Umesto neselektivnog davanja 100 evra svakom građaninu, pomoć je trebalo dati jednostavno i bez odlaganja onima koji su zbog pandemije ostali bez znatnog dela ili celine sredstava za život, kako u formalnom, tako i u neformalnom delu privrede
Isplata 100 evra svakom punoletnom građaninu, po odluci Vlade, izaziva kontroverze od dana njene najave. Ona će verovatno koštati poreske obveznike oko 500 miliona evra u godini izvesne recesije i neizvesne budućnosti. Taj potez Fiskalni savet često naziva ekonomski neefikasnom, socijalno nefokusiranom i fiskalno neodgovornom merom. Čuju se i mišljenja da je u pitanju mera tzv „helikopterskog novca“ i da su slične mere razmatrale, a ponekad i sprovodile, druge zemlje. Pozitivne strane ove mere mogle bi biti da se daje pomoć u „teškim vremenima“, da se daje relativno jednostavno, i da se daje direktno građanima.
Procentualno izraženo u odnosu na postojeće prihode, građani sa nižim prihodima dobiće više, a građani sa višim prihodima dobiće manje. Ovakva linearna pomoć može da se da u kratkom roku i bez komplikovane procedure procene ko na nju ima pravo, a ko ne.
Kao takva, mogla bi se pravdati kao hitna mera pomoći. Negativne strane su, međutim, brojne. Ova mera dosta košta, posebno u uslovima očekivanog pada PDPa, pada budžetskih prihoda i rasta budžetskih rashoda. Dakle, u uslovim ionako visokog očekivanog fiskalnog deficita ove godine, uvodimo i dodatni značajan trošak državi, tj. poreskim obveznicima. Pomoć se daje neselektivno, svim punoletnim građanima, tj. i onima kojima treba i onima kojima ne treba, i onima koji su zadržali plate i druge prihode i onima koji to nisu.
Mera kojoj je teško naći dobru stranu, verovatno će koštati poreske obveznike oko 500 miliona evra u godini izvesne recesije i neizvesne budućnosti
Dodatni problem je što oni kojima ova pomoć stigne, a da nisu zbog pandemije imali bitan pad ili gubitak prihoda, teško da će ovaj novac nužno trošiti za nabavku roba i usluga domaćeg porekla, tj. proističe da ovaj budžetski izdatak ne mora značajnije da podstakne domaću privredu. Pomoć ugroženim građanima u uslovima pandemije je naravno potrebna, ali je ona trebalo da bude data onim građanima koji su zbog pandemije ostali bez znatnog dela ili celine sredstava za život, kako u formalnom, tako i u neformalnom delu privrede.
Upravo ovi drugi, u neformalnoj privredi, često su ranjiviji a istovremeno ih je teže locirati od građana angažovanih u formalnoj privredi. Zbog hitnosti davanja ovakve pomoći moglo se delimično razumeti i da novac dobiju i neki kojima nije potreban. Međutim, s obzirom da je od najave do realizacije ove mere prošlo bezmalo dva meseca, o brzini ovako date pomoći nema ni govora. Otuda, brzo davanje pomoći ugroženima kao retka pozitivna strana ove mere, zapravo ne postoji.
Dodatno, Vlada je odlučila da novac da samo onima koji se prijave za primanje ove pomoći i istovremeno počela kampanju promocije odricanja od prijavljivanja za pomoć pre svega među zaposlenim u javnom sektoru. Ako najavite pomoć svim punoletnim građanima, a kasnije uvedete prijavljivanje za pomoć i, uz to, još i predlažete ljudima da se za nju ne prijave, očigledno je da i sam predlagač uočava da nešto nije u redu sa ovom merom. Ona nikada i nije trebalo da bude linearna pomoć svima i da se na nju čeka dva meseca.
Upravo suprotno, ona je trebalo da bude data odmah i to samo nekima. Nju je trebalo najaviti i sprovesti kao hitnu meru pomoći za sve koji su ostali bez prihoda zbog pandemije. To svakako nisu zaposleni i penzioneri koji su zadržali svoje prihode. Pomoć je, dakle, trebalo dati jednostavno i bez odlaganja svima koji koji je zatraže zbog gubitka prihoda uzrokovanog pandemijom, uz naknadnu kontrolu ispunjenosti uslova. Ovako, u ekonomskom smislu, dobili smo zakasnelu, skupu i neefikasnu meru.