Nismo bogata, dobro organizovana zemlja sa praksom planiranja, ali naš javni zdrastveni sektor reorganizovao se brzo i uspešno. Ipak nije iskorišćena šansa da se maksimalno iskoriste resurse i privatnog i državnog sektora.
Pandemija je održala lekciju čovečanstvu. Pokazala da nema povlašćenih i da možemo opstati samo ako udruženo tražimo rešenje. Doskora smo mislili da zdravlja nema bez puno novca i uspešne ekonomije, ali sada vidimo da bez zdravih ljudi, prirode i biološke ravnoteže nema ekonomskog napretka i opstanka.
Pre godinu dana korona nas je zatekla sa preko 111.000 zaposlenih u državnom zdrastvu i oko 17.000 u privatnom (2018). Bolje od proseka u regionu, a lošije od proseka u EU, posebno u broju srednjeg medicinskog kadra, gde je kod nas 628, a u EU 1.441 na 100.000 stanovnika.
Preko 55% naših lekara ima više od 50 godina. Imamo manjak specijalista, posebno anesteziologa, intenzivista i specijalista urgentne medicine, kao i veliki manjak medicinskih sestara.
Naše bolnice su uglavnom u starim i neodgovarajućim objektima, a mnoge nove imaju centralne grejne i rashladne sisteme koji nisu adekvatni za ovako infektivan virus.
Iako je početak pandemije bio strašan udar na sistem koji nije imao ni osnovnu zaštitnu opremu za zaposlene, iako se pojedinci i krizni štab nisu najbolje snašli sa svojim kontradikrornim izjavama, sada, godinu dana kasnije, možemo biti zadovoljni kako smo prošli.
Nismo bogata, dobro organizovana zemlja sa praksom planiranja, ali naš javni zdrastveni sektor reorganizovao se brzo i uspešno.
Nije bilo razloga da se Covid negativnim pacijenatima o trošku Fonda u privatnom sektoru ne rade operacije i dijagnostičke procedure, koje nisu mogle da se rade u kliničkim centrima jer su pretvoreni u Covid bolnice. Da je to bilo dozvoljeno, mnogi hronični i onkološki bolesnici imali bi rešenje.
Kliničko bolnički centri su pretvoreni u Covid bolnice, a za samo 4 meseca sagrađene su dve nove Covid bolnice velikih kapaciteta. Državne bolnice, gde su se jedino mogli lečiti bolnički Covid pozitivni pacijenti, bile su odlično snabdevene svim relevantnim lekovima za teške oblike Covida, koji su davani po svetskim protokilima. Srbija je došla do vakcina svih proizvođača, a građani mogu da biraju, što je privilegija u odnosu na ceo svet.
Od onoga što je moglo bolje, izdvojila bih PCR test, koji privatan sektor nije mogao da radi. Samim tim se bolest više širila jer se kontakti i asimtomatski pacijenti nisu testirali, već samo oni sa temperaturom iznad 38°C.
Situacija se relaksirala kada se pojavio pouzdani antigenski test koji se radio i privatno.
Drugo, privatni sektor nije bio adekvatno uključen u pandemiji. Iako je po kapacitetima mali, po efikasnosti može da bude odlična dopuna zdrastvenom sistemu Srbije. Manji broj odvažnih, bolje organizovanih privatnih institucija uhvatio se u koštac sa ambulantnim lečenjem Covid pozitivnih pacijenata, i dao veliki doprinos osećaju sigurnosti i dostupnosti pacijentima. Bolničko lečenje u privatnom sektoru nije bilo zakonski regulisano.
Treće, nije bilo razloga da se Covid negativnim pacijenatima o trošku Fonda u privatnom sektoru ne rade operacije i dijagnostičke procedure, koje nisu mogle da se rade u kliničkim centrima jer su pretvoreni u Covid bolnice. Liste čekanja za operacije kuka, kolena, koronarografije, stavljanje stentova, operacije tumora, skener, magnetnu rezonancu bile su ogromne. Da je to bilo dozvoljeno, mnogi hronični i onkološki bolesnici imali bi rešenje.
Korona još traje, izgubljeno je mnogo života, ekonomija je zaustavljena. Niko ne zna koliko će ovo da traje. Ostaje nam da brzo učimo, istražujemo nove lekove i vakcine i trudimo se da budemo brži i mudriji od virusa. Apsolutno je jasno da treba maksimalno iskoristiti resurse i privatnog i državnog sektora. Korona nas, više nego išta ranije, opominje da su poverenje i saradnja svih umnih i kreativnih ljudi jedini način opstanka čovečanstva.