Uspon desnice svakako može da ukomplikuje proces odlučivanja na nivou EU i možemo pretpostaviti da će sada konzervativni mađarsko-poljski blok biti manje usamljen po nekim pitanjima.
Ne bih rekao da je izborni uspeh krajnje desnice u ove dve države iznenađenje. Sa 5,7% glasova, partija „Sverigedemokraterna“ u nacionalni parlament ušla je još 2010 od kada konstantno raste, dok u Italiji desnica nikada nije ni prestajala da bude aktuelna. Agendom švedskih izbora su umesto socijaldemokratskih tema ekologije i socijalne pravde dominirali problemi kriminala i energetske krize kojima desnica upravo duguje svoj uspon. Antiimigracioni sentimenti dugo su prisutni i u Italiji, gde birači nisu toliko birali između levice i desnice koliko između rivalskih desnih opcija. Ono što je međutim zanimljivo, jeste kako se krajnja desnica u posmatrana dva slučaja uspešno „rebrendirala“. Shvativši da će ekstremističkim stavovima zauvek biti osuđena na marginu politike, ona se deradikalizovala i približila političkom mejnstrimu. Glasanje za njih postalo je manje tabu dok su one postale sve poželjniji koalicioni partneri. Švedske demokrate, koje su 2006 promenile partijski logo u bezazleniji simbol cveta, na izborima su osvojile 20,5% glasova, dok će „Fratelli d’Italia“, koji su se (makar nominalno) distancirali od neofašističkog MSI od kojeg vuku korene, sa 26% glasova biti najveća partija u parlamentu.
Što se tiče Zapadnog Balkana, usudio bih se da tvrdim da je svejedno dominiraju li Unijom evrooptimistične ili evroskeptične snage. Kao jedinu razliku vidim to da bi evropskeptične vlade u pogledu nespremnosti za dalje širenje bile direktnije i iskrenije
Uspon desnice svakako može da ukomplikuje proces odlučivanja na nivou EU i možemo pretpostaviti da će sada konzervativni mađarsko-poljski blok biti manje usamljen po nekim pitanjima. Đorđa Meloni npr., ima saveznika i u španskom pokretu „Vox“ dok joj vođa rumunskog AUR otvoreno iskazuje divljenje. Bitno je da se kao i u slučaju američkih izbora 2016, uspeh desnice može tumačiti kao osveta „malog čoveka“ i signal evropskim birokratama i liberalnim elitama da će njegovo ignorisanje stvoriti osvetoljubivog i ogorčenog glasača na kojem će populističke partije profitirati.
Što se tiče Zapadnog Balkana, usudio bih se da tvrdim da je svejedno dominiraju li Unijom evrooptimistične ili evroskeptične snage. EU daljim širenjem postaje sve teže upravljiva i pojedini stručnjaci ističu da je to njena boljka još od 2004. O zamoru proširenja najbolje svedoči izjava francuskog predsednika Makrona – „ako nije funkcionisalo sa 28, kako mislite da će funkcionisati sa 33 ili 34 članice“? Evropski političari jednostavno ne znaju šta će sa ovim regionom, te se čini da je za sada najbolja strategija odložiti tu odluku za neki neodređeni trenutak u budućnosti. Kao jedinu razliku vidim to da bi evropskeptične vlade u pogledu nespremnosti za dalje širenje bile direktnije i iskrenije.
