U jeku ekonomske i geopolitičke nestabilnosti, studentski protesti u Srbiji ističu se kao retka manifestacija principijelnog idealizma – uprkos izostanku podrške u vidu koherentnog i održivog opozicionog pokreta
Srbija je bila među prvim državama koje su predvodile talas savremenog populizma, ističući se u toj ulozi još od kasnih osamdesetih i tokom devedesetih godina. Danas se populistička agenda razvila u globalni fenomen, oličen u liderima sa autoritarnim tendencijama, poput predsednika Trampa, Putina, Orbána, Fica i Erdoğana. Paralelno s tim, krajnje desničarske partije u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji jačaju, spajajući nacionalističku i ksenofobnu retoriku sa selektivnim socijalnim programima.
U tom širem kontekstu, autokratske tendencije predsednika Srbije nisu novina, niti su izuzetak. One se uklapaju u globalni obrazac koji već dugo postoji, bez obzira na ustavna ograničenja predsedničkih ovlašćenja. U tom svetlu, lične biografije i profesionalne kvalifikacije ministara u novoformiranoj vladi Srbije imaju samo marginalan značaj. Dominantni politički model funkcioniše nezavisno od takvih referenci.
Nedavne američke sankcije uvedene kompaniji NIS – dominantnom akteru na tržištu nafte i gasa u Srbiji – i dalje unose ozbiljnu neizvesnost. Ishod pregovora koji su u toku teško je predvideti, ali ukoliko budu sprovedene u punoj meri, sankcije bi mogle ozbiljno da ugroze već ranjivu srpsku ekonomiju. S druge strane, uvođenje američkih tarifa na robu iz Srbije ima ograničen uticaj, s obzirom na skroman obim bilateralne trgovine između dve zemlje.
Iako simbolična biciklistička vožnja do Strazbura verovatno neće promeniti stav EU prema Srbiji, mogla bi doprineti većoj vidljivosti studentskog pokreta u dijaspori
U takvom ambijentu ekonomske strepnje i geopolitičke nestabilnosti – unutar Srbije i na međunarodnoj sceni – studentski protesti predstavljaju redak primer principijelnog idealizma. Njihov uporan poziv na odgovornost, vladavinu prava i zaštitu ljudskih prava čini važan, iako usamljen izraz građanskog otpora. Ipak, ta energija za sada nije praćena nikakvim koordinisanim ni održivim političkim angažmanom parlamentarne opozicije.
Upravo ta diskonekcija delimično može da objasni opreznost koju pokazuju zvaničnici EU i lideri zemalja članica. Umesto da rizikuju izazivanje otvoreno proruske orijentacije srpskog rukovodstva – ili njegovog intenzivnijeg mešanja u unutrašnje poslove susednih zemalja – oni i dalje sprovode logiku takozvane „stabilokratije“: tolerisanja autoritarnih praksi zarad regionalne predvidivosti.
U tom svetlu, simbolična biciklistička vožnja studenata do Strazbura verovatno neće promeniti strateški pristup EU prema Srbiji na suštinski način. Ipak, ona bi mogla doprineti većoj vidljivosti studentskog pokreta unutar srpske dijaspore i kod pojedinih segmenata evropske javnosti. To, samo po sebi, nije zanemarljivo.
