Sada već čuvena izjava predsednika Srbije, kako je evropska solidarnost samo „bajka na papiru“ ubacila je geopolitičko takmičenje u novu brzinu. U ovoj igri, kako Kina raste, tako EU, ali i Rusija, gube.
Igra nultog zbira se najčešće definiše kao situacija u kojoj dobitak jednog igrača odgovara gubitku drugog ili drugih igrača. U kontekstu geopolitike i Srbije, igra dobija posebno na intenzitetu od kada srpski donosioci odluka uvode vanredno stanje kao odgovor na pandemiju COVID-19. Tada i otkrivaju svoje karte kada je u pitanju njihova saradnja sa eksternim akterima. Upravo je pandemija otkrila da se zapravo radi o situaciji u kojoj ne može jedan igrač da dobije, a da drugi istovremeno ne izgubi. Dakle, u ovoj igri, kako Kina raste, tako EU, ali i Rusija, gube.
Naime, sada već čuvena izjava predsednika Srbije, kako je evropska solidarnost samo „bajka na papiru“ ubacila je geopolitičko takmičenje u novu brzinu. U tom kontekstu, Kina je proizašla kao glavni dobitnik, a EU kao glavni gubitnik. S jedne strane, ovo je pokazalo da je daleka Kina zapravo veoma blizu, jer je pokazala spremnost da uveća svoje prisustvo i mogućnost da projektuje svoj uticaj u Srbiji. S druge strane, ako krizna vremena pokazuju kome se može verovati, Evropska unija je tada sigurno uvidela da Srbija nije kredibilan partner, posebno imajući u vidu da je njen predsednik ljubio kinesku zastavu tokom dočeka medicinske pomoći iz države koju EU karakteriše kao „sistemskog rivala“. Ovo prepoznaje i Evropska komisija u svom izveštaju o Srbiji, koji je objavljen u oktobru 2020. godine, u kojem ističe da je u vreme pandemije Srbija imala izrazito pro-kinesku, a istovremeno evroskeptičnu, retoriku.
Shvatajući da Srbija posmatra evropsku perspektivu kroz prizmu transakcija, a ne kroz šablon vrednosti, EU je pokušala da uveća svoj geopolitički angažman i medijsku vidljivost najavom snažnijeg investicionog upliva. Ključne mere koje je EU usvojila, kako bi uvećala svoj nivo uticaja, jesu paket finansijske pomoći za Zapadni Balkan u iznosu od 3,3 milijardi evra kao odgovor na pandemiju, kao i Ekonomski investicioni plan u iznosu od 9 milijardi evra (u periodu između 2021. i 2027. godine). Bez obzira na to, za sada ostaje upitno u kojoj meri će ovo uspeti da oporavi uzdrmani položaj EU, imajući u vidu da ništa od toga nije zavredilo značajnu pažnju srpskih zvaničnika i medija. Nasuprot tome, s obzirom da je predsednik Kine Si Đinping potvrdio svoju posetu Srbiji, očekuje se da će srpsko-kineski odnosi nastaviti da rastu.
Pandemija je razotkrila da evropeizam u Srbiji predstavlja samo misaonu imenicu i da bez aktivnijeg angažmana, EU će ostati geopolitički gubitnik
Ipak, geopolitičko takmičenje tokom pandemije nije jedino nanelo štetu imidžu EU, već i interesima Rusije. Iako se dugo smatralo da Kina i Rusija mogu paralelno razvijati svoj uticaj u Srbiji, Rusija u svojstvu meke moći i Kina u oblasti ekonomije, pandemija je ukazala da Rusija nije više „omiljeni“ inostrani partner srpskim donosiocima odluka. Drugim rečima, oblikovanjem zvaničnog javnog diskursa idejom o „bratskoj“ Kini, predsedniku Kine, Komunističkoj partiji Kine i kineskom narodu, a istovremenim stavljanjem u drugi plan ruske medicinske pomoći, zvaničnici Srbije su jasno stavili do znanja Rusiji da ona više ne uživa isti stepen značaja kao što je to bio slučaj tokom prošle decenije. Pored toga, ovo takođe predstavlja pokušaj da se preoblikuje srpsko javno mnjenje, u kojem je Rusija tradicionalno uživala veoma visoku podršku, dok je Kina obično kaskala za njom. Ankete pokazuju da je ova strategija urodila plodom.
Naime, anketa koju je Institut za evropske poslove objavio u martu 2020. godine, pokazuje da je broj onih koji veruju da je Kina najveći donator Srbiji najveći, a da je pritom taj broj dupliran u odnosu na istu anketu koja je rađena godinu dana pre toga. U istoj anketi, broj onih koji su videli Rusiju kao najvećeg donatora je opao za deset procentnih poena. Pored toga, anketa koju je Fakultet političkih nauka objavio u maju 2020. godine, pokazuje da, kada se radi o uticaju međunarodne pomoći na suzbijanje virusa, najveći je broj onih koji veruju da je kineska medicinska pomoć od najvećeg značaja, stavljajući Rusiju na drugo mesto. Isto istraživanje pokazuje da je za par procentnih poena veći broj ispitanika koji smatraju da srpska spoljna politika treba da se veže za kinesku u odnosu na rusku. Iako Rusija i dalje ima značajan kapital u Srbiji koji proističe iz visokog nivoa meke moći, ovi podaci ukazuju da čak ni Rusija neće moći da nastavi da deluje prema Srbiji u režimu auto-pilota.
Imajući sve ove promene u vidu, koje su se zbile za relativno kratko vreme, značajno je istaći da nije pandemija sama po sebi dovela do promene geopolitičkog odnosa snaga; ona je samo razotkrila, ili zapravo ubrzala, ono što se već dešavalo na terenu. Srpsko-kineska saradnja je u postepenom usponu još od 2009. godine, kada je potpisano strateško partnerstvo između ovih zemalja, i kao takva ona je proizvela ekonomske benefite kojima su se srpski zvaničnici i nadali. Nasuprot tome, ključna determinanta u srpsko-ruskim odnosima ostaje pitanje nerešenog statusa Kosova. U tom svetlu, što više Beograd bude pokazivao spremnost za postizanje kompromisa u pogledu dijaloga sa Prištinom, to će više biti šumova na relaciji sa Moskvom, pogotovo imajući u vidu da ovo pitanje predstavlja ključni izvor njenog ucenjivačkog kapitala. Konačno, pandemija je takođe razotkrila da evropeizam u Srbiji predstavlja samo misaonu imenicu i da bez aktivnijeg angažmana, EU će ostati geopolitički gubitnik.
