Kada sam prethodne godine pokušavala da zamislim kako će izgledati ova godina nadala sam se da ćemo izaći iz opšte krize sa pandemijom i da ćemo imati vremena i prostora da postavimo pitanja i promislimo smisao naših života kao i njegove humanizacije. Niko ne može da vodi smisleni život sam po sebi;ljudi su odgovorni jedni za druge.Nova godina,mislila sam,koja je pred nama, mogla bi da bude godina promišljanja i konstruisanja te nove odgovornosti.
Pitanje koje sebi sada postavljam je da li smo tokom ove godine pandemije i primene epidemijskih mera prepoznali prostor te nove odgovornosti. Da rekla bih. Da.To je ideja o adaptaciji na nove uslove življenja i potreba da iznova postavimo pitanje kako treba da izgleda svet u kojem želimo da živimo u budućnosti i kakav će biti naš odnos prema prirodi i našem prirodnom okruženju.
Postalo nam je jasno,ili bar ja mislim da je tako, da priroda ne može biti odvojena od kulture i da one moraju da se misle zajedno. Nije samo reč o tome da se odbrani priroda već da se ona i kreira. Otuda bi ta naša adaptacija morala da podrazumeva ne samo da mi sebi prilagodjavamo prirodu nego da se i mi njoj prilagodjavamo..
Godina koja će ostati za nama, otvorila je pitanje ekologije ili kako bi rekao Feliks Gvatari neke vrste etičko političke artikulacije tri registra ekologije: ekologije životne sredine, ekologije društvenih odnosa i ekologije čovekove subjektivnosti. Očigledno je da živimo period u kojem je naša planeta doživela intenzivne tehničko – naučne transformacije koje su za posledicu imale fenomene ekološke neravnoteže ugrožavajuće po ljudski život. U isti mah, u svetu u kojem dominiraju mediji i infromacije, individualni i kolekitivni ljudski život ozbiljno je doveden u pitanje. Mas medijska konzumacija ugrozila je porodični život a standardizacija ponašanja svela je odnose sa drugima na najpovršnije izraze.
U društvu u kojem preovladjuje asocijalni individualizam teško je obezbediti uslove za primenu demokratije, za zajedničko delovanje i zajedničko oblikovanje sveta oko nas. S jedne strane, zato što je za to potrebno da postoji narod koji poseduje svest o zajedništvu i koji može da razradi neku političku koncepciju svoje budućnosti. S druge strane,zato što asocijalni individualizam teži da izbriše upitanost o sebi sa idejom o vlastitom prisustvu u svetu, a to je osnovni uslov da postoji demokratska rasprava.
U društvu u kojem preovladjuje asocijalni individualizam teško je obezbediti uslove za primenu demokratije, za zajedničko delovanje i zajedničko oblikovanje sveta oko nas. S jedne strane, zato što je za to potrebno da postoji narod koji poseduje svest o zajedništvu i koji može da razradi neku političku koncepciju svoje budućnosti. S druge strane, zato što asocijalni individualizam teži da izbriše upitanost o sebi sa idejom o vlastitom prisustvu u svetu, a to je osnovni uslov da postoji demokratska rasprava
Razvoj tehnike, informatička revolucija mogli bi u budućnosti da obezbede ljudima mnogo više slobodnog vremena. Da li će to vreme biti vreme povećane nezaposlenosti, anksioznosti, marginalnosti, usamljenosti, neuroza ili vreme kulture, stvaralaštva, traganja za ponovnim otkrivanjem prirode, i invencije životne okoline, obogaćivanje načina života i senzibiliteta, zavisiće samo od nas.To mi otvara prostor za novu nadu. Za optimizam u čijoj osnovi je promišljanje o sveukupnosti načina bivstvovanja u grupi, za razmišljanje o novoj artikulaciji odnosa subjektivnosti i tela nasuprot mas medijskoj unifomizaciji i “tele- matskim” manipulacijama javnog mnjenja kroz reklame, sondaže – dakle za neku vrstu umetnosti življenja.
Za tako nešto neophodna nam je nova kultura delovanja koja mora da prethodi novoj političkoj doktrini. Prvi korak. Treba želeti radost jer nje nema ako je ne želimo. Treba nam inteligencija kao zadovoljstvo i oružje; ona inteligencija koja isključuje konflikt i zahteva drugačiju ekonomiju neslaganja.Obrazovanje koje zahteva pravu reformu. Protiv uzaludnog znanja, protiv ogromnog rada, protiv dosade. Obrazovanje koje svoje opravdanje nalazi u formiranju mislećeg i kritički osposobljenog studenta a ne u potrebama tržišta rada, ne znanje koje od nas treba da napravi dobre radnike a ne kreativne ljude. I pre svega rad na jeziku. Zadovoljstvo u jeziku. Važnost izabrane reci, promišljene, konstruisane i elegantne rečenice, negovanje senzibiliteta za nijanse.
To je projekat novog optimizma. Projekat koji bi odbacio egoizam kao moralno prihvatljiv; odbacio akumulaciju kapitala i ekonomskog rasta kao društvenih ciljeva vrednih pohvale. Projekat koji polazi od toga da proizvodnja treba da se zasniva na potrebi a ne na privatnom profitu. Projekat koji podrazumeva veću ekonomsku jednakost i koji uključuje globalnu solidarnost. Takav jedan projekat bio bi magnet za političku energiju. On bi podrazumevao nove društvene prakse, nove estetske prakse, nove prakse sebe u odnosu na drugog, na razlicito, na strano, jednom rečju novu subjektivnost i poštovanje prirode i života.