Ako lideri opozicije ne pristanu Vučiću da pomognu da pređe na drugu stranu političke obale, izdaju svoj program, ako pristanu, biće proglašeni za izdajnike od strane svojih birača
Srbija je s pravom saterana u ćošak – slikovito rečeno, zafarbala se u uglu i sada nema dalje, osim da se pokvari ono što je urađeno pogrešno. Naime, od uvođenja višepartijskog sistema u Srbiji, mnogobrojne političke opcije su zauzimale alibi političke pozicije – manipulacija nerešavanjem pitanja Kosova, osion i bahat odnos prema susedima, posebno nekadašnjim republikama bivše Jugoslavije, nespremnost i sprečavanje decentralizacije države, sklonost ka tajkunima i neoliberalnoj politici, „kačenje“ za režime koji otvoreno krše ljudska prava, divljenje istočnim i dalekoistočnim političkim partnerima, sa neuvažavanjem činjenice da su ekonomski, politički i drugi interesi države i društva u jačoj i produbljenijoj saradni sa zemljama Evropske unije, Britanije, Kanade i SAD. Naravno, kada je u interesu Srbije, i sa svim ostalim zemljama, kao što su i zemlje BRICS-a, kao i sve ostale principijelne zemlje, gde uključujemo i ostatke nekada časnog Pokreta nesvrstanosti. Znači, sve na bazi interesa, uvažavanja i poštovanja, ne na bazi servilnosti, i takozvane „bratske pomoći“ i neke neiskazane i nedokazane ljubavi!
Impulsi za promenu prioriteta spoljne politike moraju doći prvo od opozicije, što je dosta teško, jer je i znatan deo opozicije spremniji da se „hvata“ za delić vlasti, nego da strpljivo, uporno i planski menja Srbiju
Zbog toga je nužno prekinuti takvu politiku, koja je u osnovi politika mentalnog siromaha, koji objašnjava da će nam se nešto dogoditi, da ćemo bolje živeti samo zato što nas neko voli („vekovna ljubav“), ili što MI verujemo da nas neko voli. Naravno, to nije tolika zabluda, koliko to jeste prevara za određene kategorije birača u Srbiji, i sa tim se predugo manipuliše! Impulsi za promenu prioriteta spoljne politike moraju doći prvo od opozicije, što je dosta teško, jer je i znatan deo opozicije spremniji da se „hvata“ za delić vlasti, nego da strpljivo, uporno i planski menja Srbiju. Dvadeset grama vlasti je u Srbiji uvek bilo vrednije od dva kg mozga, pa ko izdrži! Elem, realnije je da ovom poduhvatu, sateran kako rekosmo, pre pristupi neupitni gospodar srpskog političkog života, spreman da se „odrekne“ najvernijih birača, uglavnom gubitnika tranzicije, za još malo ostanka na vlasti. Naravno, kao veoma prepreden igrač, trudiće se da u to kolo privuče određene opozicione igrače. Ta taktika, prebacivanja lopte na protivničku stranu terena, je isto srpski politički specijalitet. Ako ne pristanu da mu pomognu da pređe na drugu stranu političke obale, izdaju svoj program, ako pristanu, biće proglašeni za izdajnike od strane svojih birača. Kako god se okreneš, nešto ti ostane od pozadi. Ništa novo, ništa originalno u srpskoj političkoj areni. „Gospode, kako se ovde brzo smrkava.“(Danilo Kiš).
