Treća Vlada Ane Brnabić nije iritantna kadrovski ni za Zapad ni za Rusiju. Ona ipak ima ministarstvo za evrointegracije, a nema ministarstvo za evroazijske integracije. Vlada je realno dovoljno proevropska u situaciji kad devet od deset pristalica SNS, prema istraživanju Demostata, nije za uvođenje sankcija Rusiji
Vlada nema simbolički bitne ministre koji su personifikacija za spoljnopolitičke orijentacije države. Dačićevo rusofilstvo iz predizborne kampanje treba uzeti krajnje uslovno. Lider SPS se vraća na mesto ministra spoljnih poslova, i to je za Zapad verovatno najprihvatljivije prorusko kadrovsko rešenje u Vladi. Jer ne treba zaboraviti da je u Srbiji Dačić proglašen za „Najevropljanina 2009. godine“, a da ga je Brisel (dok je bio ministar policije) pohvalio za doprinos uvođenju bezviznog režima Srbije sa EU.
Dačić je politički najmarkantnija politička figura u ovoj vladi, elastičan je političar i vraća se u stari resor.
Ceo kontekst prolongirane, pa od Vučića oročene Vlade na dve zime (što je automatski čini provizorijumom), pokazuje zapravo da Vlada nije toliko bitna u ovakvom sistemu vlasti. Ovo će sigurno biti i Vlada aktivnog čekanja (kupovine vremena). Srbija ima na neformalan način uveden jak predsednički sistem iznad ustava. Vlada je više transmisija i neka vrsta izvršnog veća (da upotrebim termin iz komunizma) Vučićeve političke volje i naloga.
Najveće iznenađenje među ministrima je Tanja Miščević jer je ona bila šefica pregovaračkog tima sa EU 2013. u fazi naprednjačkog evroentuzijazma. Ako stvari gledamo dobronamerno, logično je sugestivno pitanje da li to znači obnavljanje u nekoj, kavoj-takvoj, meri evroentuzijazma, a samim tim delobotomizaciju javnog mnenja u onoj meri potrebne racionalnosti za održavanje vitalnosti režima.
Dobro, ne počinjemo ni sad baš od nule, ali proces priključenja Srbije EU se umrtvio, a izgleda da može da ga oživi samo harmonizovanje sa procesom rešavanja kosovkog čvora
Te 2013. Tanja Miščević je u Briselu izjavila da se oseća kao da je „za volanom ferarija sa upaljenim motorom, koji tek što nije krenuo“. Ona je to rekla pred skoro zaboravljenim komesarom za proširenje EU Štefanom Fileom. Zaista, maltene romansirano sad zvuče neke reči Tanje Miščević iz tog svečarskog decembarskog dana 2013. u Briselu kad je Srbija palila motore pristupanja EU. Na primer, stav da procesi pregovora o pridruživanju sa EU i normalizacije odnosa Beograda i Prištine treba da se međusobno podupiru, a ne da se spotiču. Tada je bilo prihvatljivo da Vučić bude logični nastavljač rada proevropskih napora Đinđića, Koštunice i Tadića. Jer, i Tanja Miščević je podsetila da 2013 „ne počinjemo od nule“, da je Srbija znatno pre potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (2008), počela da harmonizuje svoje propise u skladu sa evropskim standardima. Tomislav Nikolić je izdvojio svoju naprednjačku frakciju iz Šešeljevih radikala upravo zbog podrške tom Sporazumu.
Dobro, ne počinjemo ni sad baš od nule, ali proces priključenja Srbije EU se umrtvio, a izgleda da može da ga oživi samo harmonizovanje sa procesom rešavanja kosovkog čvora.
U Vladi više neće biti Zorana Mihajlović koja je važila za prozapadnu SNS političarku, a to je potvrđivala i svojim izjavama. Mada, sudeći po biografiji i njena naslednica na mestu ministarke energetike i rudarstva – Dubravka Negre ima prozapadni senzibilitet.
U danu kad je Vučić izdiktirao članove Vlade niko od upućenih nije pomislio da Zorana može biti novi šef BIA umesto Gašića, ali za Vulina su mnogi pomislili (rotacija s Gašićem). I to mnogo govori.