Kada sam prošle godine, u ovo vreme, pokušavala da zamislim kako će izgledati ova godina koja se bliži kraju, nadala sam se da ćemo izaći iz opšte krize sa pandemijom I da ćemo tada imati vremena i prostora da sebi postavljamo pitanja i promišljamo smisao naših života kao i njegovu humanizaciju. Mislila sam da bi godina koja je pred nama, mogla da bude godina artikulisanja nove odgovornosti , “nove normalnosti”
Sam prostor te nove odgovornosti pretpostavljao bi ideju o adaptaciji na nove uslove življenja i potrebu da iznova razmislimo kako treba da izgleda svet u kojem želimo da živimo i kakav će biti naš odnos prema prirodi i našem prirodnom okruženju a pre svega kako će izgledati naši međuljudski odnosi. Nova normalnost, koja treba da usledi posle pretpostavljenog kraja pandemije, morala bi da bude drugačija od one koju smo do sad živeli.
No, paradoksalno, umesto da dođe do promena nabolje, ono što danas živimo moglo bi se nazvati regresijom. Na to ukazuju mnogi znaci. Nostalgična želja za anarhičnom i unilateralnom de-globalizacijom, porast pojave identitetskih pokreta, širenje rasizma i islamofobije: porast broja “zločina iz mržnje”, politička kultura konflikta i sve veća moć autoritarnih demagoga. I konačno ratovi.
Kosmopolitsko mi, o kojem je maštala moja generacija, nikad se nije uobličilo. Naprotiv. Prisustvujemo obnavljanju etničkih, nacionalnih i ispovednih diferencijacija. Kraj istorije o kojem je govorio Fukojama zamenio je rat kultura čija logika ponavlja strukturu prijatelj-neprijatelj iz vremena hladnog rata.
Šta mi, u ovoj globalnoj krizi, možemo da uradimo za nas same. Šta može da nam probudi potrebu sa solidarnošću, šta može da nam pomogne da se ujedinimo oko zajedničke stvari, šta može pored svih kriza, pa i krize preživljavanja, da nam život učini kvalitetnijim.
Ja bih rekla kultura, odnosno umetnost.
Ako smo zaboravili šta znači biti solidaran, šta znači biti ujedinjen oko zajedničke stvari, na to nas uvek i svuda podseća kultura čiji smo deo i koja nas čini onim što jesmo. U prirodi kulture i umetnosti je da spaja a ne da razdvaja. Kultura je, kako je definiše Maks Veber, skup struktura poimanja zahvaljujuci kojima se individua upisuje u kolektiv. Kultura je celina stvaralaštva umetnosti i duha, ona se ne nasleđuje ona se stiče. To imaginarno koje nas spaja, mora biti usmereno vrednostima; pre svega ono sadži moć metramorfoze koju poseduje umetnost. Njena suština je sloboda i hrabrost; sloboda interpretacije prošlosti i sloboda kreacije sadašnjosti. Kroz spoznavanje i reorganizaciju, svet se može popraviti, institucije mogu da se reformišu.
Mislim da bi jedan od zadataka kulture, mogao da bude i negovanje ukusa;,jer ako hoćemo zdravo I uspešno društvo, moramo da negujemo ukus, da podržavamo napore ljudi posvećene usavršavanju duha, odnosno poboljšanju ličnosti
Zašto pominjem kulturu. Kultura je pojam koji uključuje rafiniranost i uzvišenost. Ona je rezervoar onog najboljeg što se u jednom društvu kao znanje i mišljenje izgradilo, govorio je Mattew Arnold. Kao izvanredno područje stvaralačkih napora, mogućnost za kvalitativne promene jednog društva ne leži u sferi politike, već u sferi kulture. Moderna politika jeste sistem govora i znanja jednog trenutka, jednog vremena. ’Demokratsko iskustvo je takođe iskustvo izvesne estetike politike, Demokratski čovek jeste biće govora, to jest, takođe poetsko biće kadro da usvoji distance reči u odnosu na stvari. Treba čitati mnogo, često kontrdiktorne knjige, da bi se tačno znalo šta se čita kada se čita. »Ljudi ne znaju koliko vremena i napora je potrebno da bi se naučilo da čitamo. Na tome sam radio čitavih 80. godina i ne mogu reći još uvek da sam naučio « {Gete,razgovori sa Ekermanom}. Društvo ne ohrabruje to neophodno traganje za teškoćama, to uvećavanje iskustva, to negovanje ukusa.
No pravo iskušenje našeg društva danas, sagledano sa stanovišta kulture, jeste pitanje ukusa. Govoreći o ekologiji, Gvatari pominje i ekologiju duha, odnosno mentalnu ekologiju. Mi danas, u poplavi jurnjave za novcem, živimo nedostatak ukusa .Posedovanje ukusa postalo je vrlo važno jer ono dodiruje odnos koji imamo ili nemamom sa smislom, značenjem formi i samim jezikom, Nije više samo reč o lošoj upotrebi koda, već je to pitanje odnosa prema lepoti, odnosno negovanju nijanse protiv ideologije klišea. Rat ukusa je silovit. Provodimo vreme sa ljudima koji ništa ne vide, ništa ne osećaju, ništa ne doživljavaju. Onaj ko veruje da se ukus može kupiti jako se vara. Nema većeg kiča od ideje da se ukus moze oformiti izvan obrazovanja. Literatura je, na primer, jedan od puteva. Ako se ne čita, ništa se ne vidi. Otuda je jedan od zadataka intelektualaca i kulture da kroz intelektualnu debatu dekonstruiše stereotipe i redukujuće kategorije misli i komunikacije. Greška u ukusu još je gora od prekršaja zakona ili povrede morala. Borbeni jezik kao i revolucionarni i religiozni jesu trijumfalni govori; pravi se povorka pobednika i opobeđenih neprijatelja. Nasilje se uvek organizuje kao scena.
Između ostalog, glupost bi bila to koštunjavo jezgro ukusa i ništa se ne može učiniti da se ono razloži. Kada bi naučna analiza gluposti bila moguća, čitava televizija bi se srušila. »Glupost me očarava, ona je nepopravljiva. Ništa nema vlast nad njom » govorio je Rolan Bart.
Govoreći povodom neke ličnosti, Volter kaže: pitate se zašto je on uvek u pravu. Zato što ima ukusa. Reč ukus sažima sva svojstva percepcije i senzacije jednog vremena. Gubljenje ukusa predstavlja i gubljenje konzistentnosti samog stila jednog društva i njegovog odnosa prema jeziku. Lotreamon kaže da je ukus temeljno svojstvo koje rezimira sve ostale kvalitete, to je nec plus ultra inteligencije. Niče u Zaratrusti piše: « kažete mi da ne treba raspravljati o ukusima i bojama. Ali čitav život je rasprava o ukusima i bojama i nesrećan je onaj koji živi ne raspravljajući o ukusima i bojama” i malo dalje “lepo je nedostupno svakoj silovitoj volji – kaze Niče. Mi danas živimo poplavu neukusa, kiča i nametanja lošeg ukusa.
Mislim da bi jedan od zadataka kulture, mogao da bude i negovanje ukusa;, jer ako hoćemo zdravo i uspešno društvo, moramo da negujemo ukus, da podržavamo napore ljudi posvećene usavršavanju duha, odnosno poboljšanju ličnosti. Loše upotrebljena knjiga može biti ubitačna, pogubna. Kada jedan od dečaka u priči o Pinokiu, baca na Pinokija veliki priručnik iz aritmetike, umesto da pogodi Pinokia, knjiga pogađa drugog dečaka i ubija ga. Neiskorišćene, ne pročitane knjige su opasno oružje.
Zato reč u ovoj godini dajem kulturi.