U kriznim vremenima koje institucije ne mogu da reše regularnim putem, jer su one same po sebi uzrok krize, kroz sistem koji je kreirala vlast, potreban je krizni menadžment za izlazak iz krize.
Nema dileme, Srbija je u dubokoj društveno-političkoj krizi. Radi se o krizi njenog sistema u kome caruje endemska korupcija pod zaštitom institucija. Umesto da budu odbrambeni mehanizam i sankcionišu koruptivne aktivnosti i organizovani kriminal, institucije su pokorene i tek po potrebi u kontrolisanim okvirima vrše selektivnu pravdu. Radi se o kozmetičkim prepravkama sistema, dok njegov sadržaj ostaje nepromenjen.
U takvom institucionalnom ambijentu mogu profitirati samo oni koji su bliski sa vladajućim političkim establišmentom. Po ubrzanim procedurama, najčešće bez tendera, po sistemu crne kutije, sklapaju se poslovi i time zakonomerno utiče na razvoj korupcije u društvu. Takodje, tako kreiran ambijent proizvodi i negativnu selekciju kadrova. Poželjniji su podobni u odnosu na profesionalne kadrove.
Institucionalni ambijent podešen da podstiče i štiti jedne, a destimuliše druge, značajno limitira održiv rast i razvoj zemlje, odnosno domete privatne inicijative.
U uslovima političke nestabilnosti, zbog slabih i nefunkcionalnih institucija raste nekomercijalni rizik, što produbljuje krizu i negativno utiče na ekonomske tokove
U atmosferi naglašene političke nestabilnosti u zemlji, upravo zbog odsustva nezavisne uloge institucija i jasne podele odgovornosti izmedju izvršne, zakonodavne i sudska vlasti, dolazi do punog izražaja deficit institucionalnog ambijenta. Dramatično se povećava nekomercijalni rizik, jer ne postoji institucionalna punoća koja bi sve političke turbulencije jasno i efikasno kanalisala ka rešavanju krize. Umesto toga, ona se samo širi i ubrzava i proizvodi negativne efekte na ekonomske tokove u zemlji.
Tako i potvrdjena ostavka vlade premijera Miloša Vučevića za Srbiju ne znači izlazak iz krize. Pošto ne funkcionišu institucije, novi izbori bi bili samo još jedna farsa. Nepoverenje u vlast je naglašeno, jer su institucije slika same vlasti, tako da ni formiranje nove vlade iz postojeće parlamentarne većine nije izlazna strategija za kriznu situaciju.
U takvim okolnostima, prvredna dinamika će beležiti slabije rezultate od očekivanih. Bez ikakve sumnje, smanjiće se priliv stranih direktnih investicija, jer je kapital vrlo plašljiva roba. To će voditi ka depresijacijskim pritiscima deviznog kursa dinara i potrebi da se kroz prodaju deviza obezbede stabilne oscilacije. Takodje, vrlo brzo će se negativni efekti krize reflektovati i preko turističkog prometa, posebno kroz smanjenje ino turističke tražnje. Prošle godine je priliv deviza od turizma bio oko 2,8 milijardi evra. Javlja se sve veća opasnost u podbačaju plana ovogodišnjeg rasta bruto domaćeg proizvoda od 4,2%.
U kriznim vremenima koje institucije ne mogu da reše regularnim putem, jer su one same po sebi uzrok krize, kroz sistem koji je kreirala vlast, potreban je krizni menadžment za izlazak iz krize, da bi se tek posle toga moglo govoriti o dugoročnim strategijama. Ugroženi su i tekući ekonomski tokovi, tako da je iluzorno govoriti o bilo kakvim strategijama rasta i razvoja, jer je neizvesno ko bi kreirao i kada te strategije.
