Izdavanje knjiga je proces vezan za znanje, kreaciju, za ciljeve važne za formiranje svakog društva. A to se ne događa u gomili, kakvi su sajmovi, nego o dogovoru i saradnji ozbiljnih ljudi, ljudi koji shvataju suštinu sveta
Čovek voli da bude u gomili. Vašari su najbolje mesto da se ta iskonska želja ispuni. Sajmovi knjiga su vašari i supermarketi čiji je smisao da se na brzinu namlate pare, ali i da se proda bofl-roba. Kao i na svakom vašaru – kao, recimo, onom šabačkom – to je prilika da se ljudi sretnu, da se hvale, da jedni druge varaju, da se iskukaju na stanje u državi i društvu, da ogovaraju druge ljude i neistomišljenike, da nešto popiju i da ubiju vreme. To je jedno besmisleno šarenilo tipa „svako čudo za tri dana“. Zbog toga ne volim ta mesta.
Sajmove knjiga sam zaobilazio u širokom krugu. Zbog toga što oni i nemaju neke posebne veze sa kulturom. Zbog onoga što sam rekao, oni su najčešće oblik lažne kulture ili nekulture. Oni su stecište gomile skupljene s koca i konopca. Onaj koji traži nešto ozbiljno, tamo neće naći. Osim, naravno, poneke ozbiljne i značajne knjige. Prosto zato što je izdavanje knjiga proces vezan za znanje, kreaciju, za ciljeve važne za formiranje svakog društva. A to se ne događa u gomili, nego o dogovoru i saradnji ozbiljnih ljudi, ljudi koji shvataju suštinu sveta, ljudi koji kritički govore o našim problemima, slabostima, promašajima, zabludama, manama i ludostima. Lepo je rekao Miroslav Krleža: „U gomili smrdi, ali je toplo.“
Sve je više urednika bez vizija i estetske discipline. Zbog toga je sve manje dobrih pisaca jer je manje velikih uzora, a zbog svega toga je sve manje prefinjenih književnih čitalaca.
Ozbiljni stvaraoci i izdavači sa svojim knjigama – umetničkim, naučnim i svakovrsnima – trebaju da svet usmere u pravcu onoga najznačajnijeg što je čovek u mogućnosti da stvori. Jer knjige su instrumenti koji sprečavaju da ne postanemo robovi gluposti i ispraznosti, mada toga najviše ima upravo u knjigama. Ako u jednom narodu, državi i društvu važne teme pređu u „lake komade“, onda se gubi smisao svega, prevladava nemoć da se uspostavi sistem vrednosti, ne zna se ko su nam uzori, temelji i putovođe prema smislu, otmenosti i odvažnosti.
Kod nas se danas količinski izdaje mnogo knjiga. Ali postavlja se pitanje kvaliteta tih knjiga. Kvalitet objavljenih knjiga zavisi od obrazovanja i kreativnosti urednika u izdavačkim kućama. U izdavaštvu je to problem i pitanje broj jedan. Sve je više urednika bez vizija i estetske discipline. Zbog toga je sve manje dobrih pisaca jer je manje velikih uzora, a zbog svega toga je sve manje prefinjenih književnih čitalaca. O ovom nizu i gradaciji danas se sve manje razmišlja. Jer kvalitetan čitalac stvara novog kvalitetnog čitaoca. To je jedini put do trajnih vrednosti. Kultura je zlatni lanac smisla koji nas povezuje, a ne lanci koji nas sputavaju. Danas se o ovome u svetu i kod nas sve manje govori, jer je knjiga postala potrošna roba a ne duh nad vodama prolaznog sveta. Doći će vreme da najveća dela književnosti niko više neće čitati. Tako će čovekov ukus biti iskvaren, kriterijumi razgrađeni, i svet će biti u rukama beznačajnosti i banalnosti. A tada će čovek kao bivše kreativno biće izgubiti smisao postojanja. Biće to „šuplji ljudi“ koji bazaju po belosvetskim vašarištima i sajmovima.
