Ranije smo imali neprijatelja koji je bio spolja i bio uzrok naših patnji i imali smo na koga da budemo ljuti. U ovom trenutku, cela zemaljska kugla ima spoljnog neprijatelja koji nije ekskluzivno vezan ni za koga. To je zajednički nevidljivi neprijatelj koji svima utiče na kvalitet života.
Svi govore o „novoj realnosti“ i tome da na nju moramo da se adaptiramo. Zaista je teško prihvatiti da postoji još jedna realnost, pored naše subjektivne, ko i pored one u kojoj smo živeli onoliko godina koliko svako od nas ima. Naravno da sve što ima pridev „novo“ po malo plaši. Niko zapravo i ne zna šta u ovom slučaju to znači. Ono što znamo je kako je sada i ovde, u nama i oko nas.
U tom smislu je ovo leto nešto što nikada nismo imali. Imali smo leta koja smo provodili u oskudici, kada smo osmišljavali načine da zabavimo decu i nas, nekada se samo prehranimo, ali smo imali nešto što je bilo spolja, nekog neprijatelja koji nas je u to ubacio. Imali smo na koga da budemo ljuti. U ovom trenutku, cela zemaljska kugla ima spoljnog neprijatelja koji nije ekskluzivno vezan ni za koga. To je zajednički nevidljivi neprijatelj koji svima utiče na kvalitet života.
Pa dobro, ove godine nećemo ići ni na kakvo more, u inostranstvo, na putovanja koja su nam obećali, ili smo ih mi sebi obećali. Bićemo vezani za jedno mesto, sa minimalnim pomeranjima, u skladu sa količinom straha i preporuka koje osećamo. Nekada smo možda mislili kako je nekima ovde, tamo, ili bilo gde, bolje nego nama. Sada nemamo taj utisak. Svuda je isto i nigde „trava nije zelenija“. Verovatno većina mladih negoduje, leto je potpuno neiskorišćeno. Stariji imaju neku nejasno formulisanu strepnju da je ovo možda njihovo poslednje leto koje prolazi… Nikome ovo leto ne pada lako.
Nekada smo možda mislili kako je nekima ovde, tamo, ili bilo gde, bolje nego nama. Sada nemamo taj utisak. Svuda je isto i nigde „trava nije zelenija“.
Na kolektivnom planu većina verovatno više brine zbog posla, opstanka sopstvenog biznisa, kompanije, čuvanja radnog mesta. Ideja o letovanju, iz te perspektive, deluje vrlo daleko. Mnogi su ostali bez posla, kako ovde tako i u zemljama koje su daleko ekonomski razvijenije.
Država brine svoje brige na koje mi, kao pojedinci, sem lične odgovornosti vezane za poštovanje preporuka, ne možemo da utičemo.
Ovakvo leto se neće zaboraviti. Osobe sa većom količinom anksioznosti, će strepeti i kada povod nestane. Oni sa drugačijom strukturom ličnosti i mehanizmima odbrane i izlaženja na kraj sa stresom, će naći drugi način da se izbore.
Međutim, sigurno je da će se mnogo toga promeniti. Ako nešto ne promenimo sami, biće neki drugi zajednički neprijatelj protiv koga će čovečanstvo morati da se ujedini. Nadam se da će se čovečanstvo opametiti.
