Ocene da će vlast da padne na temi litijuma su više plod emocija, nego što se to može racionalno zaključiti.
Čim je Ustavni sud 11. jula ukinuo uredbu vlade kojom je stopiran projekat „Jadar“, započeti su protesti slični onima iz 2021. godine: poruke se iste, scenografija ista ili slična a organizatori donekle promenjeni jer se Savo Manojlović, organizator protesta od pre tri godine, više ne nalazi u prvom planu.
Do kakvih političkih posledica mogu da dovedu protesti protiv projekta „Jadar“? Jedini tačan i iskren odgovor je da je danas prerano za donošenje zaključka jer je tema rudarenja litijuma politički maraton, ne sprint na 100 metara. Čini se da je u ovoj fazi vladajuća stranka svesno prepustila teren aktivistima i opoziciji pa je utisak da se vlast nalazi u defanzivnoj poziciji. Ipak, ciljna ravnina je daleko barem jednu, a možda i dve godine. Ideja vlasti je da se energija opozicije troši sada, u fazi kada je sam projekat daleko od realizacije. Vladajuća stranka nije iskoristila ni delić resursa s kojima raspolažu pa početna prednost koju je stekla opozicija ne mora da bude i krajnji ishod.
Projekat „Jadar“ je bio komunikacijski zapušten sad ga valja vratiti na početnu tačku stvaranja informisane i racionalne debate
Šanse da projekat „Jadar“ ne ostavi dramatične posledice po vladajuću stranku rastu ako se uspostavi racionalni dijalog u kojem će reč dobiti stručnjaci, a vlast priliku da promoviše ekonomske prednosti projekta. I obrnuto, šanse za uspeh opozicije su veće ukoliko se procesi budu odvijali na protestima, a manje u institucijama. Vlasti više odgovara da litijum bude samo jedna od nekoliko tema koje su važne, a opoziciji da litijum bude jedina važna tema. Ona strana koja bude uspešnija u odbrani svog narativa, može računati na veći uspeh. Ocene da će vlast da padne na temi litijuma su više plod emocija, nego što se to može racionalno zaključiti. Tema jeste osetljiva za vlast i njome nije lako upravljati (a za to je delimično odgovorna i sama vlast), ali postoji dovoljno vremena da se adresiraju negativne posledice.
Ne manje važan je i interes javnosti. Projekat „Jadar“ je komunikacijski zapušten jer se njenom transparentnošću i pažljivom komunikacijom 20 godina nije bavila nijedna vlada, kao ni sam investitor. Sa prvim protestima se, na drugoj strani, ušlo u opasnu zonu dekontekstualizovanih dezinformacija, emotivno obojenih, koje su dodatno podrgejale strepnje kod građana. Da bi se pružila šansa dijalogu neophodno je da se svi akteri vrate korak unazad i ponude racionalni okvir razgovora. Za društvo je važno da buduća odluka, bilo koja, bude doneta u informisanoj i racionalnoj debati, kao plod razgovora a ne konfrontacija.
