Srbija prihvata političku realnost, pregovore o statusu Kosova, ali su istovremeno ljudi na vlasti u Srbiji željni slike o tome da su moćni i opasni, koja im je neophodna da se ne bi izgubilo poverenje u njihov stvarni kapacitet. Istovremeno zanemaruje se pitanje BIH koje je daleko složenije
Dramatični tonovi u vezi sa Kosovom su pre svega pitanje propagande i unutrašnje političke potrebe vlasti u Beogradu, a kreiraju sliku da su spremni da učine sve što je potrebno, uključujući i upotrebu sile, zarad zaštite nacionalnih interesa. Istovremenu imamo njihov pandan u Prištini, kojem takođe treba slika o tome da su odlučne patriote.
Kosovska tema je sredstvo dnevno-političe propagande, i upravo zato je bitno primetiti da je pokazivanje samohodnih haubica od 155mm u blizini administrativne linije medijska poza. Kada je reč o našoj, srpskoj strani, prikaz sile podržavam ako je to sredstvo spoljne politike u određenom momentu. Nije tabu-tema prikazati silu, ali ne medijski je zloupotrebljavati za potrebe unutrašnje politike.
Ako pogledamo širu sliku, vidimo da imamo komunikaciju vlasti Srbije i vojske Srbije sa KFOR-om gde se KFOR prikazuje i prihvata kao jedini relevantan sagovornik kada je reč o bezbednosti KIM, što je naravno umirujuće, što govori o tome da se odgovorno postupa i da nema indicija o radikalizaciji situacije. Sa druge strane, snažan je pritisak na domaće javno mnjenje sa slikama koje treba da prikažu vojsku i policiju na jedan korak od rata.
U NATO-u, u poslednjih nekoliko meseci, kada se pomene rat u Ukrajini u sledećoj rečenici se pominje situacija na Balkanu, ali sa težištem na BiH
Naravno, valjda zato što je to politički korektno za javnu promociju ljudima iz nevladinog sektora, zatim jednom broju naših kolega analitičara i novinara, ovde se insistira na ruskom pritisku, na ruskom faktoru. To stoji, ali nije ni u kom slučaju toliko radikalno koliko su zapravo naši balkanski problemi naši problemi. MI imamo nasleđene mržnje, nerešene konflikte iz prošlosti.
Za razliku od Kosova, u BiH postoje elementi nepovoljne procene. Devedesetih godina su ratovi zaustavljeni zapravo primirjima, provizornim rešenjima od kojih nijedno nije stabilno. I tu se BiH vidi kao glavni problem. U NATO-u, u poslednjih nekoliko meseci, kada se pomene rat u Ukrajini u sledećoj rečenici se pominje situacija na Balkanu, ali sa težištem na BiH. Zato što je Dejtonski mir ostavio oštru nacionalnu podelu, državu koja nikad nije postala funkcionalna. I tu se vidi jedan visok nivo odloženog sukoba, za razliku od situacije oko Kosova gde uglavnom dominira dnevna politika. Naravno, uz ogradu da uvek postoji mogućnost da se izgubi kontrola nad situacijom u opasnoj igri koja se vodi.
Dobar deo našeg javnog mnjenja je uveren da stranci prave ratove, da postoji kontrola stranog faktora, a do 1991. godine je upravo zanemarivanje bilo jedan od katalizatora radikalnog razvoja situacije. Još 2014. godine kada je sa Krimom i Donbasom krenula kriza u odnosima Moskve I Kijeva odnosne Moskve i Zapada, tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel ukazala je na to da ne bi želela da u senci tog sukoba dođe do problema na Balkanu. Verujem da danas EU, SAD I NATO percipiraju Zapadni Balkan kao potencijalni prostor visokog bezbednosnog rizika, naročito u senci rata u Ukrajini i shvataju ga kao rizično upravo kada nedostaje pritisak. Ipak, uveren sam da stvarni rizik od oružanog konflikta između Srbije i albanskih vlasti i njihovih formacija nije visok.
