Do dvadesetih godina prošlog veka o Plečniku se u Srbiji nije mnogo znalo. Za njegovo uvođenje na beogradsku kulturno-umetničku scenu zaslužni su bili umetnik Ivan Meštrović, koji ga je predložio za člana počasnog predsedništva Odbora za organizaciju umetničkih poslova, i Kosta Strajnić, koji je ponudio Plečniku mesto direktora buduće Visoke škole likovnih umetnosti
Josip (Jože) Plečnik (Ljubljana 23. 1. 1872 – Ljubljana 7. 1. 1957) bio je istaknuti arhitekta, nacionalni radnik i jedna od uglednijih ličnosti (jugo)slovenske kulturne scene. Interesantan obrazovni put arhitekte Plečnika su, osim studija arhitekture na Akademiji likovnih umetnosti u Beču i nekoliko godina rada u ateljeu Ota Vagnera, obeležila studijska putovanja u Italiju i Francusku i profesure na Umetničko-zanatskoj akademiji u Pragu i Tehničkoj visokoj školi u Ljubljani. To je za posledicu imao specifičan kulturni identitet, koji uporedo favorizuje građanske ideale evropske elite i nacionalni patriotizam. Svestranost u umetnosti mu je od prvih stvaralačkih dana donela uticajne mecene, među kojima se u literaturi pominju i članovi kraljevske porodice Karađorđević, kao i predstavnici vlade socijalističke Jugoslavije.
Do dvadesetih godina prošlog veka o Plečniku se u Srbiji nije mnogo znalo. Za njegovo uvođenje na beogradsku kulturno-umetničku scenu zaslužni su bili umetnik Ivan Meštrović, koji ga je predložio za člana počasnog predsedništva Odbora za organizaciju umetničkih poslova, i Kosta Strajnić, koji je ponudio Plečniku mesto direktora buduće Visoke škole likovnih umetnosti. Strajnićevu ponudu nije prihvatio, ali mu je prijateljstvo sa Meštrovićem, uz dobru poslovnu saradnju sa slovenačkim franjevcima, donelo projekat crkve Sv. Antuna Padovanskog u Beogradu.
Crkva Sv. Antuna Padovanskog je prvi monumentalni rimokatolički hram podignut u širem gradskom jezgru Beograda. Uvrštena je u red najznačajnijih sakralnih objekata u opusu Jožeta Plečnika. Građena je dugo, od 1929, kada nastaje prvi projekat, do 1932. godine, kada se radovi na spoljašnjosti privode kraju. Opremanje crkve je postepeno izvođeno, i do danas nije u celosti završeno. Osim nekih neminovnih odstupanja zbog izmena u liturgijskoj praksi, projekat se gradio u skladu sa nacrtima koje je Plečnik za života razrađivao.
U izgledu crkve dominira kombinacija veoma razuđenih valjkastih oblika koji čine prostor za okupljanje vernika, sa pratećim delovima, zvonik i svetilište.
Centralni prostor, naos, ima tri jednake konhe. Jedna konha se nalazi u osovini broda i ima funkciju svetilišta (prezviterijuma), dok bočne obavljaju funkciju kapela. Sve tri su sa spoljne strane povezane niskim volumenom, zbog čega je i prostor između konhi dobio dva manja polukružna odeljenja, sa po dve niše sa prozorima. Jedno je namenjeno za ostavu, dok je drugo dobilo funkciju sakristije, i iz njega se direktno pristupalo polukružnoj ispovedaonici. Upravo u tom sakrivanju ispovedaonice u dubini konhe može se spoznati Plečnikovo dobro poznavanje kanona katoličke crkve.
Da bi povezao zvonik sa prostorom crkve, Plečnik je upotrebio vezni element sa vretenastim stepenicama, koji na spratu vrši ulogu hora.
Plečnik je Beograd smatrao orijentalnom sredinom, pa je s tim razmišljanjem i s pravoslavnom tradicijom povezana ideja o crkvi sa centralnom osnovom i zvonikom, kao i zidanje opekom
Iako neodgovarajuća za održavanje verskih službi, kružna forma crkve nije slučajno izabrana. Plečnik je Beograd smatrao orijentalnom sredinom, pa je s tim razmišljanjem i s pravoslavnom tradicijom povezana ideja o crkvi sa centralnom osnovom i zvonikom, kao i zidanje opekom. Prema prvom projektu, neposredno iznad valjkastog centralnog dela crkve uzdizala bi se kupola velikih dimenzija, što je motiv viđen na Panteonu, vizantijskim hramovima, ali i na prvom Plečnikovom projektu za crkvu u Bogojini, u Prekomurju, iz 1924. godine. Veoma brzo je Plečnik odbacio kupolu, zamenivši je ravnom tavanicom na koju je, da bi zadržao motiv kompozicije, postavio pseudosvetlosni tambur. Primena ravne tavanice jače naglašava motiv prožimanja cilindričnih formi, te je u tom smislu realizovano rešenje koncepcijski jasnije od prvog projekta. U menjanju planova je i zvonik premešten s leve na desnu stranu oltarskog dela.
Spoljašnjost je naglašeno stroga zbog veoma pojednostavljenih formi, koje, po Plečnikovoj zamisli, najbolje izražavaju franjevački aksetizam. Zidanje opekom je motiv koji povezuje spoljašnji i unutrašnji deo crkve. Utisku masivne monumentalnosti doprinela je upotreba valjka, kao primarnog geometrijskog oblika. Valjak je izdeljen betonskim frizovima na vence. Upotreba horizontalnih venaca od betona uticala je na podelu prostora na zone u enterijeru. Prvu i drugu zonu određuje kružni omotač centralnog broda sa konhalnim udubljenjima na sredini zida i svetilištem.
One nisu jasno podeljene nekim izdvojenim elementima, osim iznad ulaza, gde je predviđen prostor za hor. Treća zona se pruža iznad ravne tavanice konhi i svetilišta, obuhvatajući poprečnu gredu na stepenastim konzolama, na koju je postavljen krst sa raspetim Hristom i galerije sa balustradama iznad hora i konhi. Četvrta zona se pruža iznad galerija i obuhvata kružni hodnik (deambulatorijum), koji je sa unutrašnje strane pokriven zidanim pilastrima od opeke bez kapitela, a sa spoljne – pravougaonim prozorima. Motiv pravougaonih prozora, jednako postavljenih i povezanih u niz može se videti i na drugim Plečnikovim crkvama. Na poslednju zonu se nadovezuje arhitrav, poput petog venca koji povezuje gornje pilastre sa ravnom drvenom tavanicom.
Oblikovanje zidova je strogo kontrolisano, pa je stremljenje u visinu, uobičajno za katoličke sakralne prostore, naglo prekinuto primenom ravne tavanice. Ekspresivna priroda arhitekte Plečnika došla je do izražaja kroz uređenje zgusnuto zaobljenih masa figurama anđela i isticanje prozorskih okvira plastikom.
Do glavnog portala dolazi se preko pokrivenog trema kvadratnog oblika, čiji krov na dve vode nose stubovi sa visokim, trubastim kapitelima na ulaznoj strani, odnosno pilastri na bočnim stranama. Forma kolonade stubova sa trubastim kapitelima ponavlja se u predvorju crkve. Ulazni deo se, takođe, završava dvoslivnim krovom, a svetlost je do njega dopirala preko velikog okulusa na fasadi. Ulaz u crkvu je dodatno naglašen postavljanjem nižih, jednobrodnih kapela sa apsidama uz bočne zidove.
U želji da stvara arhitekturu koja prenosi poruku, Plečnik je veliku važnost davao fasadi. Koncentracija dekorativnih elemenata na ulaznom delu građevine reflektovala je Plečnikovu sklonost ka dekorativizmu i način na koji je tretirao dekorativne elemente
Plečnik je sam uradio projekte i za enterijer crkve. Visina od 25 m nudila je mogućnost raščlanjenije organizacije sadržaja, kroz formu galerija, stepenica, propovedaonica ili pevnica. Raščlanjenost unutrašnjeg prostora rezultat je Plečnikove ideje da se sistem konhi sakrije u omotaču broda, čime je postignut efekat kontrafora koji objektu obezbeđuju čvrstinu i stabilnost. Arhitekta je ovaj koncept koristio i ranije, ali ga je na beogradskoj crkvi značajno unapredio.
Kružnu osnovu je Plečnik ponovio na zvoniku, koji se takođe završava ravnom tavanicom, sa skulptoralnom kompozicijom krsta na sredini. Zvonik se smatrao rizičnim poduhvatom, pa je izgrađen tek 1962. godine, u drugoj fazi radova na crkvi, posle smrti arhitekte, a zahvaljujući njegovom učeniku i asistentu Janezu Valentinčiču.
Plečnik je projektom za crkvu Sv. Antuna želeo da simbolizuje monaški red i time istakne celokupnu različitost katoličanstva. Ova crkva svojim geometrijskim formama deluje monumentalno i veoma moderno. Ona upućuje na razmišljanje o ideološkoj ulozi hrišćanskog hrama i funkciji koju svaki element građevine u tom kontekstu dobija. U koncepciji primarnih oblika prepoznaje se pripadnost ekspresionističkim tendencijama, ali je potreba za vraćanjem klasičnom stilu potisnula ekspresionističke elemente u drugi plan. Ovo Plečnikovo delo je svojim umetničkim formama uticalo na graditelje srpske sakralne arhitekture.
Na molbu župnika beogradske župe Sv. Ćirila i Metodija, Andreja Tumpeja, i bez prethodnog upoznavanja sa ambijentom Plečnik je 1934. godine izradio projekat za rimokatoličku crkvu Presvetog Srca Isusovog u Obrenovcu. Do danas je ostalo nerazjašnjeno zašto crkva nije izgrađena.
Na osnovu sačuvanog projekta prepoznaje se crkva nevelikih dimenzija, sa apsidom, sakristijom, prostorijom za sveštenike i zvonikom kao zasebnim delom celine. Po morfološkim karakteristikama i stilizaciji tradicionalnih oblika na moderan način, podseća na Plečnikov manir iz tridesetih godina prošlog veka.
Jedno od značajnijih zabeleženih pojavljivanja Plečnikovog imena na konkursima za javne objekte u Beogradu bilo je na konkursu za zgradu Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane (dalje DSNO), raspisanom 1953. godine. Vodeći računa o mestu koje će zgrada zauzimati, Plečnik je istupio sa rešenjem objekta i predlogom za urbanističko uređenje prostora. Shodno neophodnoj funkcionalnosti, on u konkursnom rešenju predlaže dve zgrade, povezane u jedinstvenu celinu, do kojih se dolazi preko reprezentativnog trga, čime odstupa od uobičajenih uličnih proširenja.
Primenom izrazito vertikalnih formi, Plečnik je objektu obezbedio neophodnu reprezentativnost. Nije bežao od asimetrije i dekorativnosti, već je smatrao da one daju objektima izražajnost, i zbog toga su ova dva motiva uvek prisutna na njegovim projektima. Prvom objektu iz celine DSNO izražajnost bi dale dve kule bogato dekorisane plastikom, a postavljene s obe strane Nemanjine ulice. Na drugom objektu je, da bi naglasio asimetriju, predvideo samo jednu kulu na sredini fasade koja gleda na Nemanjinu ulicu.
Iako je Plečnik bio obeležen kao „učesnik van konkurencije“, prvo mesto i izvođenje je na konkursu za zgradu DSNO-a dobio projekat Nikole Dobrovića
Godine 1956. Plečnik je osmislio projekat enterijera kapele sa drvenim oltarom za sestre Kćeri hrišćanske ljubavi Sv. Vinka Paulskog, odnosno za usmiljenke. Kapela se nalazi u zgradi Karitasa beogradske Nadbiskupije, u Višegradskoj ulici u Beogradu. Prvobitno je pripadala lekaru Ljubomiru Zdravkoviću, ali su je usmiljenke otkupile 1954. godine i preuredile za svoje potrebe.
Pored navedenih dela, Plečnik je 1950. godine potpisao i nacrt oltarske menze za beogradsku rimokatoličku crkvu Sv. Petra Apostola, u Makedonskoj ulici, ali je ona postavljena tek 1960. godine, posle smrti arhitekte (Jovanović 2016a, 60), kao i idejno rešenje ispovedaonice za župnu crkvu Krista Kralja.
Aleksandra Stamenković, docent Fakulteta digitalnih umetnosti, Univerzitet Metropoliten
