Živimo u društvu kreirane konfuzije i anomije i apatije, bez konsenzusa oko ključnih vrednosti, uključiv i poželjne spoljnopolitičke destinacije.
Pitanje iz naslova ide u red tek retoričkih pitanja jer svi znaju odgovor – predsednik Vučić. Zamorno je i navoditi brojne primere uzurpacije nepripadajuće mu vlasti – od kadrovskih izbora do investicijskih odluka. Teško je i promaći pogledu koji nas svakodnevno promatra sa naslovnica tabloida i umaći obraćanjima sa ekrana. Prava su pitanja, međutim, kako se zove poredak u kome živimo sudbinu žabe kuvane u postupno zagrevanoj vodi, ko su bili korisnici a ko mentori i sponzori takve vladavine, kome je ona išla u račun. Konačno, ima li tome kraja?
Brojni su i golim okom vidljivi dokazi da je Srbija selektivno slaba, lukava, u mreže klijentelizma i političke korupcije zarobljena, partokratska država.
Živimo u društvu kreirane konfuzije i anomije i apatije, bez konsenzusa oko ključnih vrednosti, uključiv i poželjne spoljnopolitičke destinacije.
Test provere je i mreža indikatora koji procenjuju meru odsustva jednakosti i socijalne pravičnosti.
Danas sve govori u prilog oceni da je režim prešao svoj zenit i da se Vučić suočen sa unakrsnim spoljnim i unutrašnjim pritiscima našao u defanzivi i počeo da pravi privremene ustupke.
Pređena politička putanja pokazuje da je vođa na priči o borbi protiv korupcije obezbedio široku mobilizaciju i značajnu parlamentarnu većinu, da bi zatim kroz institucije menjao, još pre tek aranžirao već postojeća pravila igre. Tako su prigrabljene sve poluge moći i kreiran „nejednak teren“ u političkoj utakmici.
Krajnji efekat je nastajanje zarobljene države koja bi se mogla opisati kao metaorganizacija i institucionalizacija korupcijskih odnosa koji vode ka privatizaciji upravljanja. Ključne posledice cezarizma u kome živimo su kvarenje vrlina, moralni kolaps i kriminalizacija politike i politizacija kriminala
Spoljni okvir za povratak u hibridni režim, čini slab transformativni uticaj EU, pre svega. Rezultat je lider koji nudi stabilnost tako što paraleno proizvodi i “rešava“ krize. Vučić je jedan iz galerije likova koji baš nije iz zlatnog doba, iako o njemu voli da govori, i nije Perikle, ali je sposoban i “naš je“ – ili bar otvoreno ne pripada drugoj strani.
Danas sve govori u prilog oceni da je režim prešao svoj zenit i da se Vučić suočen sa unakrsnim spoljnim i unutrašnjim pritiscima našao u defanzivi i počeo da pravi privremene ustupke. U meri u kojoj je Srbija relativno bogata država siromašnih građana, odnosno u kojoj on uspeva da kupuje podršku svoje klijentelske mreže članstva u koju je uhvaćen svaki sedmi birač, kao i da pluta između unakrsnih pritisaka svojih oštro polarizovanih spoljnih mentora stvar može još potrajati. Tim pre, ako se čekanje na jedinstvenu opozicionu strategiju otegne kao čekanje Godoa.
