Vučićevi pozivi na „jedinstvo“ su pozivi na homogenizaciju svojih pristalica. Srbija je duboko podeljeno društvo – a dva masakra (u beogradskoj osnovnoj školi i selima oko Mladenovca) su bili povod da se rasplamsaju akumulirane omraze. I politika izlije ponovo na ulice
Aleksandar Vučić je na mitingu SNS u Beogradu obznanio da konačno (nakon mnogih fejk najava) napušta mesto predsednika najveće partije u Srbiji. Time će konačno biti ispoštovan i famozni Član 115. Ustava Srbije u kome piše, bez imalo dvosmislenosti, da „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“ Vučićev prethodnik Tomislav Nikolić brzo je nakon stupanja na mesto predsednika Republike ispoštovao Ustav i napustio mesto predsednika SNS. I ekspresno je izgubio svu moć koje se dočepao ambiciozni Vučić kao novi partijski vođa.
Vučić sad nema tako ambicioznog člana stranke, pa je na mesto predsednika SNS na Skupštini te stranke u Kragujevcu instalirao lojalnog Miloša Vučevića, inače aktuelnog ministra odbrane.
Iako je napuštanje mesta predsednika partije, kao izvora legitimiteta, uvek rizičan potez čak i kad lider ima neprikosnoven autoritet, Vučić je daleko od „depolitizacije“ kao Nikolić. Do daljneg, on će naravno kontrolisati apsolutno SNS, a kao predsednik Republike biće i neformalni „narodni vođa“ na čelu „narodnog pokreta“ čije je osnivanje najavio za 28. jun – veliki srpski praznik Vidovdan koji je simbolički vezan za kosovski boj Srba protiv Turaka 1389. čiju je godišnjicu 1989. Milošević zloupotrebio govorom na Gazimestanu – mestu gde se odigrala mitska bitka kao čvorno mesto srpskog identiteta. Da istorija ume da bude cinična dokazala je time što je baš na Vidovdan Milošević isporučen Haškom tribunalu.
Kad plaši podčinjene avetima Petog oktobra, Vučić prećutkuje da ne bi mogao da ima ekonomske uspehe bez tekovina Petog oktobra, niti bi imao stabilnost režima da nije bilo lukrativnog egzodusa petooktobaraca ka njegovim skutima
Estetika i poruke (kontra)mitinga u Beogradu, podsetile su na Miloševićevu epohu. Kako je Vučićeva vlast odmicala sve je bio vidljiviji, pomalo iznenađujuće, njegov pijetet prema Miloševiću, dok realni politički mentor – Šešelj gotovo nikad nije naglašavan u Vučićevim čestim obraćanjima. Opet, s druge strane, iako je Vućić nemušto i probao da racionalizuje svoju radikalsku prošlost, političko-medijska atmosfera i praksa u Srbiji, odavno su rešešeljizovani, kao i SNS. Da li je samo puka koincidencija da je Skupština SNS održana upravo u Kragujevcu – gradu u kome je 1991. osnovana Srpska radikalna stranka ujedinjenjem političkih organizacija Šešelja i Nikolića.
Vučićevi pozivi na „jedinstvo“ su pozivi na homogenizaciju svojih pristalica. Srbija je duboko podeljeno društvo – a dva masakra (u beogradskoj osnovnoj školi i selima oko Mladenovca) su bili povod da se rasplamsaju akumulirane omraze. I politika izlije ponovo na ulice.
Sve su vidljivije Vučićeve opsesija i frustracije Petim oktobrom i promenom režima iz 2000. godine. Miloševićeve greške se ne smeju ponoviti. Kao prvo izbegavanje iracionalnog sukoba sa Zapadom. Vučić se tu još dobro drži, Zapad je još relativno senzibilan, u medijskoj sferi greške su već odavno napravljenje. Vučiću je jako bitno da ih ne bude u pretorijanskom sektoru, kao kod Miloševića. Kad plaši podčinjene avetima Petog oktobra, Vučić prećutkuje da ne bi mogao da ima ekonomske uspehe bez tekovina Petog oktobra, niti bi imao stabilnost režima da nije bilo lukrativnog egzodusa petooktobaraca ka njegovim skutima. Bili bi mu još teže da je on morao da se bavi izručenjem Mladića i Karadžića u Hag, čega su ga spasili oni koji su nasledili Miloševića.
Vučić je svoju političku sudbinu vezao za snagu režima da ne dozvoli opoziciji suštinske ustupke ka punim demokratskim izborima. Bude li drugačije, biće to senzacija.