Postizborna politička scena suočena sa izvesnošću uvođenja bar simboličkih sankcija Rusiji, i sama će doživeti promene i na nivou vladajuće stranke i opozicije i biračkog tela
U poslednje tri decenije, u evropskim postkomunistim društvima tradicionalne linije političkih podela su izmenjene, čak natkriljene procesima EUizacije . Podela na evro(atlantske) integracioniste i nacional populističke suvereniste preseca polja razumevanja nacionalne države, demokratije i vladavine prava, ali i ekonomskih i socijalnih razvojnih modela i dileme oko poželjnih aktera subvencija i infrastrukturalnih ulaganja.
Srbija i njena politika manevrisanja između uticaja EU, SAD, Rusije i Kine predstavlja u ovom pogledu osoben primer pravdan istorijom i sećanjem na NATO agresiju i podrškom Rusije oko Kosova i investicijama koje dolaze iz “bratske Kine”. U poslednjoj deceniji ova mantra služila je hibridnom režimu, formalno proEU integracijskom, da podgrevanjem proistočnog sentimenta relaksira pritiske sa Zapada zbog brojnih svojih demokratskih deficita.
Ratom u Ukrajini i njegovim vidljivim konsekvencama – imperijalnim igrama oko preraspodele moći, (samo)izgonom Rusije iz Evrope, recesijom u Evropi i političkim mentorstvom SAD, ovo stanje je iza nas . Politika uslovljavanja dobila je gotovo ultimativnu formu. Stabilokrati koji su malo rešavali a malo proizvodili probleme u regionu su priterani uza zid.
Politika manevrisanja između uticaja EU, SAD, Rusije i Kine koju je Srbija promovisala u poslednjoj deceniji je iza nas
Postizborna politička scena suočena sa izvesnošću uvođenja bar simboličkih sankcija Rusiji, suočiće se sa tri vrste promena. Predsednik Vučić kao trenutno jedini legalni akter će otvorenu spoljnu neravnotežu nastojati da relaksira smanjenjem unutrašnjih tenzija i “spremnošću” na kontrolisani dijalog sa proevropskom opozicijom, računajući na njenu poslovičnu slabost i fragmentiranost. Podela odgovornosti postaje poželjni vladavinski scenario. Unutar vladajuće stranke i koalicije će se, na rezervne pozicije, odnosno do praktične nevidljivosti pomaći promoteri antizapadne politike. Javne uzajamne oštre konfrontacije , međutim, ne treba očekivati.
Poziv na dijalog u nacionalnom, državnom interesu praktično će otvoriti , pre svega u redovima opozicije, dodatnu podelu na realiste i fundamentaliste.
Među građanima Srbije, nakon daljeg rasta egzistencijalnih strahova, apatije i političkog cinizma, doći će do osetnijeg političkog prerazvrstavanja i potrage za novim političkim miljenicima. Njima se ovoga puta neće neograničeno verovati.
