Tragedija nije samo što nismo razumeli promene posle pada Berlinskog zida, već što ni danas ne vidimo pravac u kojem svet ide – lutamo između sila i ignorišemo EU jedinu saveznicu kojoj prirodno pripadamo.
Na medjunarodnoj areni Srbija se kreće od nemila do nedraga, i to kretanje traje ne jednu godinu, i ne jednu deceniju. Ona je tu sudbinu, taj put tumaranja, za razliku od skoro svih evropskih zemalja, odabrala onda kada je rušena zajednička jugoslovenska država. Zato znamo, i osećamo, koliko visoko cenu plaćamo, od tada do dan danas, i još ćemo je plaćati dok ne opredelimo mesto u Evropi. Oni koji su trebali da vide kuda se svet kreće, kada se rušio Berlinski zid, kada se rušio bipolarni svet, i šta se tim povodom u svetu dešava, to nisu hteli da vide, ili nisu mogli da videli, svejedno je.
Ali još veća je tragedija, da mi ni danas ne vidimo kuda se svet kreće i kakao se on formatira. I dalje smo izgubljeni u magli, kroz koju se niša ne može videti, lutajući od jedne do druge (vele)sile, ignorišući Evropsku uniju, a svakao u najvećoj meri kaskajući iza nje i evropskih zemalja, koji su nam najbliži vekovima, i jedini „prirodni saveznici“ na sopstvenom kontinentu.
Nesumnjivo, Evropska unija perfektno poznaje prirodu srpskog političkog bića, karakter njegovih vodja koji su mu poslednjih četrdeset godina stajali na čelu. Svaki je redovno igrao na kartu Moskve, ali se sa zakašnjenjem uvek vraćao Evropi.
Evrointegracije traže novu političku potenciju, jedinu koja može otkloniti kompromitovani put Srbije
Razumevanje Brisela za Srbiju beskonačno je veliko i ono se pokazalo i oko 9. maja 2025, odlaska predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića na moskovsku paradu i na susret sa Vladimirom Putinom, uprkos jasnom protivljenju Brisela. Ako Beograd smatra da je dobitnik u tom nadmetanju – moguće je, ali kratkoročno. Nazadovanje Srbije za Evropskom unijom će se nastaviti, a dugoročni gubitak nenadoknadivim.
Nemoguće je unutrašnje srpske probleme, „pumpanje“ biračkog tela ruskim faktorom i druge, stalno prebacivati na spoljne faktore, što je postalo sastavni deo srpske politike, moralne, etičke, ekonomske, kulturne produbljujuće krize. Kako se EU odnosi prema Srbiji, o tome ne sudi briselska administracija, nego svaka njena članica, i svaka je ključna za svaku odluku.
Aktuelna srpska vlast nema snage ni vizije da menja postojeći poredak stvari u zemlji, okruženju, sa Evropom i šire. Politike koje vodi iscrpljene su, nemaju generičke snage, pa ni snage za restart evropske integracije. Evrointegracije traže novu političku potenciju, jedinu koja može otkloniti kompromitovani put Srbije.
Nacionalno je pitanje gde će se Srbija naći u „novom“ svetskom odnosu snaga. Multipolarni svet je postojao u istoriji kao surov za male zemlje. Ponovo biramo gde ćemo biti. Da li će vlast izabrati naš kontinent, koji je uvek bio, i ostao, u to nema sumnje, jedan od polova razvoja i centara odlučivanja u svetu.
