Američki izdavač rečnika Merijam-Vebster proglasio je „gaslajting“(gaslighting), odnosno metaforičku „plinsku svetlost“ rečju godine za 2022, pojasnivši da ona odražava aktuelno doba dezinformacija i ostalih medijskih manipulacija. Metafora potiče od naziva predstave iz 1938. godine Gas Light, čiji je autor Patrik Hamilton. Šest godina kasnije, snimljen je i film Gaslight sa Ingrid Bergam o čoveku koji izluđuje svoju suprugu do te mere da i sama počinje da sumnja u svoje misli i mentalnu stabilnost.
Ali, gaslajting ne mora biti samo otvoreno medijsko izluđivanje do mere da medijski konzument posumnja u sopstveni doživljaj realnosti. Percepcija prevare može biti mnogo suptilnija u gaslajtingu, i tek je onda teže uočiti „pustinju realnosti“, kako bi to Morfeus rekao Neu u Matriksu. Kad Srbiji Rusija uporno i „bratski“ tvrdi da brine za Kosovo kao deo Srbije, to je gaslajting, kao što je i gaslajting kad „kolektivni Zapad“ (kako to putinovci vole da kažu), mnogo „brine“ o evropskoj budućnosti Srbije.
U izboru za prvu Oksfordsku reč godine 2022, pobednički izraz – „goblin režim“ (goblin mode) je žargonski termin koji se odnosi na vrstu ponašanja koje je bezobzirno, sebično, lenjo, aljkavo ili pohlepno. Ako je tako, onda je medijski konzument – „u režimu goblina“. A ko se razume u svet Tolkinove Srednje zemlje ili svet Harija Potera razume zašto baš – goblin! Srpski potrošači medija u „goblin režimu“ su pohlepni prema konzumiranju porno nacionalizma i opskurne zabave, a aljkavi i inertni prema samosvesti, demokratiji, institucijama (i spadaju u deo javnog mnenja koje je Habermas nazvao manipulativnim, nasuprot kritičkom delu javnog mnenja). Upravo je goblin režim direktna posledica gaslajtinga.
Istraživanja beogradskog Demostata pokazuju da su građani Srbije većinski pod uticajem gaslajtinga i da se nalaze u goblin režimu.
Apsurdno je, ali većina provučićevskih medija godinama je antizapadna a kult Putina je sistemski negovan. Sad je Vučiću politički balast kad ga realno ili zajedljivo zovu „mali Putin“
Konfuznost, protivrečnost, hipokrizija (licemerje), odlike su srpskog javnog mnenja. Tome pored medijske manipulacije doprinosi anomija, odnosno raspad i kriza društvenih vrednosti, kako je to davno formulisao klasik sociologije Emil Dirkem. I poslednje Demostatovo istraživanje, ali samo za područje Beograd (decembar 2022), pokazalo je da su građani u isto vreme i za demokratiju i za autokratiju, da mešaju stvarnu neutralnost i neutralnost kao eufemizam za prorusku poziciju, većinski emotivno podržavaju Putinovu Rusiju, ali bi racionalno živeli više kao Zapadnjaci. Javlja se čak i nihilizam – navijanje da Putin baci atomske bombe. Od agresije NATO 1999. pravi se nulta tačka novog identiteta. Čak i Vučić postaje zarobljenik sopstvene propagande i mora da priprema javnost za izbor EU iako je navodno Srbija već bila na tom putu. Apsurdno je, ali većina provučićevskih medija godinama je antizapadna a kult Putina je sistemski negovan. Sad je Vučiću politički balast kad ga realno ili zajedljivo zovu „mali Putin“.
Kad se razgrnu naslage hipokrizije više je Beograđana koji su svesni realnosti na Kosovu, dok tri petine ispitanika u prestonici nije za novi rat sa Albancima. S druge strane, većima Beograđana smatra da treba zadržati dobre odnose sa Rusijom po cenu odustajanja od EU. Beograđani se blago pomeraju ka EU. U Srbji bez Beograda još je više onih za Putina, više je autoritranih.
Vladajuća SNS nije idejno homogena, ali i Vučić zna da u njoj postoji velika struja koja je više proputinovska od nenaprednjačke desnice (koja nije ekstremna), a i pitanje je da li Vučić i dalje ima kontrolni paket akcija nad desnicom. I kojom.
