da je to dovoljno obrazovanja za jednu devojku. Pritom je mislio da se ona odmah zaposli i pomogne braći. Stariji brat je završio šumarski fakultet, mlađi elektortehniku i bio je direktor elektrane u Čačku:
„Divno sam se slagala sa svojom braćom. Nažalost, u vreme korone, u kratkom roku sam obojicu izgubila. Tata se teško pomirio sa tim da sam izabrala drugačije karijeru od one koju mi je on namenio, i uz to je stalno strahovao. Govorio je:’Kad ćeš već jednom da prestaneš da se vrtiš gore po nebu, stalno strepim’. Nije voleo što sam toliko letela avionom.“
Na godišnji odmor sam prvi put otišla i prvi put videla more, kada sam se udala za Aleksandra i sa njim otišla na letovanje
Učiteljsku školu je Radmila Vasović (to je bilo njeno devojačko prezime) završila u Užicu. Tokom školovanja, u Beogradu je 1949. godine održano veliko takmičenje kulturno umetničkih društava iz cele Jugoslavije. Radmila je pevala solo, u duetu i u oktetu nastavnika i đaka. I pobedila. Bila je u trećem razredu, a profesor Vasiljević koji je već znao za nju, ponudio joj je da dođe u Beogard i tu završi učiteljsku školu, a ujedno se i muzički opismeni. To nije bilo moguće jer je imala stipendiju kao dobar đak, a po završetku škole je trebalo da ide za učiteljicu u Tutin, jer je u Sandžaku bio veliki procenat nepismenih.Bilo je to vreme kada je država dekretom određivala gde ćeš da radiš. Pa ipak, budući se znalo za njen redak pevački talenat, prevagnuo je stav da dobar mlad učitelj može da bude svako ko je završio učiteljsku školu, a takav talenat kakva je bila Radmila, treba da ide dalje na školovanje:
„Oni koji su odlučivali o mojoj budućnosti, ipak su procenili da je, umesto u Tutin, bolje da idem u Beograd i upišem srednju muzičku školu, jer nisam ništa znala osim da pevam, i to samo narodne pesme. Za sledeće četiri godine sam završila i srednju muzičku i Muzičku akademiju. A malo je falilo da odustanem. Došla sam na prijemni, i dok sam se penjala uz stepenice, čula sam kako kandidati pevaju arije iz opera, a ja pojma nisam imala. Čula sam u srednjoj školi za opersku muziku, ali nisam znala note, nisam znala ni jednu ariju. Krenula sam ka izlazu kada me je sreo drug iz Užica, naterao da se vratim i pevam ono što umem, a kada me pitaju kod koga hoću da učim pevanje, da kažem – kod Nikole Cvejića. I tako je bilo. Kada sam otpevala to što sam znala, iz komisije su kazali pijanistkinji da mi da oktave. I odmah shvatili dokle mogu da idem. Odmah su mi kazali da sam primljena i pitali me kod kog profesora želim da idem. Naravno, izgovorila sam ime Nikole Cvejića (1896-1987), i to je bio pedagog koji mi je naviše pomogao i najviše značio u mojoj karijeri. On i njegova supruga Marija su mi bili drugi roditelji. A kasnije, u učenju, najdragocenija mi je bila pomoć pijaniste Zdenka Marasovića (1925- 1987).
Njeno beogradsko školovanje počelo je 1951. godine, sa akademijom je pevala Mocartov ’Rekvijem’ 1953. godine, a u Narodno pozorište je ušla 1955. godine. Tri godine kasnije, Radmila se udala za Aleksandra Bakočevića (1928-2007), koji je tada bio sekretar Kulturno prosvetne zajednice. a 1959. godine rodila je ćerku Margaretu. Do sedmog meseca trudnoće je pevala svoje uloge. Margareta je bila odličan đak, kratko vreme htela je da studira glumu, ali je to brzo prošlo. Diplomirala je, a potom u Švajcarkoj i doktorirala španski jezik, jer je tamo živela sa suprugom operskim pevačem Slobodanom Banetom Stankovićem, sa kojim ima kćer Kseniju, koja takođe završava studije jezika. Kako je Radmilin suprug gradio svoju političku karijeru, godinama bio i uspešan gradonačelnik Beograda, moglo se čuti da je i on zaslužan za njene uspehe i priznanja:
„Njegova najveća zasluga je bila u tome što je uvek bio uz mene. Ponekad mi se događalo da hoću da odustanem od nekog ugovora, da malo predahnem i da budem više u kući sa njima dvoma. Međutim, on me je uvek ohrabrivao da nastavim. Govorio je da sam uložila mnogo truda, da sam se mnogo namučila, i da u ime toga ne smem da odustajem. Možda bi mi jednog dana bilo žao što sam nešto propustila, i možda bih njega krivila što me nije podržao. Sreća je da je moja mama bila uvek tu da čuva Margaretu. Tata je jednom prilikom rekao: Nisam znao da sam udao i ćerku i ženu! Hteo je da kaže da je mama bila van kuće zbog unuke, ali nije se ljutio.“
Naučila sam da vezem goblene, da šijem, štrikam, heklam. Vaspitavana sam da žena mora da zna sve što je potrebno uraditi u kući. I danas, u ovim ozbiljnim godinama, osim grubih radova, radim sve po kući
Ćerka Radmilina i Aleksandrova dobila ime po Margareti, liku iz ’Fausta’ koji je Radmila tumačila. Ime joj je dao otac kada je otišao u opštinu da je prijavi. Novopečeni tata je imao u vidu još jedno značenje tog imena. Jer, jedan od najlepših cvetova je ’margareta’, a u prevodu to je popularna ’bela Rada’.
Svog supruga zvala je Ale. Volela ga je i cenila njegovo izuzetno ponašanje i obrazovanje:
„Bili smo skoro 50 godina u braku, dok on nije preminuo, a da se nikada nismo posvađali. I kad nije bio u pravu, ja bih prećutala, pa bih mu u nekoj boljoj prilici kazala da nije bio u pravu. Inače, ja se nikada ni sa jednom osobom nisam posvađala. Prelazila sam preko raznih laži, uvreda…Jedna koleginica je na jednom od beogradskih protesta tokom devedesetih, pred 10.000 ljudi izjavila kako je meni muž telefonom pravio ugovore! Nisam reagovala. Posle toliko godina, javila mi se pre desetak dana da mi kaže kako se jako ogrešila o mene. Šta je trebalo da kažem? Da ja bilo kome objašnjavam kakav je ovaj posao kojem sam posvetila svoj život, koliko sam vremena uložila u svaku premijeru, u svaku predstavu, svako gostovanje.
Ta priča o tome da je moj muž bio političar pa mi je, navodno, pomagao, toliko je besmislena da nikada nisam htela da je komentarišem. Sećam se, jednom prilikom u San Francisku, tamošnji kritičar je pisao kako je došao na moju predstavu ’Trubadura’ da bi se uverio kojim putem sam ja to došla, jer se zna da je moj suprug istaknuti jugoslovenski političar. I na kraju teksta je rekao da je ostao do kraja predstave isključivo zbog mene. Bio je to jedini put da je neko od kritičara uopšte pominjao mog supruga u kontekstu posla koji radim.
A kad je reč o nagradama koje sam dobijala, treba znati da sam ja karijeru počela kao Radmila Vasović i prve nagrade dobila kao mlada umetnica pod tim prezimenom. Uostalom, mislite li da je moguće uticati na ljude u svetu gde vladaju tako strogi kriterijumi?“
Moj suprug Aleksandar je uvek bio uz mene, ohrabrivao me da nastavim. Govorio je da sam uložila mnogo truda, da sam se mnogo namučila, i da u ime toga ne smem da odustajem. Bili smo skoro 50 godina u braku, dok on nije preminuo, a da se nikada nismo posvađali
U Jugoslaviji je dobila sva najznačajnija priznanja: Oktobarsku, Sedmojulsku, AVNOJ-evu, Vukovu nagradu…U sezoni 1976-77. njena Norma je proglašena najboljim operskim ostvarenjem u Italiji. Nagrađivana je u Španiji, Japanu i drugim zemljama.
Prvi veliki svetski operski pevač sa kojim je pevala bio je Mario del Monako (1915-1982) koji je 1960. godine prvi put gostovao u Beogradu u operi ’Karmen’. Radmila je pevala Mikaelu, mesec dana posle porođaja. Kasnije je na poziv Ministarstva kulture Beogradsku operu posetilo rukovodstvo milanske Skale i dodelilo Radmili jednogodišnju stipendiju:
„Pevala sam i sa drugim velikanima i imala sam samo jedan cilj – da dam sve od sebe. Nekoliko tih kolega iz inostranstva su mi govorili da sam ja unosila mir u predstavu. A menije bilo važno da se dobro razumemo, da uradimo najbolje što umemo. Iz te zajedničke želje rađala su se prijateljstva.Sa večinom kolega sam postajala prijatelj i bila prihvaćena u njihovim kućama, od strane njihovih žena.U tom svetu, uglavnom, ako je suprug pevač, supruga ide sa njim. I obratno. Sa Frankom Korelijem (1921-2003), koji je bio najveća operska zvezda tih godina, pevala sam Normu u Skali, i desilo se da je to bilo za jednu novu godinu. Moj Aca je došao iz Beograda i tu Novu godinu smo kod njega kući čekali zajedno.“
Kada je jednom prilikom pevala ’Normu’ u Lisabonu, u publici je bila sestra čuvenog menadžera Binga i javila bratu da je slušala pevačicu za koju smatra da joj je mesto u Metropolitenu. Bingo je ovlastio svog agenta u Evropi da čuje Radmilu, i tako je dobila angažman u ’hramu opere’.
Sa slavnim španskim tenorom Plasidom Domingom (1941) prvi put se srela u Americi.Njegova žena Marta je takođe bila operska pevačica, ali se nakon porođaja povukla jer nije želela da joj ’drugi ljudi vaspitavaju decu.’ Radmila je sa njim ostala u prijateljskim odnosima i često je govorila da je on njen najdraži partner. Kada je 2014. godine imao koncert u Beogradu, ovaj ’kralj opere’ kako ga s razlogom zovu jer je u karijeri izveo više od 140 pevačkih rola, pogledao je u prepunu Arenu i prozvao: „Rado gde si?“ Radmila Bekočević je ustala, kazala ’tu sam’, pozdravila ga i ostala na svom mestu. Publika je aplauzom zvala da ode na binu, ali ona je ostala na svom mestu. Svoje poslednje pojavljivanje na operskoj sceni imala je 2004. godine. Bila je profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, potom i rektor na Univerzitetu umetnosti. Zajedno sa tadašnjom dekankomFilološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu dr Brankom Radović, formirala je Odsek muzičke umetnosti, odnosno Katedru za solo pevanje, gde je predavala i gde je izabrana za profesora emeritusa. S ponosom govori o svojim studentima kojima je, kako kaže, bila ’i roditelj i pedagog’. Zahvalna je svojoj saradnici na Akademiji, pijanistkinji Miri Tumpej.
Tito bi me upoznavao sa svojim gostima i uvek bi govorio: ’Drugarica Radmila me nikada nije razočarala, ni kao umetnik ni kao čovek! Voleo je ponekad da sedne za klavir, da me prati dok pevam.
U vreme kada je predsednik SFRJ Josip Broz Tito sa velikim uvažavanjem primao vrhunske umetnike iz raznih oblasti, Radmila Bakočević je bila rado viđen gost na prijemima kod njega i njegove supruge Jovanke:
„Oboje su pokazivali veliko interesovanje za kulturna zbivanja kod nas i u svetu. Jovanka se veoma pažljivo pripremala prilikom svake posete u inostranstvo i htela je što više da nauči o istoriji, tadiciji i kulturi zemlje u koju bi odlazila. Svaki put na prijemima, Tito bi me upoznavao sa svojim gostima i uvek bi govorio: ’Drugarica Radmila me nikada nije razočarala, ni kao umetnik ni kao čovek! Voleo je ponekad da sedne za klavir, da me prati dok pevam. Kada sam ga prvi put posle porođaja videla na nekom prijemu, rekao mi je:’Čestitam, nadam se da se sin neće zvati Faust!’ Bila sam ponosna što smo imali takvog predsednika.“
Svake godine, za Novu godinu, porodica Bakočević je od predsednika Tita dobijala poklon – jednu korpu pića i jednu korpu mandarina.
Ipak, najlepše i najdragocenie uspomene ove velike umetnice vezane su za opersku scenu. Punih 14 godina pevala je kao gost u Bečkoj državnoj operi. Punih 25 godina je gostovala u svim italijanskim operskim kućama – od milanske Skale, do Barija na jugu Italije. U Moskvi je pevala u Boljšoj teatru punih mesec dana, dok je napolju temperatura bila minus 37 stepeni. Bila je zdrava, ni kijavicu nije dobila. Vratila se u Beograd, prenoćila i sa Beogradskom operom otišla u Kairo na gostovanje, gde je temperatura bila plus 26 stepeni.
Imala sam sreće da je moja karijera bila uspešna, da sam imala divnu porodicu iz koje sam potekla, divnog muža, da imam sjajnu ćerku i unuku, da sam bila ostvarena i zadovoljna žena.
Kada govori o Beogradskoj operi, koja je u to ’zlatno doba’ bila jedna od četiri najveće evropske operske kuće, sa velikim poštovanjem ističe da je najveće zasluge za to imao slavni dirigent i kompozitor Oskar Danon (1913-2009). Za baritona svetskog glasa Željka Lučića vezuje je lepa uspomena kada je debitovao u Operi Narodnog pozorišta prilikom njene proslave 40 godina rada na toj sceni. Kaže da je „Željko divan čovek, skroman i veoma sam srećna zbog njegovog uspeha.“ U sjajnom sećanju joj je jedna ’Norma’ koju je pevala u Parizu tako što su je zvali ujutru da dođe iz Beograda u Pariz i zameni Monserat Kabalje koja je trebalo uveče da peva, ali se razbolela. Kostimi ove pevačice joj je bili preveliki, pa su doneli iz muzeja kostime Marije Kalas u kojima je pevala.
Nikada nije volela da se uz njeno ime piše diva. Volela je da se pohvali kako je u fabričkim halama, uz pratnju majstora na harmonici Dušana Radetića (1923-1967), radnicima pevala jednu narodnu pesmu, jednu napolitansku kanconu, i na kraju jednu opersku ariju. A oni su je nagrađivali aplauzom koji nije prestajao:
„Ja sam umetnica koja je radila posao koji je volela. Imala sam sreće da je moja karijera bila uspešna, da sam imala divnu porodicu iz koje sam potekla, divnog muža, da imam sjajnu ćerku i unuku, da sam bila ostvarena i zadovoljna žena.“