Mapa sajta

Predrag J. Marković, istoričar

U istoriji pobeđuje najlepše ispričana priča

Imao je 15 godina kada je postao najmlađi student Beogradskog univerziteta i ostao to do danas. U tridesetoj je postao doktor istorijskih nauka. Odavno je direktor Instituta za savremenu istoriju i najomiljeniji profesor na Fakultetu za medije i komunikacije. Autor je desetak knjiga koje na zanimljiv način tumače, objašnjavaju neka poglavlja savremene istorije. Rado je pozivan gost u televizijskim debatama, pouzdan svedok vremena. Potpredsednik je Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije

Predrag Marković (1965) je rastao u porodici gde je bio srednji od troje dece. Ima stariju sestru Danicu koja je redovni profesor na Veterinarskom fakultetu u Beogradu, i mlađu Milenu, dramsku spisateljicu, koja predaje na Fakultetu dramskih umetnosti i  dobitnicu NIN-ove nagrade za roman ’Deca’, koji je odlukom  žirija proglašen najboljim romanom u Srbiji 2021. godini:

Moja porodica i moje detinjstvo su jedno od najpoznatijih koje može da se zamisli. Jer, moja sestra Milena je do bolnih detalja opisala naše detinjstvo. Ona je sa tim neobičnim romanom koji je napisala, toliko razgolitila život moje porodice, da ne znam šta bih dodao.“

Za svoju porodicu kaže da je pripadala novoj socijalističkoj srednjoj klasi. Otac Jovan potiče iz seljačke porodice a majka Milka iz ’najstrašnije lumpenproleterske porodice’, kako sam opisuje. Majka je imala karijeru profesorke ruskog jezika, otac je bio i ostao posvećeni filmofil, scenarista i prvi privatni privatni producent u Jugoslaviji:

„Odrastao sam u Novom Beogradu. Niko od roditelja mojih drugova nije bio iz Beograda. Uglavnom su bili niži oficiri, zaposleni u kulturi, u raznim saveznim ustanovama…Nije Novi Beograd bio geto, to je isto jedna laž. Novi Beograd je bio tvrđava socijalističke srednje klase. Ja sam prvi put upoznao građanske porodice tek kada sam se ’udao’ u stari Beograd, koje su bile zaista nešto drugačije. Bilo je nekoliko vrsta srednje klase u to doba, i ja bih ih podelio bar na dve: na staru srednju klasu, ostatke pre drugog svetskog rata, i novu srednju klasu koju je podigao socijalizam.“

Ovaj istoričar na brojnim primerima i naučnom saznanju dokazuje koliko je socijalizam otvarao šanse za školovanje. Takođe razotkriva neke zablude koje i danas postoje kada se kaže ’stara beogradska porodica’:

„Samo elita ostavlja tragove. Ono što znamo o tim porodicama znamo iz knjiga Stevana Jakovljevića, Svetlane Velmar Janković ili  Slobodana Selenića, a to je sam vrh od nekoliko stotina porodica tadašnjeg društva. A ne znamo za one porodice koje žive u udžericama, sa poljskim WC iza kuće. Većina Beograda je živela u dvorišnim kućama, sa česmom u dvorištu i poljskim WC u sredini. Uz obavezno zasađene muškatle da neutrališu neprijatne mirise.“

Za velika bogatstva koja su stečena između dva rata, i inače posle svakog rata, Marković kaže da su ratnoprofiterska, a u Kraljevini Srbiji kaže da nije bilo mnogo bogataša, što se vidi i po zgradama koje su tada podizane:

„Beograd je ’eksplodirao tek dvadesetih  i tridesetih godina prošlog veka, u njega je ušlo mnogo novca i mnogi ljudi su se obogatili. A izgleda da je najčešće ulaganje bilo u zgrade koje su se isplaćivale za pet-šest godina, što je neverovatna mogućnost bogaćenja. Pravi bum je počeo 1918. godine, ljudi su dizali zgradu po zgradu, rast Beograda između dva svetska rata je bio mnogo veći nego posle Drugog svetskog rata.“

Prošao sam najbolji kurs skromnosti, jer sam bio u velikim gradovima gde me niko nije znao. Svi nadobudni ljudi treba da idu u neku veću sredinu da se malo umere u svom samoobožavanju

Na Fakultetu za medije i komunikacije Predrag Marković predaje nekoliko predmeta, a ’Istorija porodice’ je predmet koji podrazumeva i da studenti treba da razgovaraju sa svojom babom o njenoj mladosti, životu. I, kaže on, da bake uglavnom lažu. Opisuju ono što nije bilo. Prave ideal u koji ljudi retroaktivno žele da veruju. Naravno, ima porodica koje proizvode vaspitaniju decu od drugih:

„Imate i ono što psiholozi zovu rezilijentnost, otpornost. Neka deca su kao mačići, kako god ih bacite, dočekaju se na noge. Neka deca mogu svaku traumu da prežive i da ostanu pristojni ljudi. A neka se slome, kao ovo dete demon u ’Ribnikaru’.“

Za sebe kaže da je bio nesrećni, frustrirani tinejdžer koji je pribegao korisnoj taktici ’pobeći u vis’. A to je značilo upisati fakultet sa 15 godina, posle prvog razreda gimnazije. Tvrdi da to nije bilo teško. Dosetio se da su bez srednje škole fakultet upisali Lenjin i neki čiča sa Kopaonika koji je čuvao ovce. Objašnjava da je lako položiti diferencijalna ispite, ali treba probati, što ljudi ne rade. Polagao je sedam predmeta, što mu je bilo mnogo lakše nego da je sedeo još tri godine u srednjoj školi. Ne misli da je to nešto posebno, već sebe smatra nastavljačem tradicije u porodici Marković:

„Moj otac je kao svako seosko dete bio zapušten, pa je lutao po selu i sa pet godina seo u školsku klupu. U učionici su bila zajedno deca od prvog do četvrtog razreda, a on je znao odgovor na svako pitanje. Tako je on začetnik tog ranijeg školovanja jer je bio godinu i po dana mlađi od svoje generacije. A ja sam usavršio  taj metod.”

VREME PROVEDENO S PORODICOM

Predrag je od najmlađe setre Milene stariji devet godina, a Danica je starija od Milene 12 godina. Tako su njih dvoje Mileni bili drugi roditelji, išli su na njene roditeljske sastanke, brinuli o njoj:

„Izgleda da smo je kao najmlađu, malo potcenjivali. Kada je ispoljila taj veliki talenat, stvari su se promenile. Sada  starija sestra i ja verujemo u Milenin autoritet. Ona je, zapravo, najmudrija od nas. Vidite kako je to dinamičan sistem, kako se odnosi među ljudima stalno menjaju.“

U porodici Marković su žene bile ključ svega. Predrag je rođen kao najlakša beba koja je tada preživela. Imao je 900 grama. I hemioparezu, delimičnu oduzetost jedog dela tela. Njegov rođak, slavni pisac Dobrica Ćosić, uspeo je da nabavi inkubator kojeg tada nije bilo u Beogradu, već je donet iz Zagreba. Lekari su majci govorili: pustite, vi ste mlada žena, rodićete drugo dete. Ali majka Milka ih je sve otkačila, odlučila je da njen sin ne samo preživi, već da mu povrati sve funkcije. Pomagao joj je bivši golootočanin, jedan od prvih logopeda, Cvetko Brajović. On mu je dao ime Predrag. Duge i često mučne vežbe na koje da je majka svakodnevno vodila, pomogle su:

„Izvukao sam se. Ostale su neke posledice, ali zverskim naporima moje majke sam živeo manje više normalan život. Moja majka je bila kao šarplaninac. Ona bi na mig mog oca skočila kroz prozor. I možda bi pitala da li sme da ga otvori. Kada gledate priče raznih uspešnih ljudi, vidite od kolikog značaja je uloga majki. Bile su to majke u patrijarhalnim društvima koje žrtvuju sve za svoju decu. Na žrtvi majke su se podizala mnoga uspešna deca.

Sve više verujem da je glupost  jedna od najvećih sila u istoriji, glupost koja je veća od svake zavere. Problem sa istorijskim poukama je što vi ne znate koju pouku da izvučete

Danas su očevi mnogo bolji za svoju decu nego što su bili nekada. To je, recimo, primetio i moj omiljeni pisac, Norvežanin Karl Uve Knausgor, koji je, kao moja Milena, opisao svoj život do najneprijatnijih detalja. On je pravi skandinavski otac, čuva decu, hrani ih, kuva ručak, večeru. Kad naiđu japanski turisti, oni ga slikaju, pošto u Japan još nije stigla ta emancipacija. Imate onu duhovitu opasku o skandinavskim krimi serijama da inspektorka dođe kući uveče umorna, uzme čašu vina, a muž spremio večeru. Na sreću, taj trend brižnih očeva se širi i očevi su mnogo posvećeniji od nekadašnjih. Recimo, vi danas nemate model oca koji se odmara posle posla, posle ručka, već ravopravno sa majkom brine o deci.“

SA RODITELJIMA I SESTRAMA

Sin Vukan i ćerka Miona su Predragova i Sarina deca na koju su razlogom ponosni. Miona ima 27 godina, uspešna je glumica i udaje se za koji mesec. Vukan ima 29 godina i završava doktorat na Kembridžu. Nije hteo da bude tatin sin i krenuo je težim putem da se sam probije u svetu gde niko nije  mogao da mu pomogne ni na koji način. I uspeo je da bude svoj, da se bavi onim što se moze nazvati filozofija istorije, nešto između filozofije i istorije. Radi u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju:

„Moja deca su rasla u patrijarhalnoj zadruzi. Ja sam bio podstanar kod tašte i tasta, i to je za decu ispalo dobro. Ako je neko trpeo, to je bila moja žena. Ja sam živeo studentski, tašta je bila stroga profesorka matematike i tast izuzeteno vredan čovek. Oni su neverovatno mnogo pomogli u podizanju dece. Baba i deda su ih vodili u školu, sačekivali, spremali ručak  i ispalo je da je jedna frustrirajuća situacija ispala veoma dobra. Kad imate sreće da su baba i deda ljudi koje zanima učenje i koji su ambiciozni, ta proširena porodica ne mora da bude rđavo rešenje. Sticajem nekih okolnisti koje su prvobitno bile nepovoljne, moja porodica je u pogledu učenja dece bila efikasnija nego što bi bila da sam imao bolji standard.

U mojoj okolini svi rade ono što vole. Mi smo privilegovani ljudi, nekoliko generacija u porodici rade ono što vole. To je sticaj srećnih okolnosti. Naravno, ima tu i nešto rada, talenta, energije

Pokazalo se u mnogim kulturama da su proširene porodice dosta efikasne. Srednja generacija radi a starija se bavi decom. U mnogim slučajevima se vidi da ta mreža baba i deda ne utiče loše. Imate Kineze i Vijetnamce kod kojih funkcioniše ovaj princip podizanja dece, a oni slove kao najuspešniji ljudi na planeti. U Americi su mnogi od njih bolji od Jevreja!“

Pre neku godinu, glumica Miona Marković je napisala objavu posvećenu svojoj majci  Vladislavi, koju zovu Sara, koja je tri decenije u braku sa njenim tatom, radi u Biblioteci Grada Beograda i uspešno se kloni javnosti. Dirljive su rečenice:“ Moja mama je bolji roditelj svojim roditeljima nego što su oni ikad bili, a tek nama da ne pričamo. Mojoj mami najveći smo uspeh mi, njena deca, ali nikada nije bila ambiciozan roditelj. Njoj nikada nije bilo primarno uspeh njene dece i valjda je baš to razlog što smo mi to želeli. Tako da mladi roditelji, budite kao moja mama, ne pritiskajte ni sebe ni svoju decu, ona će sama naći put do onoga što ih zanima.“

Na sreću, reči će naš sagovornik, u mojoj okolini svi rade ono što vole:

„Mi smo privilegovani ljudi, nekoliko generacija u porodici rade ono što vole. To je sticaj srećnih okolnosti. Naravno, ima tu i nešto rada, talenta, energije…“

Postoji jedan detalj iz biografije sagovornika CORD-a koji pamte generacije. On je kao student bio pobednik u najuspešnijem i najpopularnijem jugoslovenskom kvizu ’Kviskoteka’, koji je emitovala Televizija Zagreb. Čovek koji je osmislio taj, i  neke druge  kvizove, Lazo Goluža (1936-2020) je 2017. rekao:“Najveća klasa u Kviskoteci bio je beogradski student istorije Predrag Marković. Neka se niko od naših ne ljuti, ali to je istina. Bio je fenomenalan.“

Tokom učešća u ovom kvizu, Predrag je stegao ogromnu popularnost u Jugoslaviji, više nego što su je imale najpoznatije filmske i pevačke zvezde toga vremena. Danas o tome govori kao o lepom sećanju na gospodina Golužu, i na voditelja Olivera Mlakara (1935), uz objašnjenje koje lični na njemu svojstveno neizbežno pravdanje kad god se pominju njegovi uspesi:

„Bilo je to 1990. godine, pred sam rat, i sve što se događalo pred rat steklo je auru nostalgije. Treba znati da je to bila velika zemlja sa dva televizijska kanala i toliko malo programa da su svi gledali sve što se emitovalo. Nagrada za Kviskoteku je bila kurs jezika u Vašingtonu. A dobio sam i stipendiju za Englesku, bio sam u Londonu, koja se tada zvala ’Maršal Tito’. Tako sam na vrhuncu svoje medijske  popularnosti nestao, više od šest meseci sam proveo u zemljama gde sam bio niko i ništa. Prošao sam najbolji kurs skromnosti, jer sam bio u velikim gradovima gde me niko nije znao. Svi nadobudni ljudi treba da idu u neku veću sredinu da se malo umere u svom samoobožavanju.“

Jugoslavija je bila neverovatno komplikovana zemlja. Komplikovanija od Sovjetskog Saveza. O Čehoslovačkoj da ne govorim. U Jugoslaviji je bilo mnogo naroda slične veličine sa užasnim uzajamnim ranama. Sovjeti nisu imali tradiciju bratoubilačkog rata kao mi

Pamti gde je bio kada je počeo rat u Jugoslaviji, i na pitanje da li je moralo da dođe do toga, da li je Jugoslavija morala da se raspadne, odgovara:

„Verovatno je morala, ali nije morala tako. Jugoslavija je bila neverovatno komplikovana zemlja. Komplikovanija od Sovjetskog Saveza. O Čehoslovačkoj da ne govorim. U Jugoslaviji je bilo mnogo naroda slične veličine sa užasnim uzajamnim ranama. Sovjeti nisu imali tradiciju bratoubilačkog rata kao mi. Ja kao Srbijanac, nisam znao za te traume koje imaju bosanski Srbi. To sam video kada je izbio rat, jer oni nisu mogli da podnesu da žive u novoj NDH. A to je bilo očigledno. Slavko Goldštajn je pisao o tome u svojoj knjizi ’!941. Godina koja se vraća’. Vratili su naziv valute, vratili su vojsci naziv iz ustaškog vremena, a hrvatski režim nije ništa uradio da umiri Srbe. Njihov ideal je, očigledno, bio ’Hrvatska bez Srba’, i na kraju su ga ostvarili.“

Po mišljenju mnogih upućenih, ostaje nesumnjiva uloga Nemačke u raspadu Jugoslavije, što Marković kao istoričar precizira:

„To, izgleda, nije sasvim tačno. Sada su objavljeni dokumenti nemačke diplomatije iz kojih se vidi da se Nemačka zapravo, tek kada je krenuo rat oko Vukovara i Dubrovnika, prelomila. Pre toga, i Nemačka i Amerika su zapravi bile za to da se na neki način sačuva Jugoslavija. Bila je neveroavtno glupa odluka da se napadnu Dubrovnik i Vukovar. Toliko je glupih poteza učinjeno, da je jedino napad na Ukrajinu gluplji od toga. Vi napadnete Dubrovnik, jedan od najlepših gradova na svetu, bez ikakvog razloga i na nesreću to se pripiše Srbima, mada su ga napali Crnogorci i budući veliki miljenik Amerikanaca i Evropske unije Milo Đukanović. A onda napadnete i Vukovar, to je kao Mariupolj u Ukrajini. Uništite jedan grad koji je čak po nacionalnom sastavu pretežno srpski.

Sve više verujem da je glupost  jedna od najvećih sila u istoriji, glupost koja je veća od svake zavere. Problem sa istorijskim poukama je što vi ne znate koju pouku da izvučete.“

Kao profesor na Fakultetu za medije i komunikacije, Predrag Marković ima retku privilegiju i zadovoljstvo da ga studenti iz godinu u godinu ocenjuju najvišim ocenama, da na njegove časove sa radošću dolaze. Predaje Istoriju medija, Istoriju porodice, Istoriju propagande, Interkulturnu komunikaciju. On na to jednostavno odgovara da se trudi oko studenata, jer studenti vole entuzijaste:

„Imao sam razna pedagoška iskustva. Dugo sam išao u Petnicu, gde dolaze najbolji mogući đaci i predavao sam na Učiteljskom fakultetu kada je bio dekan jedan predivan čovek Aleksandar Jovanović. U Petnici predavati je bila milina, to su radoznala deca, pišu bolje radove od većine mnogo starijih istraživača. Za mene su najvažnije pedagoško iskustvo bile učiteljice. To su devojke koje ne vole mnogo istoriju, jer još uvek istoriju više vole muškarci, predavao sam im u večernjem terminu kada one jedva čekaju da idu kući, ili u dom, jer je većina njih iz unutrašnjosti. Tu sam se izveštio da pobudim zanimanje kod slušalaca koji su bili potpuno ravnodušni prema predmetu.

Sada su objavljeni dokumenti nemačke diplomatije iz kojih se vidi da se Nemačka zapravo, tek kada je krenuo rat oko Vukovara i Dubrovnika, prelomila. Pre toga, i Nemačka i Amerika su zapravi bile za to da se na neki način sačuva Jugoslavija. Bila je neveroavtno glupa odluka da se napadnu Dubrovnik i Vukovar

Na Fakultetu za medije i komunikacije je drugačija praksa. Danas je prevelika informativna ponuda i ima više kanona. S druge strane, uništeni su neki kanoni koji su dugo važili. Recimo, uništen je književni kanon, hijerarhija pisaca, a činjenica je da se prodaje više knjiga nego nekada. Danas su veći tiraži i više je naslova. Možete reći da je to skribomanija, kao što je slučaj i u istoriografiji. Pisanje kompjuterom je olakšalo pisanje raznim skribomanima.  To je svetski trend. Nešto što je nekada bilo obavezno, više nije. Vi sada možete da završite književnost, a da ne pročitate Čehova.“

Za svoju funkciju potpredsednika Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije kaže da ge je predsednik SPS Ivica Dačić veoma pametno upotrebio:

„On je vrlo mudar čovek koji me je pustio da budem manje više nezavistan intelektualac jer je bolje da ljudi u menji prepoznaju istovremeno socijalistu i nezavisnog intelektualca, nego da budem neki partijski vojnik. I to mi daje široku mogućnost da pre svega kao istoričar govorim I tumačim.

Moj sin me je naučio da u istoriji pobeđuje najlepša priča, najlepše ispričana priča ostavlja najviše traga. Samo je problem u tome što ima mnogo priča.“

CorD Recommends

Više...

Strip iz 1938. u kome se prvi put pojavljuje Supermen prodat za rekordnih šest miliona dolara

Primerak stripa iz 1938. godine u kojem se prvi put pojavljuje Supermen prodat je za rekordnih šest miliona dolara anonimnom kolekcionaru, objavila je aukcijska...

Оtvorena Nedelja finskog filma

Otvorena je 7. Nedelja finskog filma, filmom Porodični ručak rediteljke Tije Kuovo. Osam filmova po izboru selektora Stefana Arsenijevića biće predstavljene beogradskoj publici u...

Vladimir Putin ugostio Emira Kusturicu u Kremlju

Predsednik Rusije Vladimir Putin primio je u Kremlju Emira Kusturicu, sa kojim je razgovarao o aktuelnim geopolitičkim temama i o umetničkim planovima srpskog režisera. "Dragi...

Irina Subotić, art historian

Kultura pala na ispitu

Bila je kustos u dva najveća muzeja u Srbiji, ima zvanje profesora emeritusa, i autor je stotine značajnih studija, desetak knjiga i monografija. Zahvaljujući...

Platforma Crvenog krsta Srbije najistaknutija digitalna inovacija u oblasti migracija za region Evrope

Onlajn platforma koja poboljšava komunikaciju i pružanje pomoći, sa posebnim fokusom na migrante, prepoznata je od strane Međunarodne Federacije...

Gana otvara ambasadu u Beogradu, najavljeno nakon sastanka ministara spoljnih poslova dve zemlje

Gana će otvoriti ambasadu u Beogradu, najavio je ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić posle sastanka sa ministarkom spoljnih...

Srbija, Slovenija i Mađarska udružile berze električne energije u partnerskom energetskom projektu

Srbija, Slovenija i Mađarska udružile svoje berze električne energije, što će omogućiti jednostavnije i efikasnije trgovanje električnom energijom u...

Preko Otvorenog Balkana za rad u Srbiji se prijavilo 2.200 ljudi

Preko identifikacione kartice, u okviru inicijative Otvoreni Balkan, do sada se javilo 2.200 ljudi koji žele da rade u...

Pobeda Pelegrinija na predsedničkim izborima u Slovačkoj

Kandidat vladajuće koalicije Peter Pelegrini pobedio je u drugom krugu predsedničkih izbora u Slovačkoj osvojivši glasove 55 odsto građana...