Kao što su se u Sovjetskom Savezu nekada polušapatom prepričavali vicevi o Brežnjevu i kremaljskoj gerontokratiji, sličnog kafanskog, pritajenog, političkog humora bilo je i u Srbiji za vreme komunističke Jugoslavije: Pa su za jednog ostarelog funkcionera govorili da na beogradskom aerodromu pita – da li mi negde idemo, ili nekog čekamo, dok su za drugog iz nomenklature govorili da prinosi švedskom stolu stolicu i seda na nju, i tama kad počne da jede i kad ga partijski drug upozori da je to švedski sto, on kaže da će ustati kad dođu Šveđani.
Nakon mnogo godina švedski sto je opet jaka politička metafora u Srbiji. Kao što svaka politička opcija iz istraživanja javnog mnenja, kao sa švedskog stola uzima samo šta joj odgovara, tako se princip švedskog stola koristi i nakon svakog izveštaja Evropske komisije o stanju u Srbiji – kandidatu za članstvo u EU. Predstavljanje tih famoznih izveštaja sad je već stvar rituala, iščekivanja, interpretacija, a medijski je najefektnije kad se napravi teatar ’javnog čitanja’. Ne postoji bolji primer da je politička stvarnost stvar percepcije od tumačenja pristiglih izveštaja EK o stanju stvari u Srbiji. Svaki izveštaj, pa i ovaj u oktobru pristigli, novi je švedski sto, novi rašomon, nova Roršahova mrlja. Vlast vidi napredak Srbije ka EU, opozicija zastoj. I svi su u pravu – ima i jednog i drugog, čak za jednu okoštalu birokratiju ovo je vrlo senzibilisano, iznijansirano. Kao da nam pišu sporo jer mi ne umemo da čitamo brzo. I kao da se vraća stari manir iz komunizma – čitanja između redova.
U atmosferi kad ni vlast ni opozicija ne bi brzo u EU, a ovi iz EU nas ne požuruju. Svašta tu nešto piše: Normalizacija sa Kosovom je ključna. U Regionu saradnja se smenjuje sa tenzijama. Srbija je, navodi se, preduzela ’jedan broj akcija u suprotnosti sa spoljnopolitičkim pozicijama EU’. Ali taman, reklo bi se cinično, proporcionalno odlučnosti Evrope da vidi još jednu neurotičnu članicu u svojim redovima.
Svaki izveštaj, pa i ovaj u oktobru pristigli, novi je švedski sto, novi rašomon, nova Roršahova mrlja. Vlast vidi napredak Srbije ka EU, opozicija zastoj.
Što se tiče migranata, Srbija je maltene predstraža Evrope, i za to je dobila mnogo pohvala. Oni koji ne vole Vučićevu vlast reći će da izveštaje vešto izbalansiraju Mađari, jer Orban je najveći lobista Srbije na putu za EU. Odnosno njegovu viziju EU. Čak se stiče utisak da je Srbija već postala članica Višegradske grupe.
Da li napredak ograničen pretnjama i nasiljem nad novinarima može biti napredak?
U ekonomiji ima manje logički problematičnog ’određenog napretka’ ali to je još daleko od funkcionalne tržišne ekonomije. Tranzicija je, izgleda, permanentno stanje, etatistički recidivi prolongiraju dugotrajnu neefikasnost. Mali su pomaci u pravosuđu. U javnom prostoru opstaje zapaljiva retorika, politička klima i dalje je polarizovana, dok se s druge strane, paradoksalno, uočava međupartijski dijalog s ciljem postizanja širokog partijskog konsenzusa o reformama vezanim za EU, što je od ’ključne važnosti za napredak zemlje na putu u EU’.
U stanju uvežbanih simulacija i igranja uloga, stiče se utisak da je prošlogodišnji izveštaj EK bio mnogo kritičniji u odnosu na novi. Ali, to je samo utisak, rekosmo već – stvar percepcije, ali i veštijeg čitanja od strane vlasti.
Izgleda da su svi – i vlast i opozicija, i Srbija u totalu ’ohrabreni’, utešno je preporučeno otvaranje još dva klastera. Kao da navire nostalgija za Štefanom Fileom koji je možda najlepše umeo da nas ’ohrabri’. Ako ste ga zaboravili nekada je bio komesar nečega što se još zvalo ’proširenje’ i u šta su mnogi verovali. Bar u Srbiji.