Ja niti mogu, niti želim da budem Francuz. Ja sam duboko ukorenjen kao Jugosloven i takav ću ostati do kraja života. Dubokih korena sam i Beograđanin, što podrazumeva i da sam Srbin. Kada me neko pita kako se osećam, čiji sam, ja imam uvek isti odgovor: Ja sam jugoslovenski slikar koji živi i radi u Francuskoj. Dopadalo se to nekome ili ne!
Odavno je Vladimir Veličković priznat, voljen i uvažavan kao jedan od najvećih slikara Evrope. Njegova slava likovnog umetnika je planetarna, njegove izložbe su obeležile brojne galerije u svetu, on je deo francuske i srpske umetničke elite.
Sve je u njegovoj karijeri počelo 1965. kada je francuski ministar kulture Andre Malro otvorio Pariski bijenale i pažljivo odgledao radove predstavnika tadašnje Jugoslavije – Vladimira Veličkovića, Žike Turinskog i Janeza Boljke. Predstavljajući tadašnju Jugoslaviju, beogradski arhitekta Vladimir Veličković dobio je prvu nagradu na tom Pariskom bijenalu. Posle tog priznanja sve je počelo da se odvija kako se samo poželeti može: „Možda je neka magična sila tu umešala svoje prste i poštedela me mogućih ogrebotina.“
To je do danas ostalo najdragocenije priznanje koje je Vladimir Veličković (81) dobio u Francuskoj, ali je posebno ponosan i na francusku Legiju časti. Posle samostalne izložbe u Muzeju moderne umetnosti (Bobur još nije postojao) njegovom ocu Dušanu je bilo konačno jasno da ima sina arhitektu sa diplomom, ali da je slikarstvo Vladin pravi izbor. Osmeh na očevom licu je govorio da je bio zadovoljan i da je sumnja nestala.
Ja svaku prodatu sliku odbolujem, i to nije pusta fraza, već mi se uvek čini da neću moći onu sledeću da uradim kao što je bila ova prodata. Ali, vremenom, sve dođe na svoje mesto
Treba reći da je majka Lenka, beogradska dama o čije društvo su se mnogi otimali, od samog početka bezrezervno (za razliku od vrlo skeptičnog oca) podržavala Vladin interes i želju koju je na kraju i ostvario – da bude slikar. Otišavši u penziju, posvetila se sređivanju biografskog i bibliografskog materijala svog sina, popisivanju i arhiviranju svega što je uradio, tako da on danas raspolaže profesionalno urađenom arhivom: „Radila je to pasionirano, sa ljubavlju, danonoćno, sa neviđenom energijom. I hvala joj na tome. Nasledio sam od nje radne navike, koje su krasile i mog oca, i te radne navike sam sačuvao i dan-danas. I poštovanje izvesnih etičkih i moralnih ponašanja.“
Ne treba zaboraviti da više od pet decenija Vladimir Veličković deli život sa suprugom Maristelom, prevodiocem, ženom širokog obrazovanja, sa kojom ima sinove Vuka i Marka. Njih dvojica imaju svoje umetničke karijere i obojica su uspešni.
Srpski i francuski akademik, nekadašnji ugledni profesor na najprestižnijoj likovnoj akademiji Francuskoj Ecole Nationale Superieure des Beaux Arts u Parizu, osnivač je Fonda Vladimir Veličković koji već sedam godina dodeljuje godišnju nagradu za najbolji crtež umetnicima mlađim od 40 godina (novac od Veličkovićeve nacionalna penzije) i o kojoj govori:
„Imam ogromnu i neočekivanu satisfakciju zbog ove nagrade, s obzirom na to da svake godine bude između 100–140 kandidata, što je za jednu relativno malu sredinu fantastičan podatak. Crtežu je ovde bar zagarantovana budućnost i kad znamo da je crtež baza svake likovne umetnosti, čak i onih apstraktnih, konceptualnih i minimalističkih. A znam da toj deci, u odsustvu bilo kakvog tržišta, pre svega onog okrenutog mladima, taj novac nešto znači i da ga pametno koriste. Bez saradnje sa Galerijom Haos funkcionisanje ove moje fondacije bi bilo mnogo komplikovanije, ili čak nemoguće.“
Ovaj slikar ne prestaje da radi i stalno je pred novim izložbama i novim izazovima. Da li se uopšte osvrće za onim što je prošlo, da li u glavi, samo za sebe, sabira svoju karijeru?
“Naravno, dok god budem mogao i dok me ovo malo glave služi i dok sam na nogama, biće tako i nikako drugačije. Ono što je prošlo baza je ovoga što je danas i što će biti sutra. Važno je da imate pregled onoga što ste uradili, ne kompletan jer je to nemoguće, ali oni važni, krucijalni momenti treba da vam budu prisutni kao neka vrsta armature uz koju treba graditi ovo što sada radim i pripremiti armaturu za ono buduće.“
Ono što je najviše želeo Vladimir Veličković je i ostvario. Da slika i da bude slikar. I jedino to. Sve ostalo, što je možda i bilo moguće ostvariti, ne vredi pomena. Bilo bi to nauštrb vremena potrebnog slikarstvu, a njega nikad nije bilo dovoljno, uvek mu je prebrzo izmicalo. Kako bi danas definisao svoj uspeh u Francuskoj – brojem prodatih slika, brojem mesta, muzeja u kojima se nalaze njegove slike, dobrim kritikama, materijalnim statusom koji su mu omogućile prodate slike?
„Prvo, šta je uspeh? Nema relativnijeg pojma od uspeha. Kakva bi definicija mogla da posluži da bismo ga objasnili? Mnogo parametara je potrebno da bismo sagradili neku vrstu platforme koja bi primila sve te kamenčiće koji se uklapaju mozaik vašeg rada. I izložbe, i muzeji, i prodate slike, monografije, sve je to potrebno, čak neophodno, kako bi se napravio zbir koji bi omogućio da se podvuče crta i da se vidi šta je postignuto. Rad i posvećenost radu su i te kako važni, ali bitna je doslednost. Biti beskompromisan, tvrdoglav, ne povlačiti se i ne voditi računa o takozvanim trendovima (ako ste u nekom od trendova, tim bolje), o ukusu publike. Bitno je slušati ono što se piše i govori o vašem radu, ali treba sve to provući kroz veoma gusto sito, jer nije baš sve za sistematski odbaciti. Treba braniti svoj stav, kako se to danas zove, svoj projekat, svoj rukopis. Rukopis je jako važan, mora da bude prepoznatljiv na prvi pogled, ali potrebno je razvijati ga i obogaćivati ako je moguće.
Nije danas toliko problem u novcu, problem je u inicijativi i želji da se nešto na tom planu uradi. I dok se tom problemu ne priđe ambiciozno i konstruktivno, naša će umetnost biti osuđena da bude na repu događaja, a ona po svom kvalitetu i kreativnosti to ne zaslužuje
A prodate slike? To je nužno zlo, ali da nije tih prodatih slika, bilo bi sve mnogo komplikovanije. Ja svaku prodatu sliku odbolujem, i to nije pusta fraza, već mi se uvek čini da neću moći onu sledeću da uradim kao što je bila ova prodata. Ali, vremenom, sve dođe na svoje mesto. Ostaje i činjenica da nikada nisam bio suočen s problemom da moram nešto drugo, pomoćno da radim. I ako već pitate šta je uspeh, uspeh je nedvosmisleno raditi jedan posao koji nikome nije potreban osim meni i veoma malom broju ljudi, a meni predstavlja celokupan život.“
Kada je Veličković došao u Pariz, ministar kulture Francuske bio je slavni Andre Malro, za koga sagovornik CORD-a kaže da je bio „gromada od čoveka i autoriteta, vrsni pisac, autor Imaginarnog muzeja, španski borac… Svi ostali, sem Žaka Langa, nisu mu ni do kolena“. Današnju ministarku Odri Azulaj ne poznaje, smatra da je izdaleka šarmantna i lepa, ali čini mu se da se u poslednje vreme ministri kratko zadržavaju na tom mestu, što bi mogao da bude podatak o njihovoj nesposobnosti da obavljaju taj posao. Kroz svoj život i rad u Francuskoj Veličković nam ilustruje koliko je značajno ko je ministar kulture u toj zemlji i objašnjava šta radi dobar, a šta loš ministar kulture u bilo kojoj zemlji:
„Mnogo toga što se dešava u kulturi zavisi od angažmana i ambicija jednog ministra. Da maksimalno aktivira sve discipline, a ima ih – izdavaštvo, muzika, pozorište, film, likovne umetnosti… Da ne postoje samo izložbe, da se grade samo nove institucije kulture već da se ne zaborave i rekonstrukcije postojećih muzeja.
Briga jednog ministra kulture, u Francuskoj i Srbiji, mora da bude usmerena na povećanja budžeta za kulturu. Da se uvek nedovoljan procenat podigne makar za jedan odsto, a kod nas je sada manje od jedan, da se angažuju sve snage koje će promovisati francusku kulturu van Francuske. Ovo govorim, pre svega, zbog činjenice da je francuska kulturna politika pre spremna da prima, što francusku kulturnu scenu, pre svega parisku, čini tako bogatom i atraktivnom, nego da izvozi svoju kulturu i umetnost. Mislim tu i na prisustvo francuskih umetnika i onih koji žive i rade u Francuskoj kao ja, na svetskoj sceni. Moje prisustvo na svetskoj sceni je rezultat ličnih inicijativa, srećom ima ih. Meni je taj odlazak u svet iz Francuske mnogo lakši i efikasniji nego što bi bio odavde, iz Srbije.
Mi imamo mnogo mladih talentovanih stvaralaca, ali kako im pružiti mogućnost da se izvezu? Država, ministarstvo kulture i sam ministar bi trebalo da se tim povodom angažuju, da im to bude prioritet. Nekada, i to stalno ponavljam, u vreme tako glupo i nepravedno kritikovanog titoističkog režima, postojala je Komisija za kulturne veze sa inostranstvom, koja je i te kako radila na promociji naše kulture i umetnosti. Da samo pomenem mnogobrojne izložbe koje su kružile celim svetom, bilo nas je na svim kontinentima. Nije danas toliko problem u novcu, problem je u inicijativi i želji da se nešto na tom planu uradi. I dok se tom problemu ne priđe ambiciozno i konstruktivno, naša će umetnost biti osuđena da bude na repu događaja, a ona po svom kvalitetu i kreativnosti to ne zaslužuje. Bili smo hendikepirani, i još uvek smo, zatvorenim muzejima, a nadam se da će njihovim što skorijim otvaranjem biti pokrenuta sa mrtve tačke jedna nova i tako potrebna i željena aktivnost na planu razmene. Imamo mnogo toga da pokažemo, a i da nam se pokaže. Generacije su žrtvovane, pokušajmo dok nije kasno da spasemo što se spasti može.
A ministar kulture je ključ problema. On je odgovoran da svojim stavom, svojim autoritetom, osigura da kultura bude shvaćena i da joj se vrati prioritetni status, što danas još uvek nije slučaj.“
Vladimir je detinjstvo i ranu mladost proveo u Beogradu, gde je imao širok krug prijatelja, igrao je fudbal sa krpenjačom, trčao na 100 metara u Crvenoj zvezdi, šetao po štrafti… Gramofon je bio retkost, radio nešto manje, išlo se na Kolarac – Beogradska filharmonija, Žika Zdravković, Oskar Danon, Zdenko Marasović, džez, Vojkan Simić, Mladen Guteša, Mile Pavlović Slina i Duško Gojković, Nada Knežević je bila kao Ela Ficdžerald, a Džimi Stanić skoro bolji od Sinatre i Dina Martina. Oskar Piterson, Luis Armstrong, Modern Jazz Quartet, i ko sve još, svi su dolazili u Beograd, kao i Iv Montan i Žerar Filip u Sidu sa Francuskom komedijom, Vivijen Li i Lorens Olivije. Duga je lista, sećanja su jasna, a bilo je i čega se sećati. Čitalo se, išlo se na Savu, u Kinoteku, Ajzenštajn… a i Bal na vodi. Pozorište, opera, balet beogradski, fantastičan u to vreme.
Niti mogu niti želim da budem Francuz. Ja sam duboko ukorenjen kao Jugosloven i takav ću ostati do kraja života. Dubokih korena sam i Beograđanin, što podrazumeva i da sam Srbin
Počelo se i sa izložbama, nezaboravne skulpture i crteži Henrija Mura u Cvijeti Zuzorić, Delakroa (koga Vladimir ne voli mnogo) u Etnografskom muzeju, i česte posete udovici Petra Dobrovića koja mu je vadila iz blokova Petrove crteže i hrabrila ga u njegovim počecima crtanja i slikanja.
Odavno je već Veličković duže u Francuskoj nego u rodnom Beogradu. Po čemu je Francuz, šta su mu ostale osobine Beograđanina?
„Pobogu! Pa, ja niti mogu niti želim da budem Francuz. Ja sam duboko ukorenjen kao Jugosloven i takav ću ostati do kraja života. Dubokih korena sam i Beograđanin, što podrazumeva i da sam Srbin. Kada me neko pita kako se osećam, čiji sam, ja imam uvek isti odgovor: Ja sam jugoslovenski slikar koji živi i radi u Francuskoj. Dopadalo se to nekome ili ne!
Vladimir Veličković spada u slikare koji se živo interesuju za sve ono što se oko njega događa na polju likovne umetnosti, kao što je dobar znalac istorije likovne umetnosti. Dosta je prirodno znati, mada su ga to retko pitali, da li postoji neka slika koju je on negde video, da ju je poželeo, a da nije mogao sebi da je priušti?
„Bilo je mnogo toga željenog, bojim se da ne budem banalan u tom izboru. Ako već treba da dam odgovor na to pitanje, nekompletan u svakom slučaju, reći ću: makar jedan mali komadić Grinevaldovog Raspeća iz Kolmara u Francuskoj, praćenog Pietom iz Avinjona, i iz Luvra Mrtvog Hrista Mantenjinog (Brera). Bila bi to poduža lista, ali, zaustavimo se na ovima.“
Kolika je moć tržišta slika, koliko tržište određuje cenu jednog slikara, rečju, šta je tržište slika u Francuskoj, odnosno u Evropi danas? Na to pitanje sagovornik CORD-a odgovara:
„Tržište je veoma važan faktor, po mom mišljenju, isuviše važan. Ono je prenelo na sebe ulogu neprikosnovenog arbitra i ovo što se danas dešava na tom planu je jedna pogubno iskrivljena slika onoga što su prave vrednosti i one koje to apsolutno nisu. Raznim operacijama promovisanja, odnosno marketinga, uspeva se da se pojedini autori, ponekad i zasluženo, prekotiraju pa postaju u izvesnom smislu tržišna vrednost sa kojom se spekuliše i manipuliše. To je pogubno i za same te autore jer to podrazumeva višak produkcije i, normalno, pad kvaliteta. Sve se to dešava unutar izvesnog broja bogatih ljudi potpomognutih savetnicima, a preko institucija koje nose njihovo ime – Fransoa Pino i palata Grasi i Punta dela Dogana u Veneciji; Bernar Arno i Fondacija Viton u Parizu; kao i izvestan broj moćnih galerija u čemu prednjači Lari Gagosijan sa čitavom mrežom galerija rasutih po svetu. Tu ne treba preskakati aukcijske kuće koje pa imaju svoje sisteme obaranja i podizanja cena. Gorepomenuti Pino je i vlasnik aukcijske kuće Kristi.
U njihovim je rukama i oni presuđuju šta je i ko je u tom veoma šarolikom svetu kreacije važan. Svedoci smo situacije da je cena merilo kvaliteta što, ipak, veoma često nije slučaj.
Primera radi, ako Fransoa Pino kupi u vašem ateljeu ili galeriji jednu ili više vaših slika, vaš status se istog trenutka menja. Vrednost onoga što radite se odmah množi sa najmanje pet, ako ne i deset puta. Neću ni da hvalim ni da osuđujem takav sistem, on je već duže vremena u funkciji. To je tako i nikako drugačije. Koliko će trajati, ne bih predviđao, bojim se, dugo.“
S obzirom na to da je imao izložbe na svim kontinentima, Veličković objašnjava i kako funkcioniše tržište slika u Kini, Americi, Japanu:
„U Kini je uveliko promocija kineskih umetnika, i to je novina koja se ostvaruje preko aukcijskih kuća (Šangaj, Hong Kong) koje besomučno i po mom mišljenju nezasluženo dižu cene svojih. Amerika ljubomorno štiti svoje umetnike neverovatno visokim cenama – jedna Vorholova serigrafija dostiže cenu od neverovatnih 108 miliona dolara! Skuplji je od Rembranta! Žan Mišel Baskijat isto tako. To je neka vrsta takmičenja, pretpostavljam među kolekcionarima, po sistemu ako ga imaš ti, hoću i ja.
I Japan ima svoje zvezde, pomenuću Takašija Murakamija i njegov atelje-fabriku sa više od 100 ljudi koji izvode njegove kreacije. Prava manufaktura!“
Kad je o politici reč, ovaj slikar je uvek pokazivao interesovanje za ono što se događa u Francuskoj, jednako kao i u Srbiji. Danas kaže da prati sve što se događa, ali ništa više od toga:
„Mada, izvesne pojave, koje pripadaju žutoj štampi, mogu da vas zainteresuju jer nisu dostojne jedne normalne političke aktivnosti. A kada bi politika i političari nekim čudom bili zamenjeni efikasnom administracijom, i još efikasnijom ekonomijom, gde bi nam kraj bio? Ovako, nastavićemo da nam ta politika i političari truju ove naše živote, bez bilo kakve šanse da nas oslobode problema, ratova, gladi, besposlice (a sve u ime demokratije!).
Što više vreme prolazi, sve sam manje optimista i ljut sam na sebe zbog toga. I nemoćan.
Sve ovo što sam rekao povodom politike važi i za Srbiju, sa malim korekcijama.“
U svom ateljeu u Ulici Vladimira Iljiča Lenjina u jednoj bivšoj fabričkoj hali u Parizu, Vladimir Veličković radi svakog dana, ceo dan. I tamo je najsrećniji.
Nema ni pero ni četku u ruci svakog dana, i ne drži se one Leonardo nijedan dan bez crte, ali mu je važno da bude u ateljeu. Budući da nema nikoga ko da obavlja za njega one prateće tehničke stvari, sve radi sam: „Dok trajem i dok radim, nema pauze.“
