Prorusku i antievropsku političku scenu u zemlji moguće je preoblikovati, ali ne u jednom potezu i trenu, ne samo od strane vladajuće partije, ili jednog čoveka.
Nenaučena lekcija se ponavlja. Srbija je opet pred „najvećim“ spoljno-političkim iskušenjem. Ukrajina, a ustvari Rusija novi je ispit za Srbiju, ali i kao ključno unutrašne pitanje: (ne)spremnost sankcionisanja Rusije, kao „glavni element evropskog puta“.
Srpska je spoljna politika udarila u zid, posle sedenja na dve stolice. Srpskom društvu dugo se nude iluzije o Rusiji, kao alternativa realne, moguće i održive evropske politike. Tako smo se našli u sredini matice, u vihoru vetrova, nemoćni i prema jednoj i prema drugoj strani.
Ali Ukrajina je povezana sa kosovskim pitanjem, a povezuje ih Rusija, koja je stekla status jednog jedinog čuvara Kosova, što je dovoljan razlog da se odbijaju ekonomske, personalne i druge sankcije Ruskoj Federaciji zbog invazije na Ukrajinu, nakon trostrukog političkog glasanja Srbije u GS OUN.
Vlada Srbije je svesna – ako se odluči na sankcije Rusiji – da bi se našla u manjini u srpskom društvu, nesumnjivo proruski usmeravanom i orijentisanom, godinama snažno podržavajući Rusiju. Rusije se doživljava kao neka mitska zaštitinica Srbije i nezamenljivi grenadira Kosova, svemoćna, uz gas i naftu, zbog kojih je Srbija potpuno zavisna od Rusije.
Sistematski uništavana i satanizovana, proevropska opozicija danas nije u stanju da otvori proces rekonfiguracije unutrašnje politike i evropskih vrednosti
Prorusku i antievropsku političku scenu u zemlji moguće je preoblikovati, ali ne u jednom potezu i trenu, ne samo od strane vladajuće partije, ili jednog čoveka. Oni su generisali tu dominantu unutrašnju scenu, podobno sopstvenom liku i delu. Gotovo su zato u zemlji neprimetne proevrospke snage. Uticaj im je imaginaran i svesno, a ne tek tako, ograničen. Teško da u Srbiji u pravom smislu postoji opoziciona scena. Dugo je sistematski unštavana i satanizovana, uz odgajanje kulta jedne partije, jedne politike, jedne ličnosti.
Takva proevropska opozicija nije u stanju da otvori proces rekonfiguracije unutrašnje politike i evropskih vrednosti od isključive važnosti za budućnost zemlje. To zavisi isključivo od spremnosti vlasti da povrati oduzeto političko i demokratsko pravo i mesto opoziciji u srpskom društvu, u unutrašnjoj i spoljnoj politici zemlje.
Vlast je verbalno spremna da teret Ukrajine, najkrupnijeg pitanja, podeli sa drugima u zemlji u pokušaju da fingira postizbornu rekonfiguraciju sopsvenih redova i odnosa sa opozicijom. Autonomno, vlast nije spremna da se upusti u sukob sa većinskim mišljenjem u našem društvu koje podržava Rusiju i antievropsku politiku. Okidač, da se na unutrašnjem planu dese promene, verovatno će i ovoga puta doći iz medjunarodnog okruženja, kao uvek kada se Srbija nalazi pred izborom: ili – ili.
