Iako Srpska napredna stranka ima potpisan Sporazum o saradnji sa Putinovom Jedinstvenom Rusijom, iako je predsednik SNS i premijer Miloš Vučević, izjavio da SNS sa Komunističkom partijom Kine deli zajedničke suštinske vrednosti, ne treba ni zaboraviti da je 2016. SNS primljena kao pridružena članica u Evropsku narodnu partiju (EPP)
Aleksandar Vulin, ideolog „srpskog sveta“ Vučića naziva „predsednikom svih Srba“. Milorad Dodik formalno daje to preimućstvo predsedniku Srbije, ali se oseća da Dodik ipak želi da se stekne utisak o „kopredsednicima srpskog sveta“. Za razliku od Vučića za koga bi to bilo politički kompleksno, Dodik bez zazora viđa Vladimira Putina. A tome je nekad pasionirano bio posvećen Vučić.
Da li je Vučić iz njegove liberalne – „protestanske“ faze, kad je učestalo citirao Maksa Vebera, baš ovako zamišljao svoju vlast i njene manifestacije, kao na skupu „Svesrpski sabor“, nakon decenije i kusur, ostaje samo da nagađamo. Evropska budućnost Srbije i Republike Srpske doduše jeste pomenuta u Deklaraciji Sabora kao opredeljenje, ali mlako, rutinski. Nije se, kao povodom tematski sličnog dokumenta donošenog 2011. u vreme vlasti Borisa Tadića, naglašavalo da borba za nacionalno pitanje i za evropske integracije Srbije ne samo da nisu u sukobu već su u dubokoj sinergiji. U ideološkom naboju, sve sa srdačnom porukom ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, Svesrpski sabor nije bio skup koji Srbiju i Srpsku vidi u „kolektivnom Zapadu“.
Da bi smanjio doživljaj svojih „zavetnika“, Vučić se, tako se namestilo, odman nakon subotnjeg Sabora, u nedelju uveče pridružio „Evropskoj izbornoj noći 2024“, gde je obavio simbolično glasanje. Njega je u hotelu „Metropol“, dočekao ambasador EU u Beogradu Emanuel Žiofre. Tim gestom, predsednik Srbije je brzo probao da vrati klatno, da pokaže po ko zna koji put kako uhodano i dobro funkcioniše sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od bitnijih delova njegove tehnologije vlasti.
Na neki način i Vučićeva partija je indirektni pobednik evropskih izbora, iako Ursula fon der Lajen, mada je pokazala razumevanje za Vučića, ipak nije Angela Merkel
Vučić je potom razgovarao telefonom i sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom, i naglasio da je bilo reči o „strateškoj saradnji“, što odudara od dominantnog antizapadnog (proruskog) narativa u medijskom prostoru Srbije. Dobro, nije Makron baš Orban – apsolutni favorit Vučića u EU, ali vlast u Srbiji naglašava da francuski predsednik bar ume da sasluša srpsku stranu i pokaže izvesni senzibilitet. Vučić je razgovarao i sa komandantom ratnog vazduhoplovstva SAD u Evropi i Aziji, generalom Džejmsom B. Hekerom, zahvalio se snagama KFOR koje su garant mira i bezbednosti Srba na Kosovu i „izrazio zadovoljstvo izgrađenim međusobnim poverenjem“. Vučićeve proputinovske pristalice ignorišu ove njegove poteze, smatrajući ih samo kao „taktičke“, ne kao suštinsko opredeljenje Srbije. Što Vučiću marketinški i odgovara.
Iako Srpska napredna stranka ima potpisan Sporazum o saradnji sa Putinovom Jedinstvenom Rusijom, iako je predsednik SNS i premijer Miloš Vučević, izjavio da SNS sa Komunističkom partijom Kine deli zajedničke suštinske vrednosti, ne treba ni zaboraviti da je 2016. SNS primljena kao pridružena članica u Evropsku narodnu partiju (EPP). Sadašnjeg pobednika izbora za Evropski parlament. Tako da je na neki način i Vučićeva partija indirektni pobednik evropskih izbora, iako Ursula fon der Lajen, mada je pokazala razumevanje za Vučića, ipak nije Angela Merkel. Koju su Nemci zvali „Muti“ (Mama). A i Vučić ju je tako politički tretirao.
