Srpski sportisti su na XXXII letnjim olimpijskim igrama u Tokiju, koje su zbog globalne pandemije kasnile godinu dana, osvojili rekordan broj medelja (3 zlata, 1 srebro, 5 bronzi) a samo malo je nedostajalo da taj uspeh bude i mnogo veći
Olimpijske igre u Tokiju jedine do sada odložene su za godinu dana, jedine su održane bez gledalaca i jedine su održane pod posebnim režimom zbog globalne pandemije virusa kovid 19, koja je u proteklih godinu i po dana uticala na sistem takmičenja u celom svetu kao i kvalifikacioni sistem za učešće na Igrama. Zbog toga su mnogi sportisti, sportski stručnjaci i ljubitelji sporta sa skepsom dočekali Olimpijske igre Tokio 2020, a bilo je i sportista koji su uprkos ispunjenim normama odustali od puta u Tokio i učešća na Igrama iako su se za njih pripremali, ovog puta iznimno, čak pet godina. Da li je to negativno uticalo na kvalitet i zanimljivost olimpijskih takmičenja pitamo trostrukog olimpijca, olimpijskog šampiona iz 2000. i bronzanog iz 1996, odbojkaša Vladimira Vanju Grbića.
Ne, nije. Ali, Olimpijske igre bez gledalaca nisu iste kao one prethodne. Ipak činjenica da je jedna zemlja, Japan, bila u stanju da organizuje Igre u ovakvim uslovima opravdala je epitet izuzetnosti.
Igre su bile i “najdemokratstkije” do sada jer su na njima učestvovili sportisti iz rekordnih 206 zemalja i teritorija. Medalje su osvojili olimpijci iz 86 zemalja – osam više nego u Riju i u takvoj konkurenciji Olimpijski tim Srbije sa rekordna tri zlata deli od 22. do 32. mesta, a po broju svih odličja (3 zlata, 1 srebro, 5 bronzi) je 26. što je najbolji učinak od osamostaljenja. Da li to potvrđuje naziv “zemlja sporta” koji smo sebi dodelili, ili mislite da možemo i moramo i više od toga?
Uvek sagledavam činjenice i trudim se da budem realističan. Obzirom na ulaganje u srpski sport mislim da je rezultat ostvaren u Tokiju žestoko iznad mogućnosti. Ako se doda da se mogla očekivati još po neka medalja, u džudu, košarci, tenisu, atletici ili veslanju, onda pričamo o potencijalu u koji bi s punim pravom trebalo investirati.
Najuspešnija zemlja u ekipnim sportovima u Tokiju bila je Francuska kojoj su rukometašice, rukometaši i odbojkaši doneli šampionske titule, košarkaši i ragbistkinje srebra a košarkašice bronzu. Srbija, koja je važila za velesilu u ekipnim sportovima, može da se podiči zlatom vaterpolista, bronzama odbojkašica i ekipe u basketu 3×3, kao i četvrtim mestom košarkašica. Rukometašice, rukometaši i fudbaleri bili su daleko od odlaska na Igre, a odbojkaši, mada evropski prvaci, ni košarkaši kao vicešampioni Evrope nisu uspeli da se kvalifikuju. Možemo li da u Parizu 2024. budemo brojniji i uspešniji i da znatnije konkurišemo domaćinima Francuzima?
U Francuskoj u školskim programima su upravo sportovi u kojima su osvojili medalje u Tokiju. Zato ne čudi što su bili tako uspešni. To smo nekada imali i mi… Pristup mora da bude mnogo ozbiljniji da bi se poboljšao rezultat.
Način kvalifikovanja za Olimpijske igre MOK je prepustio međunarodnim sportskim federacijama i on se razlikuje od sporta do sporta, a čini se da je odbojkaški najnepravedniji, jer ni kontinentalni šampioni nisu oslobođeni kvalifikacija. Može li to da se promeni?
Sistem kvalifikacija je oduvek isti, a da je nepravedan – jeste. Ali, ako želiš da ideš na “olimpijadu” moraš da pobediš konkurenciju. Sistem kvalifikovanja za Pariz 2024. biće sasvim drugačiji. Na olimpijskim igrama igraće najbolji kontinentalni timovi i najbolji po rang-listi koja se ažurira svakom utakmicom.
Neshvatljivo je da neko ko dosegne integritet, prepoznatljivost i vrhunske visine na kojima su samo najbolji na svetu, može da dopusti sebi da ulazi u kompromis sa mediokritetima „jer to tako mora”.
U dva od pet debitatntskih sportova osvojili smo odličja. Jovana Preković je postala olimpijska šampionka u karateu, a basketaši su osvojili bronzu posle samo jednog poraza. Na olimpijskoj sceni pojavili su se i skejtborderi, surferi i takmičari u sportskom penjanju. Kako ocenjujete nastojanje MOK da preko ovih sportova približe olimpizam i sport najmlađoj populaciji, kao i to što sada tinejdžeri osvajaju medalje u gimnastici, skokovima u vodu, skejtingu i drugim sportovima iako je MOK još 2010. pokrenuo baš za njih Olimpijske igre mladih?
Za neke sportove to mi je u redu, a za neke baš i ne. Čujem da će u Parizu na programu biti i brejk dens a da će izbaciti karate. Kriterijum po kom se pri donošenju ovakvih odluka rukovode članovi MOK ne bih komentarisao.
U Tokiju boje Srbije branilo je troje sportista koji su, uzeli srpske pasoše isključivo zbog želje da nastupaju na međunarodnoj sceni, što iz raznih razloga nisu mogli u svojim zemljama. Uz rvača Zuraba Datinašvilija, naturalizovanog Gruzijca, koji je osvojio bronzanu medalju u rvanju, tu su i njegov zemljak i drug po sportu Mihail Kadžaja i košarkašica Ivon Anderson, pojačanje iz SAD. Kako gledate na to? Da li je to samo stvaranje lažne slike o snazi našeg sporta ili može da ima i pozitivne posledice na razvoj našeg sporta?
U razgovoru sa jednim poznanikom iz Svetske odbojkaške federacije došli smo do interesantnog stanovišta. Da li se naturalizovanjem stranaca, pošto je to u odbojci česta pojava, šalje poruka deci da nisu dovoljno dobra? Da li je to znak da trenere i sportske saveze ne interesuje rad sa mladima i njihovo odgajanje u duhu olimpizma i patriotizma jer ćemo posegnuti za lakšim rešenjem i naturalizovati igrača kojeg je neko drugi stvorio? To je veoma rašireno danas. Po meni, to nije dobro. Klub je jedno a reprezentacije nešto sasvim drugo.
Ja sam protiv!
Porodični posao
Vladimir Vanja Grbić (14. decembar 1970) je zajedno sa mlađim bratom Nikolom krenuo stopama oca Miloša, koji je dao veliki doprinos osvajanju prve „velike“ medalje za našu odbojku (bronza na Evropskom prvenstvu 1975), i oni se se, kao i otac, svrstali među naše najbolje odbojkaše ne samo svoga doba nego i svih vremena.
Odbojkašku karijeru, dugu tri decenije (21 godinu bio je profesionalac), Vanja je počeo kao devetogodišnjak 1979. u domaćem GIK Banatu a završio turskom Fenerbahčeu 2009, igrajući još i u Italiji, Brazilu, Japanu, Grčkoj i Rusiji i osvajajući mnoge trofeje i titule.
Sa novosadskom Vojvodinom državni prvak bio je 1989. i 1992, sa Petrarkom iz Padove osvojio je Kup CEV 1994, sa Alpiturom iz Kunea Kup Italije 1995, Superkup Italije 1996, Kup CEV i evropski Superkup 1996. a Kup pobednika kupova 1997. Sa Riport Suzanom iz Sao Paola osvojio je Kup Paulista 1997, sa Pjađom iz Rima bio je prvak Italije i pobednik Kupa CEV 2000. dok je u dresu Fenerbahčea osvojio Kup i prvenstvo Turske 2008.
Na poziciji primača u državnoj reprezentaciji igrao je 16 godina i bio jedan od najzaslužnijih za njeno zlatno doba koje krase olimpijsko zlato iz Sidneja 2000. i bronze iz Atlante 1996, srebro sa Svetskog prvenstva 1998, evropsko zlato iz 2001. uz srebro 1997. i bronze 1995, i 1999. Tu su i treća mesta na Svetskom kupu 2001. i 2003. i drugo (2003) i treće mesto (2002) u Svetskoj ligi.
Uvek ste važili za velikog motivatora, motor svakog tima u kojem ste igrali. Kako vidite psihološki i motivacioni proces priprema za velika takmičenja danas kada i najveći šampioni u svojim sportovima, poput japanske teniserke Naomi Osake ili američke gimnastičarke Simone Bajls, ne mogu da izdrže pritiske s kojima se suočavaju?
Primetio sam u slučaju Bajlsove da kompletna pažnja i podrška njenoj izjavi o “sopstvenom mentalnom zdravlju” kao razlogu za odustajanja od takmičenja ima za cilj opravdavanje nesposobnosti da se savlada anksioznost. Pa… iskreno… zašto si onda došla na Olimpijske igre? Zauzela si mesto nekom ko bi bio spreman i da umre samo da dođe na igre. To licemerstvo sa podrškom je degutantno. Olimpijski šampion je od malena učio da daje sve od sebe i da prevazilazi i kanališe strah. Zato je i postao olimpijski šampion. Slično je i sa deobom zlatnih medalja u muškom skoku uvis? Pa, čekajte. Kakvo je to nepoštovanje prema onima koji su se takođe takmičili? Ajde onda da svima podelimo zlatna olimpijska odličja i da svi budu srećni kao po pedagoškom pristupu u Norveškoj. To su olimpijske igre. Tu nema deljenja zlatnih medalja. Promašena tema u veličanju pogrešnih vrednosti.
Svi mi osećamo strah da nećemo uspeti da ostvarimo sopstvena očekivanja. Tada nam je fokus na “grešci”. Način da to prevaziđete je da se fokusirate na proces a ne na ishod. Kod Simone Bajls, nažalost, slučaj je da su je strah i pritisak pojeli. Žalim, ali onda ti nisi – ta.
Da li ste pre za motivacioni govor ili za potez na sportskom borilištu kakav je bio onaj vaš u olimpijskom finalu u Sidneju 2000. kada ste preskočili reklamne panoe i fotoreportere i vratili loptu u teren i čak stigli da blokom zaustavite ruskog smečera Jakovljeva i da poentirate?
Možete da pričate sportistima šta god želite ukoliko je ono što pri
ate to u šta verujete i ukoliko se se i vi ponašate u skladu sa onim što pričate. Samopouzdanje je najvažniji faktor u sportu. Do njega se dolazi treningom.
Moj dalji rad biće usmeren na prenošenje iskustva, znanja i pasije novim generacijama. Tako se krug olimpijskog šampiona zatvara sa smislom, a njegov život ima razlog i opravdanje da se naziva životom vrednim življenja.
Posle trijumfa u Sidneju 2000. izjavili ste da medalju posvećujete sunarodnicima koji na ulicama u Srbiji protestuju protiv režima Slobodana Miloševića, ali ta vaša izjava tada nija našla mesto ni u jednom glasilu. U protekle dve decenije mnogi sportisati, pa i vaši saigrači iz reprezentacije, počeli su da se bave politikom, ali ne i vi. Zbog čega?
Iskreno, ne verujem da sam to izjavio jer ni jedna moja izjava nije politički obojena. Ja se borim i uvek ću se boriti za istinu i pravdu i nemam problem da budem sam na jednoj strani iako su svi ostali na drugoj.
Ne želim da komentarišem sportiste koji su ušli u politiku. Rekao bih i da to čine oni naivni. Sportistima je mesto u sportu. Politika ih iskoristi onoliko koliko je potrebno da njihova reputacija prigrli i privuče masu, a onda budu skrajnuti i proglašeni nepodobnima. Meni je neshvatljivo da neko ko dosegne integritet, prepoznatljivost i vrhunske visine na kojima su samo najbolji na svetu, može da dopusti sebi da ulazi u kompromis sa mediokritetima “jer to tako mora”. Kralju, mora samo da se umre, a ti daješ primer deci kako ne treba da se postupa i pljuješ na sve ono što si uradio.
Naj, naj…
Najbolji sportista Jugoslavije u izboru Olimpijskog komiteta bio je 1996. i 2000. godine, titulu najboljeg odbojkaša Evrope poneo je 2000. a u idealnom timu sveta u izboru FIVB bio je 2000. i 2006.
U Odbojkašku kuću slave u Holioku (SAD) „uselio“ se 2011, Nagradu za fer-plej koje dodeljuje Udruženje državnih reprezentativaca dobio je 2006, Ordenom Nemanje II stepena odlikovan je 2000. godine, proglašen je za Sportskog ambasadora Jugoslavije, bio je ambasador dobre volje Unicefa za Srbiju, a sada je globalni ambasador Specijalne olimpijade. Dobitnik je Nacionalnog priznanja za poseban doprinos razvoju i afirmaciji Sporta (2007)
Supruga mu je nekadašnja univerzitetska prvakinja sveta u karateu Sara Perić, imaju tri kćerke i sina, a na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu na kojem je diplomirao 2014. i bio asistent na predmetu odbojka, trebalo bi da uskoro okonča doktorske studije.
Bili ste potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije i član Komisije za razvoj odbojke u svetu FIVB, a sada ste posvećeni radu sa najmlađima kroz svoj odbojkaški kamp u Sokobanji.
Nakon Komisije za razvoj u kojoj sam bio od 2006. do 2016. i Sportske komisije kao generalni sekretar od 2016. do 2020. dobio sam poverenje FIVB da budem predsednik Komisije za najvažnije projekte – jačanje nacionalnih selekcija. U njoj se bavimo jačanjem nacionalnih timova, muških i ženskih, kao i razvojnim programima za stvaranje mladih selekcija i odrastanje igrača kroz sistem. U tome su mi pre svega pomogli kamp, kroz koji je prošlo 3.100 dece iz 37 zemalja sa svih kontinenata sveta, kao i Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu na kojem bi trebalo da doktoriram narednog meseca i da postanem prvi olimpijski šampion i član Kuće slavnih koji je to učinio.
Moj dalji rad biće usmeren na prenošenje iskustva, znanja i pasije novim generacijama. Tako se krug olimpijskog šampiona zatvara sa smislom, a njegov život ima razlog i opravdanje da se naziva životom vrednim življenja.
Foto: Pedja Milosavljevic
