Na ovaj svet smo došli da duhovno rastemo. Ako ne rastemo duhovno, ne možemo ni profesionalno. To je prihvatanje života onakog kakav je, prihvatanje ljudi oko vas, menjanje stvari koje možete da promenite i pomirenje sa onima koje ne možete ~ Vlatko Stefanovski
Malo je muzičara na našim prostorima koji su baštinili tako bogato kulturno nasleđe kao što je to Vlatko Stefanovski. U eklskluzivnom intervjuu za CorD, razgovarali smo o njegovom stvaralačkom putu, priznanjima, saradnji sa svetskim velikanima muzičke scene, o novom albumu, memoarima, i o koncertima kojima će obeležiti 50 godina svoje karijere.
Vlatko, čestitamo na dostignuću od 50 godina u vašoj muzičkoj karijeri! Kada pogledate unazad, kako biste opisali put od početaka do postizanja statusa jednog od najuticajnijih muzičara u regionu?
Ne volim da govorim o uspesima. Nabrajati uspehe je nezahvalno i pateticno. Osvrnuo bih se na svoju fascinaciju onim što radim. Još uvek sam fasciniran muzikom i gitarom kao instrumentom. Raduje me što mogu da sviram, da putujem i što sam relativno dobrog zdravlja da mogu još uvek da budem aktivan. Ne hranim se uspehom, to je nešto što protiče mimo mene. Drugi ljudi su rešili da uspem, odnosno publika. Ono što je meni važno je da, kad se okrenem nazad, vidim onog dečaka koji je bio opsednut idejom da se bavi muzikom. Još uvek ga vidim kako sedi u dvorištu u naselju Taftalidže u Skoplju, kako pokušava na jeftinom instrumentu da proizvede skupe zvuke. I ta disciplina pravljenja bendova u to vreme, to je bilo toliko uzbudljivo! Sa svojom generacijom napraviti bend i pokušati da sviraš javno. Ne samo da ostaneš u garaži ili u šupi sa svojim idejama, nego da nastupiš u gimnaziji, u gradu, u državi, da ne govorimo o inostranstvu. To je ono što me hrani, ne uspesi. Ako počnem da nabrajam koje smo albume snilmili, kakve turneje smo imali, gdje smo sve putovali, to je dosadno.
Ne hranim se uspehom, to je nešto što protiče mimo mene. Drugi ljudi su rešili da uspem, odnosno publika
A izboriti se za sopstveno mesto pod suncem, za svoj zanat, za svoju ljubav, strast, to je uspeh. Moj prijatelj Miroslav Tadić kaže: “Kad letim avionom sa nepoznatim ljudima oko sebe, i kad me neko pita čime se bavim a ja kažem da sviram gitaru i da od toga živim, to je uspeh”! Čovek treba biti ponosan na taj status. Uspeh je biti zadovoljan onim što radiš i onim što si postigao u životu. Komšinica me je pre neki pitala: “Čika Vlatko, jesi li srećan?” Razmislim sekundu i kažem: “To je teško pitanje, ali mogu reći da sam zadovoljan, to je dovoljno.” Sreća je iluzija. Dovoljna je jedna tuzna vest koju pročitate u medijima ili jedna glupa poruka da vam pomuti taj balans. Možda si u nekom finom balansu neko vreme i onda dođe vreme disbalansa, dinamika života. Nemaš kasko osiguranja na balans, niti na sreću. A u onom poetskom smislu, sreća je iluzija.
Muzika je univerzalni jezik. Šta je muzika za vas?
Za mene, muzika je najbrži link do univerzuma. Do nekog kosmičkog balansa. U univerzumu, u tom haosu, postoji savršeni sklad. Muzika može biti i haos. Od nota, tonova, zvukova. Organizovati taj haos, frekvencije, i učiniti da nam ta organizacija zvukova nešto govori i da nam emocionalno znači. Frekvencije koje diraju moje srce, to je muzika.
Nedavno ste izjavili da preko gitarskog vrata spoznajete univerzum, ali i ljude…
Gledajući u taj vrat više od 50 godina, tražim balans, smisao i rešenja.
Verujem da čovjek koji se bavi metalskim zanatom, koji izrađuje recimo alat, takođe traži smisao u svom oruđu za rad. Slikar gleda u platno i kad naslika ili dok slika, on traži smisao. Verujem da svi kreativni ljudi putem svog rada traže smisao i traže odgovore na tih bezbroj pitanja koje nas okružuju i opterećuju.
Da li na tom vratu još uvek tražite svoju savršenu pesmu, koju još niste iskomponovali?
Naravno, u većitoj potrazi sam. Svako jutro ja uzmem gitaru i tražim neku novu poruku. Neki light motiv koji bi kasnije mogao prerasti u pesmu. Imam takve sretne trenutke.
Ta strast vas goni?
Da. Još uvek…
Rođeni ste u Prilepu u kojem ste živeli do svoje treće godine. Kažete da zahvaljujeći tome “imate dozvolu” da svirate bluz. Kako industrija inspiriše muzičare?
Da, našao sam taj spoj jer Prilep je duvanski grad, Tobacco road. Ta misao mi je slucajno pala na pamet… Bio sam u Sijetlu, u Filadelfiji, u Njuorku, i u Roterdamu. Bio sam i u Rijeci, u Puli.
Mislim da su u tim industrijskim gradovima i u velikim gradovima mladi ljudi pomalo frustrirani.
Zatrpani fizičkim, a i socijalnim zagađenjem. U potrazi za spasom, formiraju bendove kako bi se izrazili svoje frustracije. Mnogo je lepše dizati galamu na svom pojačalu, nego driftati gume svog auta. To je lepše i za okolinu, i za komšilu, i za naše mentalno i duhovno stanje.
Osvrnimo se na Robert Džonsona, Paganinija, Baha, Džimi Hendriksa i njegov Purple Haze. Zašto se vrhunskim izvođačima tokom istorije muzike pripisuju paktovi sa mračnim silama?
Pomenuli ste Robert Džonsona i Paganinija. A ja ću pomenuti detalj iz knjige, Hazarski rečnik Milorada Pavića i junaka iz knjige koji govori o đavoljem prstometu. Đavolji prstomet je šesti prst, zamišljeni naravno. Prst koji ti pomaže da budeš najbrži i najbolji od svih. Neko iz mog benda je svojevremeno rekao “Ti imaš đavolji prstomet”- jer mogu da stignem po vratu neke prilično teške fraze i deonice. Svi pokušavamo da dostignemo nešto što je nedostizno. Da kao u video igri idemo stupanj više i da se penjemo. Ali nije sve u virtuoznosti…
Za mene, muzika je najbrži link do univerzuma. Do nekog kosmičkog balansa. U univerzumu, u tom haosu, postoji savršeni sklad
Na ovaj svet smo došli da duhovno rastemo. Ako ne rastemo duhovno, ne možemo ni profesionalno. To je prihvatanje života onakog kakav je, prihvatanje ljudi oko vas, menjanje stvari koje možete da promenite i pomirenje sa onima koje ne možete. Kako ulazim u godine, shvatam da čovek ne treba mnogo da se oslanja na kognitivno rasuđivanje, na ono što nam nameće razum. U umetnosti ne pomaže racionalni sud, već duševni nemir, ili mir, ili unutrašnja strast. Unutrašnji impuls, da neke stvari ulovite, da krenete za njima, da ih ostvarite. Aha, imam strašnu ideju, i to ću da rešavam konsultujući intuiciju, talenat, poštujući sve prepreke koje naiđu i probajući da ih zaobiđem ili da ih rešim. Duhovni rast je ono što nam sledi, ono što nam je dato. I dobro je da je tako…
Snimili ste skoro 40 albuma. Album Kao Kakao je eksplodirao 1987. Kako je bilo stvarati tih godina?
Vrlo jak impakt je to bio, jaka energija. Snažna inspiracija. I pomalo survival. Borba za biti ili ne biti. Ako govorimo o albumu Kao kakao, bila je to kreativna ekplozija I spas grupe Leb I sol….
Tokom 50 godina karijere bili ste uključeni u različite projekte koji ističu bogatu muzičku baštinu Balkana uključujući saradnju sa Bijelim dugmetom za vreme Leb i sola, Šabanom Bajramovićem, a kasnije i sa Miroslavom Tadićem, Gibonijem… Kako biste danas opisali tadašnju jugoslovensku scenu?
Tada je bilo važno snimiti dobar album, imati turneju, uopšte baviti se muzikom. Biti dobar, da ne kažem najbolji. Čak i u društvenom smislu, ne samo u našem muzičkom okruženju. Imati dobar stav prema stvarima. Političari nisu bili na naslovnim stranama, bili su muzičari. Zato kažem u društvenom smislu. Jugoslavija je počela polako da se raspada, dešavale su se razne turbulencije, a mi smo bili opijeni muzikom, druženjima, festivalima, snimanjima albuma, i nismo to primećivali. U ‘90. godinama sve se na glavu okrenulo. Urušavale su se vrednosti. Još uvek smo svedoci tog urušavanja. Ono što nam nudi moderni kapitalizam je limitirano, veoma ograničeno. Nude nam se šoping centri i molovi, konzumerizam I drustvene mreze. Jedno veliko ništa! Vaša sreća su vaši proizvodi, koje ćete kupiti za teško stečene novce.
Da li je formalno muzičko obrazovanje neophodno nekom ko ima talent i ko vredno vežba?
Moj preminuli brat Goran Stefanovski, čuveni makedonski dramski pisac i professor, kada je reč o formalnom obrazovanju govorio je: “Ja vas ne mogu naučiti da budete umetnici. Ja vas mogu naučiti zanatu. A od vas umetnika zavisi šta ćete sami napraviti”. Nisam protivnik formalnog obrazovanja, iako se nisam formalno muzički obrazovao.
Zato mi je trebalo mnogo više vremena da nešto savladam. Oni koji imaju formalno obrazovanje mogu avionom da stignu do rešenja, ja sam morao peške, kroz trnje, što nije preporučivo. Ali, nema recepta kako postati umetnik. Ako želite postati zanatlija, postoji metodologija. A da biste postali umetnik, morate samog sebe isprovocirati, prozvati. Preporučujem mladima da ne lutaju, da idu u školu, nauče osnove muzike, harmoniju, melodiju, kontrapunkt, da čitaju note.
Sredinom devedesetih kreće Vaša samostalna karijera. Kako ste se odvažili na taj korak posle velikog uspeha Leb i sol-a?
Bilo mi je tesno u bendu. Neke lude, neobične ideje nisam mogao plasirati svojim tadašnjim kolegama. I rešio sam da zagazim u blato, u nepoznato, da idem stranputicom. Pa makar propao. I probavao sam razne stvari iz znatiželje, pokušao napraviti nešto što se ne očekuje od nas. E, to je mač sa dve oštrice. Ili pogodite ili promašite.
Po pitanju materijalne sigurnosti ’90. godina sam bio na kritičnoj tački. Oženio sam se, imao sam bebu. I počeo sam da razmišljamo o solo albumu koji je potpuno nepredvidljiv, kao eksperiment. Nije bio izvestan uspeh, naprotiv. Bio je to vrlo neizvestan hazard. Ne možeš stalno igrati tako. Ali, u jednom trenutku se moraš odvažiti i napraviti nešto glupo, neočekivalo, drugačije. Biti spreman na to. Kako kaže Salvador Dalí, najvažnije je obrukati se. Ne možeš ići utabanim stazama, igrati na ziher. U umetnosti? No way! Svi veliki su išli najriskantnijim stazama.
U nečijoj muzici treba mi da prepoznam talenat i iskrenost. Ne treba mi nečija domišljanost, iskalkulirana spretnost. Draža mi je iskrena, nevina nespretnost. Nešto što je prvi put napravljeno. Kao što su bili Beatles. Svaka stvar od Beatlesa je univerzum za sebe. Jer oni su eksperimentisali i reskirali puno. Postoje pratioci trendova i postoje kreatori trendova. Kritika nije imala pojma što radi Jimi Hendrix sa svojom gitarom. Oni tada nisu bili zreli da shvate šta je on radio. Niko nije zvučao, niti izgledao kao Hendrix. I publika je išla za njim kao ovce za pastirom.
A sada se svi prave pametni. Sad svi podilaze publici. To nije art, to je najveća greška. Publika mora da voli to što si, jer ti si trendsetter. Ne moze publika da mi govori šta ću da sviram. Naprotiv, ja ću da joj kažem šta treba da sluša.
AKo umetnost treba da bude svedočenje o vremenu u kojem umetnik živi i stvara, da li je potrebno da umetnik bude moralna osoba? Da se kreće putem vrline?
Nemojte nikada mešati djelo sa umetnikom. Jer, umetnik može biti baraba, kockar,
može biti Dostojevski, može biti dužan, promiskuitetan. Ako svedete Miles Davisa na čoveka koji konzumira kokain, koji se šetao sa pištoljem, I besno vozio svoj Ferari po Nju Jorku…Njegovo delo je veliko, a njegov lik je bio takav kakav je. Ako Džona Lenona svedete na čoveka koji je bio ovisnik o heroinu, onda ste pogrešili totalno. Umetnik je samo čovek, sa svim slabostima, manama i strahovima.
U nečijoj muzici treba mi da prepoznam talenat i iskrenost. Ne treba mi nečija domišljanost, iskalkulirana spretnost. Draža mi je iskrena, nevina nespretnost
Svoju privatnost sam pokušao da držim po strani od medija. Mediji su zatiželjni, voleli bi da čeprkaju po spavaćim soboma i po ormarima. To nije baš moj cup of tea.
Naravno da postoje vrednosti koje nije dobro izblamirati, profanisati i iskompromitirati. Ljubav, sloboda, to su glavne dve reći. Sloboda duha, tela, kretanja. Ljubav prema rastinju, prema životinjama, ljudima, prema deci, univerzumu. Ljubav, universal love.
Tokom karijere, dobili ste brojna priznanja i nagrade za doprinos muzici. 2013. nastupili sa londonskim simfonijskim orkestrom (Miroslav Tadić i Teodoski Spasov). Da li možete da nam prenesete te utiske? Šta znači za jednog umetika ako se nađe u grupi sa Deep Purple i Pink Floyd-om?
To mi je puno značilo, moram priznati. Dok sam čekao da izađem na scenu, ponovo sam ugledao onog malog dečaka od 11 godina, koji sedi u dvorištu i svira akustičnu gitaru. Put je bio dugačak, a ja sam ponovo ugledao tog malog dečaka koji čezne, ne za uspehom već za muzikom, za gitarom. Za stvaranjem nečega što je lepo i za doživljavanjem te umetničke satisfakcije. Ako postoje Himalaji, ako postoji Mont Everest za umetnika ili za muzičara, upravo sam se na njega popeo tada. Retki su ljudi koji nemaju formalno obrazovanje, a koji nastupe sa tim orkestrom. Skoro ih nema.
Kako se desio susret između članova Kings of Strings? Kako se javila ideja da se udružite?
To je bila super avantura, troje gitarista iz različitih sredina. Jedan zapadnjak, Tomi Emanuel, country and western fingerpicker, jedan gypsy jazz muzičar iz Holandije, Stokelo Rozenberg, genijalac na gypsy jazz gitari i moja malenkost, dečak iz naselja Taftalidža u Skoplju. I to su bili momenti kad ukrstite instrumente, razmenite životno i muzičko iskustvo, svetonazore, kad podelite ukus i znanje. Kad vidite kako se ljudi ponašaju i koliko vežbaju tokom dana. Sve to je bila velika škola za mene.
Kritika kaže uzvišeno i zapaljivo, nova vrednost kroz različite stilove. Kako se na sceni stvara ta hemija među Vama? Da li je to magija?
Radost muzičkog komuniciranja, sviranja, kada podelite muzičko iskustvo i scenu. To je radost uzimanja i davanja. Retki su to i prekrasni trenuci.
Uživao sam deleći scenu sa tim ljudima. Velikani su to. Boško Radojković, Gitar Arts Festival, on nas je okupio. Još uvek čestitamo jedni drugima rođendane i pitamo se za zdravlje.
Kao istaknuta figura na muzičkoj sceni Zapadnog Balkana, aktivno ste uključeni u unapređenje kulturne razmene kroz svoje saradnje i nastupe. Kako vidite ulogu muzike u prevazilaženju kulturnih razlika i promovisanju jedinstva u regionu? Koliko je važno za ovaj naš kulturni prostor da umetnici sarađuju, da imamo priliku da vidimo da postoji scena koja ne poznaje barijere?
To je veoma važno. Politika je podelila ljude, mora neko da obavlja tu misiju ponovnog prepoznavanja i spajanja kultura. Koliko god da su dijametralno suprotne, kako god da su afiniteti i istorijske okolnosti različiti. Ljudi sarađuju, vole jedni druge i vole da pokažu ljubav na sceni. Da pokažu međusobno poštovanje. Da demonstriraju da je moguće sarađivati bez predrasuda, bez podela, bez nekih preteranih ambicija. To je sve tako jednostavno.
Koncerti povodom 50. godina Vaše karijere najavljeni su za 14.decembar u Skoplju, 16. u Beogradu, 18. u Zagrebu. Šta nam spremate?
Pokušaću da sublimiram čitav svoj put za to jedno veče. Neću praviti dokumentarac o sebi, jednostavno ću pozvati prijatelje koji su mi tokom godina ulepšali i karijeru i život, i koji su pomogli da ostvarim neke snove. Biće to akustični, pa električni koncert. I biće različiti. Ja nisam fan nekih velikih spektakala, ne volim previše svetla i scenskih atrakcija. Volim da se magija dešava među ljudima na sceni.
Politika je podelila ljude, mora neko da obavlja tu misiju ponovnog prepoznavanja i spajanja kultura Koliko god da su dijametralno suprotne, kako god da su afiniteti i istorijske okolnosti različiti
Danas se preveliki akcenat stavlja na produkciju. Pa ja ne idem da gledam nečiji light show. Pink Floyd su to uradili pre 35-40 godina, kada su od light show-a napravili art. Danas je sve toliko predvidljivo. Svi ti skeneri, monitori iza scene, vatre i pirotehnika, sve je to već viđeno. Meni je potrebno da vidim čoveka koji nešto zna i koji nešto oseća na sceni. Daj mi malo znanja, umešnosti i malo više emocije. Ako možeš da mi dobaciš neki emocionalni medaljon, hvala ti. U životu su me najviše dirnuli koncerti koji su imali upravo tu ljudsku dimenziju. Ray Charles u Skoplju, malo gudača iz makedonske filharmonije. Njegov glas i njegov klavir. Čiste emocije.
Novi album Muscle Memory je u pripremi. Hoćemo li čuti nešto od toga tokom koncerta?
O da, nadam se da će album do tada biti van, pri kraju sam sa produkcijom. Veoma zanimljiv će biti, imam neke vratolomije odsvirane, neke čudne stvari.
Za ljude koji me prate, za moju publiku to će biti…Sacher torta. Njima želim da dam jednu poslasticu, a i sebi da priuštim tortu za jubilej.
U pripremi su i memoari koje uskoro planirate da objavite. Da li i oni prate jubilej?
Najteže će biti predati taj materijal izdavačima koji me pritiskaju. Skoro sam gotov, ostaje par detalja koje treba da završim. Tako je, memoari prate jubilej koji ne slavim već obeležavam. Ipak je to dostignuće, 50 godina tumarati po šumama i gorama, po raznim svirkama. To je nemoguća misija, pogotovo na Balkanu, sa zatvorenim putevima, granicama, putevima u izgradnji. Nekad ima struje, nekad nema. To je 50 godina ozbiljnih putovanja. To su milje, što kažu, It’s not the age, it’s the mileage. Nije godina proizvodnja dramatična, nego kilometraža.
Svedoci smo prave poplave tribute bendova. Koliko je za mlade važno da stvaraju autorsku muziku, autentičnu muziku? Kako biste ih ohrabrili na tom putu?
Bendovi su ostarili, neki su umrli. Stonesi su nam uteha… Ali sa druge strane, i svi simfonijskiijski orkestri su u stvari tribute Bahu, Betovenu, Mocartu, Stravinskom. I to su tribute svirke i nemam ništa protiv umetničke. Problem je u tome što je sve vise brzih ponuda sa idejama o brzomm profit. Fast food, fast music. Evo, ja ohrabrujem mlade da pozajmljuju fraze i uče od drugih, sa ploča, sa CD-ova, sa YouTube-a. Ali da se ohrabre da naprave novu muziku. Svetu ne trebaju replike, nama trebaju originali. Ne treba mi neko da mi svira Dire Straits. Ja sam ih gledao uživo. Okej, muzičarima treba posao i to treba razumeti. Sa druge strane, potrebna je hrabrosti i odvažnosti da bi se radila autorska muzika. I da bi se naterao taj slušalački korpus, da to kupi, da potraži. Znam da je to užasno teško. Ali je mnogo slatko. Ako uspete da ponudite svoj ukus, svoju muziku publici i ako ona to prihvati, onda je to mnogo slatka pobeda.
U saradnji s austrijskom kompanijom Thomastik-Infeld pojaviće se žice za gitaru pod vašim imenom i prezimenom. Prvi ste na ovim prostorima kome je ukazana ta čast…
Dobiću žice Infeld Strings, Vlatko Stefanovski Choice. Jako se radujem tome! Kada uđem u guitar shop, ja sam kao onaj pubertetlija iz Naselja Taftalidže. Kada vidim sve te igračke kojih imam dovoljno, ali nikad ne reci da imaš dovoljno. Ni gitara, ni pedala, ni kablova, ni pojačala. Uvek je to želja za još nečim.
Vidim na akačketu koji često nosite, simbol koji je koristio i John Paul Jones a za koji se kaže da simbolizuje osobu koja poseduje i samopouzdanje i kompetentnost…
Tu kapu sam kupio u Dablinu, gde trenutno zivi moja cerka Ana. To je keltski simbol koji predstavlja večnost. Jer nikad ne završava čvor. Znači, čvor nema ni početak, ni kraj, već je to ciklično okretanje ukrug. Epohalno, kosmičko.