„Smatrali smo da je potrebno da uložimo sve od sebe da se, ipak, desi neki uzorak festivala i ove godine, osmisli trodnevni Bitef Prolog, te se izborili da se on i desi.“
Bitef će biti prva međunarodna manifestacija održana u Srbiji u vreme korone. Tri nedelje pre početka ovog internacionalnog festivala, javljeno je da je pronađen način kako da se Bitef nastavi i ove 54. godine od kako postoji, da se niz ne prekine. I zato, zbog postojanja te, istina objektivne mogućnosti da se Bitef otkaže, posebno nam je drago što i u ovom septembarskom broju nastavljamo tradiciju razgovora sa dr Ivanom Medenicom, umetničkim direktorom i selektorom Bitefa, o programu koji je kreirao.
Vest da, za razliku od svih ostalih festivala, Bitef neće biti odložen, delovala je lekovito: mediji, i mnogi pojedinci na društvenim mrežamaprokomentarisali su je kao lepu vest. Čime ćete premostiti vreme korone?
Takva me reakcija vrlo raduje: zbog tog smo se lekovitog dejstva, zbog održavanja plamena i dizanja „morala trupa“, i borili da se desi Bitef Prolog. Značajno je i održati kontinuitet Bitefa, koji nikada nije prekinut, ali su bitni i gore pomenuti razlozi, a najvažnije je da se pokaže da je pozorište moguće i u doba pandemije… Kao što je poznato, gradski Sekretarijat za kulturu doneo je odluku da se Bitef odloži za sledeću godinu, kada bi se desilo njegovo duplo izdanje: 54. i 55. u jednom. Ta je odluka racionalna, jer se ne troše ljudski i drugi resursi u beskonačnoj kombinatorici u pokušajima da se festival desi u gotovo nemogućim uslovima, a sledeće godine ćemo imati uslove za spektakularno izdanje.
Ipak, u Bitef-timu smo smatrali da je potrebno da uložimo sve od sebe da se, ipak, desi neki uzorak festivala i ove godine, a iz gore pomenutih razloga. Tako smo osmisli trodnevni Bitef Prolog, te se izborili da se on i desi. Biće lociran u Bitef-teatru i na letnjoj pozornici ispred njega, na Skveru Mire Trailović, a njegova okosnica je predstava o kojoj se u javnosti već dosta govorilo: Dolina Jeze čuvenog reditelja i miljenika beogradske publike, Štefana Kegija, a u koprodukciji njegove trupe Rimini Protokol i Minhenskog Kameršpilea.
To je logičan izbor kad se zna da je ona bila jezgro koncepta 54. Bitefa. U njoj se sustiču tematska linija ovog koncepta, vizija posthumanizma kao sveta u kome čovek neće više biti u centru, pa će se povratiti i ekološka ravnoteža, i estetska: digitalna izvođačka tela i druga preispitivanja živog prisustva na sceni.
Značajno je i održati kontinuitet Bitefa, koji nikada nije prekinut, ali su bitni i gore pomenuti razlozi, a najvažnije je da se pokaže da je pozorište moguće i u doba pandemije…
Prema prvobitnom planu u Prologu je trebalo da vidimo slovenačku predstave 2020 Ivice Buljana. Iz Slovenije smo očekivali i Pluća Žige Divjaka. Zašto baš njih?
Pored toga što imaju visok umetnički domet, savremeni, bitefovski pozorišni izraz, one pripadaju tematskoj liniji 54. Bitefa. Crpeći teme iz knjiga danas planetarnog popularnog izraelskog istoričara Hararija, predstava 2020 otvara spektar svih tema ovog Bitefa: od globalne ekološke katastrofe do koncepata trans- i posthumanizma. Predstava Pluća rađena je po drami Dankana Mekmilana, ljubavnoj priči dvoje tridesetogodišnjaka čija se veza suočava s izazovima savremenog sveta, uključujući i jedan ekološki, bizaran, ali relevantan: da li treba rađati decu u prenaseljenom svetu u kome svaki novi život troši dragocene zalihe kiseonika. Bitno je da se ova predstava desi na Bitefu da bismo internacionalno promovisali najveću nadu slovenačke režije, mladog Žigu Divjaka.
Da li ćemo iduće godine gledati ono što nećemo videti ove? I, s obzirom da za iduću godinu najavljujete 54/55. izdanje, da li to znači da će naredni Bitef biti duplo duži?
Odluka o odlaganju 54. Bitefa zasniva se upravo na ideji da se 2021. odigraju sve predstave koje su izabrane za ovu godinu, te da im se dodaju nove. Koncepcijski, taj će program biti jedinstven, tako da će dodate predstave (tzv. 55. Bitef) da, zapravo, odgovaraju tematskom i estetskom fokusu planiranom za ovu godinu. I slogan će biti isti – Na ivici budućnosti. Naravno, ostaje mala dilema da li će sve trupe, a koje su, uzgred, do poslednjeg trenutka bile spremne da i sada dođu u Beograd, moći da se uklope u datume Bitefa 2021, te da li će, iako su sve novijeg datuma, opstati do sledećeg septembra… Što se tiče dužine trajanja, dupli Bitef izvesno će trajati duže, ali ne nužno duplo. Vrlo volim zgusnut festivalski program, s nekoliko predstava u istom danu, te je moguće da dupli Bitef traje ne mnogo duže od deset dana.
Priprema predstave Living room, produkcija Beogradskog dramskog pozorišta planirana za kraj Bitefa, prekinuta je nakon nekoliko proba. Kakva joj je sudbina?
Ona će izvesno biti završena do Bitefa 2021, kad će imati festivalsku, a verovatno i prvu premijeru. Do tog projekta nam je izuzetno stalo, i to iz više razloga: Bitef je, uostalom, i njen koproducent. Pre svega, reditelj predstave, mladi ali već svetski afirmisani Nemac Ersan Mondtag, „čedo“ je Bitefa, jer je naš festival označio, kako sam redovno ističe, početak njegove međunarodne karijere: da podestimo, 2017. godine bio je na Bitefu čak s dve predstave, prošle član žirija. S druge strane, naš je zadatak da podržimo bitefovske tendencije u domaćem teatru, pogotovu kad se ima u vidu da one nisu mnogo raširene, a ambiciozni program koji je najavilo Beogradsko dramsko pozorište upravo je takav. U ovoj i prošloj sezoni u njemu će raditi reditelji koji su se afirmisali i na Bitefu, često gostovali na festivalu, te dobijale nagrade: pored Mondtaga, to su i Ivica Buljan, Tomi Janežič, Sebastijan Horvat, Boris Liješević.
Neprihvatljivo je da su pozorište i izvođačke umetnosti bile skoro jedini oblik ljudske delatnosti koji je šest meseci bio potpuno suspendovan, ukinut.
Epidemija je zatvorila naša pozorišta i odložila festivale. Da li se emitovanje snimljenih predstava može smatrati zamenom?
Može se smatrati zamenom, ništa više od toga. Korisna je zarad šire dostupnosti, pa možda i popularizacije pozorišta. S druge strane, neverovatno je koliko se u našoj pozorišnoj „struci“, naročito među samozvanim znalcima, forsira nekompetentno shvatanje da je svaki, često loš snimak predstave ili njen lajv-striming, vid digitalnog teatra. Već su, i u teoriji i u praksi, pun legitimitet dobili digitalni performansi, kao kretativno, konceptualno osmišljeno prožimanje živog prisustva gledalaca/izvođača i digitalne stvarnosti. Ali, snimci ili striminzi predstava nisu to! Nije ni pandemija uspela da dovede u pitanje estetsku pretpostavku teatra: telesno koprisustvo glumaca i publike, njihovu telesnu, energetsku, emocionalnu i duhovnu razmenu u konkretnom, fizički realnom, a efemernom „sada i ovde“.
Neposredno pre našeg razgovora, Sekretarijat za kulturu Beograda predložio je uslove pod kojima bi pozorišta mogla da počnu da rade. Da li ste očekivali ovakav predlog još na početku pandemije?
Jako je bitno da su konačno ponuđene instrukcije kako da se, u zatvorenom prostoru, odvijaju dramske, baletske i operske predstave, bioskopske projekcije, koncerti… Neprihvatljivo je da su pozorište i izvođačke umetnosti bile skoro jedini oblik ljudske delatnosti koji je šest meseci bio potpuno suspendovan, ukinut. Nije nikakva mudrost utvrditi način sedenja u salama koji poštuje epidemiološke mere: njih je jednostavnije sprovesti u pozorištima, bioskopima i koncertnim salama nego u barovima, kafićima i restoranima… Izostanak svake akcije i rasprave radi iznalaženja rešenja delovao je kao Ubistvo u Orijent ekspresu: teatar je ubijen i svi su, zbog svog činjenja ili nečinjenja, ubice – vlast, mediji, šira javnost, sami umetnici. Protokole je trebalo ranije osmisliti, pa ih onda prilagođavati razvoju pandemije, kao što se radi sa školama, prodavnicama i restoranima. Samo što to nije zadatak ni jedne lokalne samuprave, već – države.