„Iako ostajem pri tome da su dramske i koreografske predstave ravnopravne i relevantne forme savremenih izvođačkih umetnosti te da im je svima apsolutno mesto na Bitefu, mi ipak vodimo računa o scenskoj tradiciji, te očekivanjima naše sredine“
Prvi put u svojoj istoriji, Beogradski internacionalni teatarski festival, svetski poznati Bitef, ove jeseni imaće dva izdanja – 54. i 55, zato što je prošle godine zbog pandemije korona virusa održan samo njegov Prolog. Takođe prvi put, u Beograd će zbog Bitefa doći veći broj predstava nego što je uobičajeno, čak 14.
Pod sloganom Na ivici budućnosti, glavni program podeljen je u dve celine : ekološki problemi današnjice,i takozvani svet posle, svet bez čoveka. Ovogodišnji učesnici dolaze iz Nemačke, Francuske, Slovenije, Hrvatske, Srbije, ali i iz Irana, kao i koprodukcija Meksika, Čilea i Austrije. Novi Bitef bio je povod za razgovor sa dr. Ivanom Medenicom, umetničkim direktorom Bitef, profesorom Fakulteta dramskih umetnosti i teatrologom.
Naslovi Bitefa, koji su jedan od njegovih zaštitnih znakova, tradicionalno označavaju gorući problem na svetskom nivou ali i kritiku onima koji su ga izazvali. Koga kritikuje ovogodišnji naslov?
Sve one koji su našu civilzaciju, doprinoseći klimatskim promenama i zagađenju životne sredine, doveli na ivicu opstanka. Slogan ovogodišnjeg Bitefa, Na ivici budućnosti, dovoljno je upozoravajući. Budućnost je tu, na njenom smo pragu, ali je ona neizvesnija nego ikada: ostvarićemo je samo ako se pod hitno osvestimo u pogledu ekološke kataklizme, jer u suprotnom nismo na pragu budućnosti već na ivici ambisa. Dobar deo predstava na 54/55. Bitefu se bavi ekološkim izazovima savremenog čovečanstva ili, nešto šire, distopijskom vizijom budućnosti. Konkretni predmeti kritike su savremeni „stubovi društva“, političari, industrijalci i mediji, koji se suprotstavljaju slobodnom pojedincu, tom „neprijatelju naroda“, u njegovoj borbi za očuvanje prirodnih resursa; korporacije „s imenom i prezimenom“ koje razaraju ekosisteme u meksičkim planinama i drugde; džentrifikacija gradova i razaranja samostalnih poljoprivrednih dobara, čime nestaju zelene površine i bašte i imanja na kojima se gajila zdrava hrana, itd.
Kako u bitefovskoj interpretaciji izgleda svet u kome čovek neće biti centar svega, tema druge celine programa?
Prva celina je izvorno tematska. U njoj će biti pet predstava – Tragovi, Pluća, Klimatski plesovi, Neprijatelj naroda i Farm fatal (Traces, Lungs, Climatic dances, An enemy of the people, Farm fatale) – koje sve, u različitim formama, u rasponu od dramskog pozorišta do savremenog plesa, tretiraju probleme klimatskim izazova, zagađenja prirode, ekološke revolucije. Druga celina, a koja se odvija pod „šifrom“ posthumanizma, nije toliko tematski profilisana, koliko estetski. Drugim rečima, pomenuto povlačenje čoveka iz centra sveta neće se tretirati na tematskom planu, već na nivo samog izvođenja, u pogledu scenskog jezika. To su predstave u kojima uz žive izvođače nastupaju roboti i dronovi, ili je, s druge strane, izvođačko prisustvo dekonstruisano upotrebom svetla, vizuelnih efekata, korišćenjem digitalnih tehnologija. U taj korpus spadaju predstave Kaspar, Future fortune, I put a spell on you, Višnjik u višnjiku (The cherry orchard in the ckerry orchard), Kao da kraj i nije tako blizu (As if the end werw not quite near) , Konferencija odsutnih (Conference of the absent) i Fleš. To nije „proterivanje“ živog izvođača s pozornice, već višeslojno preispitivanje „živog prisustva“ kao estetskog preduslova izvođenja.
Zašto će Bitef prolog imati dva dana?
Zato što predstave koje izvodimo u tom bloku, pored toga što anticipiraju neke od tema koje će biti izoštrenije fokusirane u nastavku festivala, čine posebnu celinu. Naime, predstave Living Room i Cement Beograd su produkcija ili koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta, koje se u poslednje vreme izdvojilo kao naš institucionalni teatar koje u najvećoj meri sprovodi radikalne scenske poetike, onakve kakve Bitef promoviše. Aktuelni repertoar BDP ubedljiv je dokaz, a suprotno pedrasudama, da Bitef itekako ima uticaj na scenske forme u domaćem kontekstu. Takođe, reditelji obe ove predstave, Nemac Ersan Mondtag i Slovenac Sebastijan Horvat, su „Bitefovi autori“: u našoj sredini njih je, u poslednjih nekoliko godina, „otkrio“ upravo Bitef. Nema ništa logičnije nego da podržavamo rad „naših“ autora.
„Budućnost je tu, na njenom smo pragu, ali je ona neizvesnija nego ikada: ostvarićemo je samo ako se pod hitno osvestimo u pogledu ekološke kataklizme, jer u suprotnom nismo na pragu budućnosti već na ivici ambisa.“
Sudeći po ovogodišnjoj selekciji, ima se utisak da klasične dramske predstave uzmiču pred koreografskim predstavama i instalacijama.
Na velikim svetskim pozorišnim festivalima takve se razlike ne prave, sve te forme potpadaju pod širi pojam „izvođačkih umetnosti“. Kod nas još uvek prebrajamo šta je iz koje od „sekcija“ pomenute sveobuhvatne umetnosti, kao što volimo i da utvrđujemo poreklo, da stavljamo nacionalne zastavice pored predstava, iako većina onih koje dolaze na Bitef i srodne festivale spada u međunarodne koprodukcije, ili vrlo često autori, reditelji i koreografi, rade u drugim, kulturno različitim sredinama. S druge strane, ovakva je tendencija, kao što i sami naslućujete, vrlo prisutna na velikim svetskim festivalima; ove je godine, recimo, klasično dramsko pozorište u Avinjonu manje zastupljeno nego na Bitefu. Iako ostajem pri tome da su ovo ravnopravne i relevantne forme savremenih izvođačkih umetnosti te da im je svima apsolutno mesto na Bitefu, mi ipak vodimo računa o scenskoj tradiciji, te očekivanjima naše sredine. Tako će gotovo polovina predstava na 54/55. Bitefu biti savremen i radikalan vid dramskog, ili bar pozorišta zasnovanog na tekstu: Kaspar, Pluća, Neprijatelj naroda, Farm Fatal, a u izvesnom obimu i smislu i Cement Beograd i Living room.
Specifičnost Bitefa, koju ste vi uveli, je predstavlajnje mladog reditelja teatarskom svetu. Ove godine takvu priliku dobio je Žiga Divjak. Da li biste hteli da upoznate čitaoce Corda s njim?
Žiga Divjak je nesumnjivo vodeći slovenački reditelj mlađe generacije. To nije moje otkriće, već to dokazuje recepcija njegovog dela u Sloveniji u poslednjih nekoliko godina, a posebno kontinuirani uspesi, iz godine u godinu, na vodećem nacionalnom pozorišnom festivalu, Borštnikovom srečanju u Mariboru. Na poslednjem, nedavno završenom izdanju ovog festivala, Divjak je imao čak dve predstave u takmičarskoj selekciji, od kojih je The Game dobio većinu nagrada, čak sedam. Ova predstava je reprezentativna za Divjakovu poetiku, i u tematskom i u pogledu forme.
Reč je o teatru zasnovanom na dokumentarnom materijalu, u obliku koji odgovara tzv. „divised theater-u“ – onom u kojem tekstualni materijal nastaje tokom proba, a kroz učešće svih stvaralaca projekta – i sa temama koje su socijalno bitne i goruće. U ovom slučaju je to bilo protivpravno i surovo proterivanje migranata iz Slovenije… Predstava s kojom dolazi na Bitef, Pluća, nije dokumentarna, naprotiv, ali takođe tretira neuralgična pitanja savremenog doba. Ona se bazira na drami savremenog britanskog pisca, Dankana Mekmilana (Duncan McMillan), a čiji se jedan od motiva u potpunosti uklapa u tematski fokus ovogodišnjeg Bitefa. To je izrazito kontroverzno pitanje – da li je ekološki održivo danas rađati decu bez ikakve kontrole kad se zna da je Zemlja prenaseljena i da ne može da izdrži ovoliko stanovnika.
Solidarnost, osobina/pojava koju je istakla pandemija, biće tema Bitefove međunarodne konferencije „Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat“. Izbor je na nama.
Upravo! Jako nam je drago da, otakako se pojavio u javnosti, ovaj naslov nailazi na odličan prijem u smislu da inspiriše sagovornike, kao i vas sad. Vi ste iz njega izvukli jedan pojam, rekao bih ključan. Ako u vremenu ekološke krize, čija je direktna posledica i pandemija kovida 19, a njena pak socijalna i ekonomska kriza koje nam tek slede, ne pokažemo mnogo veći stepen solidarnosti, jedino što nam sledi odista jeste – sunovrat. Pre svega, sama se pandemija neće smiriti dok ne shvatimo da ako već ne zbog sebe, a onda bar zbog bližnjih, zbog opstanka zdravstvenog sistema, treba da pokažemo solidarnost i vakcinišemo se…
Ovo nije katastrofizam, svet je na prekretnici na kakvoj dugo nije bio, iako se ne uozbiljimo, počnemo da radimo u opštem interesu, iskažemo mnogo više solidarnosti, posledice će biti nesagledive. Prvi deo naslova konferencije je aluzija na švedski film Gavran sedi na grani razmišljajući o postojanju koji svi iz tima jako volimo, ali on treba, pre svega, da asocira na rizičnu poziciju u kojoj se nalazi ljudski rod jer čovek, za razliku od majmuna, za čas može da padne s grane i slomi vrat… Ova konferencija nam je veoma bitna, u rad na njoj smo ušli s puno vere, strasti i ambicija, radimo je u saradnji s organizacijom Zajedničko, a na teme u rasponu od klimatskih promena i ekološke krize do vizije ekološki održivih gradova i pozorišne produkcije, govoriće tridesetak pozorišnih umetnika, filozofa, naučnika, ekoloških aktivista i političara iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Francuske, Belgije, Nemačke, Italije, Meksika, SAD, Severne Makedonije, Sirije, Bosne i Hercegovine. Deo konferencije su i radionice s ciljem jačanja koncepta „zelenog teatra“ – onog koji bi bio ekološki održiv, pošto i pozorište, kao i druge ljudske delatnosti, daje svoj „doprinos“ ugrožavanju prirodnog okruženja.
