Za radnike sa domaćeg tržišta, ponuda stranih poslodavaca može predstavljati priliku za rad na kvalitetnim poslovima i ostvarivanje prilično konkurentnih zarada. S druge strane, telemigracije stvaraju konkurentski pritisak iz inostranstva
Dok je najčešća asocijacija na pomen odliva radnika iz Srbije zapravo njihova fizička migracija, pandemija koronavirusa dovela je do rasta novog oblika “emigracije” domaće radne snage. U pitanju je virtuelno “iseljavanje”, odnosno rad na daljinu za strane poslodavce koji nisu registrovani u našoj zemlji. U takvom radnom odnosu, radnik granice država “prelazi” samo virtuelno, bez napuštanja države stanovanja, a poslove za stranog poslodavca obavlja na daljinski način, upotrebom savremenih tehnologija. Ipak, govoriti jednoznačno o pozitivnim ili negativnim efektima ove forme rada nije sasvim moguće. Odgovor zavisi iz kog ugla se posmatra proces telemigracija. Za radnike sa domaćeg tržišta, ponuda stranih poslodavaca može predstavljati priliku za rad na kvalitetnim poslovima i ostvarivanje prilično konkurentnih zarada. Uz to, prihode ostvarene od svog rada onlajn radnici troše direktno tamo i gde stanuju, čime i lokalna zajednica ostvaruje benefite od virtuelnih migracija. U širim okvirima, telemigracije deluju i kao tržišni korektiv, jer dolazi do zapošljavanja viška radne snage sa domaćeg tržišta i smanjenja nezaposlenosti.
Za domaće pa i strane kompanije koje su registrovane u Srbiji, telemigracije stvaraju konkurentski pritisak iz inostranstva na koji one nisu uvek spremne da odgovore
S druge strane, za domaće kompanije, pa i strane kompanije koje su registrovane u Srbiji, telemigracije stvaraju konkurentski pritisak iz inostranstva. Jednostavno, strani poslodavci koji nisu registrovani u Srbiji odvlače ljudski kapital sa lokalnog tržišta. Ipak, telemigracije ne otvaraju samo jednostrani put za virtuelni izvoz radnika, već stvaraju mogućnosti za veće angažovanje onlajn radnika na kvalitetnim poslovima na domaćem tržištu. Pojedini slučajevi domaćih IT kompanija govore da praksa zapošljavanja onlajn radnika na ovim sofisticiranim poslovima, uslovljena pre svega manjkom radnika na domaćem tržištu, već postoji.
Značajan izazov virtuelnog migriranja na tržištu rada jeste ostvarivanje radnih prava onlajn radnika. Ugovor koji definiše odnose između radnika sa domaćeg tržišta i stranog poslodavca je obligacioni ugovor u kome su navedene osnovne odredbe poput visine zarade i broj radnih sati, dok ostala radna prava izostaju, čime se njihov odnos u pravnom sistemu Srbije zapravo i ne može definisati kao radno-pravni. U odsustvu radno-pravnih odredbi, pitanje oporezivanja se takođe usložnjava, a načini plaćanja poreskih obaveza ostaju nejasni. Telemigracije su već postale naša “nova normalnost”, u kojoj osim kvalitetnih i dobro plaćenih poslova, mora postojati i briga o radnim pravima i većoj socijalnoj sigurnosti rastućeg broja virtuelnih migranata.
