Izbori 21. juna bili su logičan epilog terminalne faza procesa koji je počeo na parlamentaranim izborima 2016: Upravo u izbornoj noći te 2016. dogodila se ‘Savamala’, da bi se nakon četiri godine u doba korone dogodile naprednjačke baklje na krovovima kao odgovor na opoziciono lupanje o šerpe i lonce. To su simboličke tačke. Baš kao što je to i upad lidera Dveri Boška Obradovića u Republičku izbornu komisiju 2016, i fizički napad na naprednjake tokom izborne/bojkot kampanje ispred Skupštine.
Krug je zatvoren: Između 2016. i 2020. stalo je, paralelno sa izgradnjom autoputeva, fabrika, kliničkih i tržnih centara, urušavanje demokratije i parlamentarizma u ovoj zemlji koja prema najnovijem izveštaju Fridom hausa sa svojim hibridnim režimom više nije ni polukonsolidovana demokratija.
Od 2016. Vučić je zaoštrio politiku u Srbiji, sve više ojačavao autoritarni sistem vlasti, da bi na proteklim izborima dostigao možda i svoj istorijski maksimum sa ubedljivom dvotrećinskom većinom u parlamentu. Sa kojom može da krene i u zahvat menjanja Ustava.
Sa naprednjačkom dominantnom partijom (narodno-klijentelističkim pokretom), socijalistima u vazalnoj poziciji i konstruktivnim SPAS-om Aleksandra Šapića, te kojom manjinskom partijom, Srbija je tri decenije od uvođenja višestranačja, dobila parlament bez opozicije, i sa ’beloruksim modelom’ potvrdila duboku krizu svog višepartijskog sistema kao temeljne demokratske institucije.
Iako bi Vučić sigurno pobedio i u znatno demokratičnijim uslovima, ta pobeda sigurno ne bi bila ovako ’zastrašujuća’. Ovakav parlament nije reprezentativan jer ne oslikava raspoloženje u srpskom društvu. Ovi izbori nisu rešili temeljne protivurečnosti tog društva, niti će smanjiti omraze u njemu. Samo će ih kratkoročno umrtviti. Srpska demokratija, paradoksalno, sad samo zavisi od Vučićeve racionalnosti. Sigurno više nego od snage opozicije koja je izlaznošću nešto manjom od proseka u poslednjih desetak godina, sebe ubedila da je bojkot uspeo, prisvojivši i one koji na izbore nisu izašli iz razloga generalne zgađenosti politikom, pa i opozicionom. Od prebijanja opozicionara Borka Stefanovića, što je bio impuls za buđenje antirežimske svesti, opozicija nije uspela da se organizaciono i liderski uozbilji. Razapeta između sujeta i besmislene dileme – građani ili partije!?
Nakon 21. juna neupitan je utisak o ‘jednopartizmu sa više partija’ – što je odraz u ogledalu ’bespartijskog pluralizma’ koji je pre tri decenije kao alternativi model višepartijskom sistemu ponudio akademik Mihailo Marković, prvi ideolog Miloševićeve SPS. Bio bi presedan da u EU uđe država koja ima neku vrstu jednopartizma, simulacije u izbornom procesu i njegovim akterima, odnosno tretiranju realne opozicije kao antisistemske. Ovakav sastav parlamenta je kulturološki netpičan za demokratske sisteme, pa otuda i jedan bitan paradoks vlasti – što je Vučićeva pobeda impresivnija, diskretno je prisutan utisak o Pirovoj pobedi, čijih je rizika kod naprednjaka sem Vučića retko ko svestan.
Opozicija će čekati da se Vučić ’oklizne’ na Kosovu, tešeći sebe da bi ona poništila njegobe ’nelegalne’ odluke, jer zbog toga sigurno neće dobiti podršku onih koji Vučića s polja podržavaju upravo radi donošenja tih teških odluka.
Još je boljševički vođa Lenjin stalno naglašavao svojim drugovima da nema ‘idealne revolucionarne situacije’. To teško da će biti i predsednički izbori 2022. do kojih opozicija mora da nađe i ’novog Koštunicu’.
Manja izlaznost u Beogradu, ulila je bojkot opoziciji nadu da Vučiću može uzeti prestonicu na beogradskim izborima koji takođe sleduju 2022, iako su oni 2018. možda zaista bili poslednji izbori na kojima su učestvovali svi bitni akteri.