Prof. dr. Vladimir Kostić, neurolog, univerzitetski profesor i akademik

U selu mog oca samo su učitelja zvali „gospodine“. Danas ih slabo plaćamo, potcenjujemo, a ponekad ih i bijemo, sami ili ih biju naša nevaspitana deca, ako ne izađu u susret našem roditeljskom barabluku. Da li se približavamo tački u kojoj će samo mazohisti biti zainteresovani da nam uče decu i mlade – Vladimir Kostić

Obrazovnom sistemu treba radikalna transformacija, kaze u intervjuu za CorD magazin, univerzitetski profesor, nekadašnji član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i predsednik SANU Vladimir Kostic. Rasprava o toj važnoj temi, dodaje sagovornik, morala bi da počne od odgovora na pitanje „da li nas budućnost uopšte interesuje“ i kakva je uloga namenjena obrazovanju u vremenu „u kome znanje i intelektualni rad blede poput drugih ’kvazivrednosti’ na obodima sentimentalnih epoha prosvetiteljstva i prema kojima i ’tržište’ postaje nezainteresovano“. U Srbiji izostaje razgovor o važnim društvenim temama, ne samo o obrazovanju, smatra prof. Kostic primećujuci da će „vlast, koja bilo čije neslaganje i različito mišljenje doživljava kao mešanje u sopstveni zabran, teško pristati na raspravu“.

U Srbiji koja se smatra veoma podeljenim društvom, najavljuje se dijalog o veoma važnom pitanju rudarenja, gde se Srbija sa novodnim zalihama tzv. kritičnih materijala, uključujući i litijum. Verujete li u mogućnost istinske debate i odluke koja bi bila u interesu građana?

Nažalost, ne! Iako sam učio da će se dve paralelne linije ipak susresti u beskonačnosti, došlo je do radikalnog razmimoilaženja i nepoverenja između te dve linije (ako ih je samo dve?), mnogo strašnih i neoprostivih denuncijacija i laži, konačno privođenja i hapšenja onih iz „raspale bande“. Ako i pokrenemo međusobne razgovore, a oni ne treba da se ograniče samo na „kopanje litijuma“, relevantan kvorum se ne može postići privođenjem – dijalog ima smisla ako mu se pristupa dobrovoljno. Eto, zbog čega sam skeptičan.

Jedna od poznatih ličnosti vladajuće stranke (iskreno, poznata po promeni stranaka), sa „malog ekrana“ apeluje na građane da i po ovom pitanju bezuslovno poklone poverenje njihovom lideru ili vođi. To je interesantno, jer se na kraju prve četvrtine 21. veka nudi neupitna vera (inkvizicija dolazi posle, kada se jave napukline) tamo gde je potrebno kritičko preispitivanje svačijeg, pa i sopstvenog mišljenja. Na toj liniji, jedno ministarstvo poručuje nesumnjivoj glumačkoj i umetničkoj veličini da se ne meša u sopstvene strahove i dileme, da se ne oglašava (na šta imamo pravo čak i kada grešimo). Njeno je da recituje tuđe pesme na priredbama, a oni će se brinuti o nama i o svemu ostalom. Da budem iskren i za vreme nekih drugih vlasti su upućivani slični saveti, a oni su siguran recept za imobilizaciju društva, ili da ne budem lekar i u ovom intervjuu, za stavljanje društva u gips, uz savet za mirovanje.

Na drugoj, opozicionoj ili potencijalno opozicionoj strani vidim nažalost groteskno rascvetavanje podmetnute i duge antipolitičke kampanje sa jednostavnom mantrom „sve su partije iste i samim tim najgore“. Ja, uz mogućnost da ljuto grešim, to vidim kao samoranjavajući hitac bumerangom, jer sam skeptičan da će ovakva politička i ideološka heterogenost nezadovoljnih društvenih grupa naći rešenje na kakvoj „kozačkoj skupštini“. Konačno, da sam na vlasti i da želim da je po svaku cenu zadržim, ta filozofija „antipartijnosti“ bi mi savršeno odgovarala. Srećom, nisam!

Prilikom do sada najsadržajnije diskusije o rudarstvu, koju je organizovala SANU, dok ste Vi bili njen predsednik, čula su se i upozorenja da u odlučivanju o novim poduhvatima na tom planu, osim ekonomske računice mora da se nađe i ona o zdravlju, odnosno da se izmere posledice takvog ekonomskog rasta na zdravlje ljudi u Srbiji, ugroženo brojnim faktorima. Da li je pitanje zdravlja naroda potcenjeno ili precenjeno?

Kada ste pomenuli taj sastanak, moram da naglasim da smo pokušali da na njega pozovemo sve relevantne strane, sa idejom da se pre svega postave prava pitanja i eventualno, dobiju pravi odgovori, između ostalog i od strane zainteresovane kompanije. Niz odgovora nismo dobili, pa su se logično, multiplikovala pitanja. Kada pričamo o resursima, sa demografskim stanjem koje je i na nivou regiona i na nivou većinske Evrope kritično, u godinama kada sve manje i manje đaka upisujemo u I razred osnovne škole, ljudi su i kod nas, uz odlaske iz zemlje, sve tanji i tanji resurs. Zdravlje naroda, da i ja upotrebim taj gromopucatelni termin, u tom slučaju treba postaviti na pijadestal opštih interesa, a zdravstvenu i medicinsku zaštitu tretirati kao visoko kumulativnu proizvodnu granu. Jer na svoj indirektni način, ona to jeste. 

Govorili ste da je vreme u kome živimo vreme užurbanosti u kome je prioritet da se „posao oposli“, a karakterišu ga hiperprodukcija informacija s jedne strane, i nedostatak kritičke misli i samopreispitivanja s druge. Reklo bi se da se uspešno „penjemo uz obronke veštacke inteligencije“, kako ste to jednom primetili. Bojite li se takve budućnosti? 

Lično mogu da se bojim samo bliske budućnosti.

Bili smo fascinirani kada smo na svojim telefonima jednom nedeljno dobijali izveštaje o sopstvenom kretanju ili mestima na kojima smo se zadržali sat ili dva – a onda smo polako shvatili da to nije tako naivno, da nam je privatnost ozbiljno sužena i da smo, na kraju krajeva, praćeni (slobodno to nazovite paranojom). Lica nam prepoznaju i kad se maskiramo. Tu nedavno, na aerodromu u Frankfurtu gde smo supruga i ja, u pokušaju da nadoknadimo izgubljeni let, mogli smo da komuniciramo samo sa inteligentnom mašinom. Na naš dopis da je predloženi novi let logička besmislica obzirom na objašnjenja koja smo dali, dobili smo fantastičan odgovor: „Molimo vas ako biste mogli da nam se obraćate kraćim rečenicama!“ U trenu sam shvatio da smo pronašli oružje: protiv mašine koristite raspričanost i duge slatkorečive rečenice, a ne bes (barem za izvesno vreme). Možda čak, poeziju.

Polako i sa užasom shvatamo da su društvene mreže, naivno shvaćene kao elektronske Agore, ne retko instrumenti regrutacije istomišljenika i nekog nejasnog i nedovoljno shvaćenog zla

U pamćenje mi se utisnula rečenica iz razgovora Umberta Eka i Karijera: „Nije li obilje informacija kojima nas Internet svakodnevno obasipa, samo pokriće za gubitak značenja? Neprovereni podaci, poluistine i laži stoje bok uz bok sa pouzdanim činjenicama. Među njima nije uspostavljena hijerarhija…“ Uz to, polako shvatamo planetarnu prevaru da informacija (bez obzira da li je tačna ili ne) nije isto što i znanje. Stoga ovi autori smatraju da prava kultura predstavlja dug proces odabira i trijaže. Ali, duh je pušten iz boce. Polako i sa užasom shvatamo da su društvene mreže, naivno shvaćene kao elektronske Agore, ne retko instrumenti regrutacije istomišljenika i nekog nejasnog i nedovoljno shvaćenog zla. Da li je to zlo inherentno čoveku, onako kako smo dugo verovali da mu je inherentno dobro – ne znam! Ali slutim da se neće predati.

U jednom intervjuu rekli ste nešto što može da liči na dijagnozu drustva: „U proseku uveliko sredovečni, prigrlii smo oportunizam i život nam promiče kao u kakvom dosadnom karuselu – vrtimo se u krug do iznemoglosti. Ubedli smo sami sebe da smo zaslužili da nam budućnost na adresu dostavi neko drugi… neka dostavljačka služba“. Postoji li lek za takvo stanje?

Dok odgovaram na ovo pitanje, sasvim slučajno u ruci okrećem svoju „doživotnu karticu za javni prevoz“ – valjda je i GSP utvrdio da obzirom na perspektive mog preživljavanja, to neće biti prevelik trošak. A vi se, kao izuzetan novinar, ovim pitanjem zapravo indirektno interesujete da li jedan sedamdesetogodišnjak ima „doživotnu karticu za javno mišljenje“. Nemam i ne treba da imam, jer kao i svi dinosaurusi (možda bi korektnija bila identifikacija sa kakvim manjim i beznačajnijim reptilom) sve manje se snalazim u sredini i vremenu u kome živim. Valjda sa godinama većina kao moto prihvata „samo da ne bude gore“ (a biće!). Posebno me nerviraju moji vršnjaci koji bi žarko želeli da podučavaju mlađe kako da se postave prema nastupajućoj budućnosti, koristeći prastare i otrcane asocijacije i poređenja i kao da su u toj i takvoj budućnosti već boravili. Ja mlađima od sebe nemam šta da poručim, sem možda: „Budite hrabriji i odlučniji“, mada ni u tom slučaju nisam siguran da se iza takve ne krije iskrenija poruka: „Kako god znate, izbegnite da budete kao mi, vaši pasionirani savetodavci!“. To je jedan od mogućih lekova.

Već godinama unazad, svakog leta, posle prijemnih ispita za fakultete, čuje se ista konstatacija: sve je manje interesovanje mladih za studije maternjeg jezika, matematike, biologije, hemije… Profesori Beogradskog univerziteta, u jednom od javnih apela, predlogu Platforme za očuvanje obrazovnog sistema, konstatuju da je taj sistem „ozbiljno narušen i uzdrman iz temelja“. Vidite li način da obrazovanje, ne samo deklarativno, nego i stvarno postane državni prioritet?

Navodno je Aristotel rekao da „ako ne bude obućara, Atinjani će ići bosi, a ako ne bude učitelja, Atinjana neće biti.“ Ali, to kao da nam je promaklo. U SANU su na poslednjem simpozijumu o svim nivoima obrazovanju u Srbiji navedeni i brojčani podaci koji pristojnu osobu dovode do, ako ne očajanja, onda bar do ozbiljne, ozbiljne zabrinutosti. I da se ne zavaravamo: ne radi se o tome da očuvamo sistem, nego da ga radikalno reformišemo. Vlast, koja bilo čije neslaganje i različito mišljenje doživljava kao mešanje u sopstveni zabran, teško da će pristati na raspravu. Bojim se da ima i mnogo onih koji su do svojih pozicija došli bez prethodnih obrazovnih napora – zašto bi takve osobe bile zainteresovane za nešto što u njihovim strmim trajektorijama napredovanja nije bilo ni neophodno, ni potrebno?

Da ne ispadne da krivim samo vlast, kada je nekoliko kolega, uključujući i mene, ne slažući se sa novim Zakonom o visokom obrazovanju, podnelo ostavke na članstvo u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, verovali ili ne, niko nije pitao, uključujući i mog predlagača, Univerzitet u Beogradu, zbog čega to činimo. U selu mog oca samo su učitelja zvali „gospodine“ (jedan od njih je među najzaslužnijima za obrazovnu emancipaciju moje porodice). Danas ih slabo plaćamo, potcenjujemo, a ponekad ih i bijemo, sami ili ih biju naša nevaspitana deca, ako ne izađu u susret našem roditeljskom barabluku. Da li se približavamo tački u kojoj će samo mazohisti biti zainteresovani da nam uče decu i mlade?

Rasprava o reformi je ponavljam, neophodna, ali da li je u vremenu u kome znanje i intelektualni rad blede poput drugih „kvazivrednosti“ na obodima sentimentalnih epoha prosvetiteljstva i prema kojima i „tržište“ postaje nezainteresovano, nama samima jasno koja nam je uloga namenjena? I da li nas budućnost uopšte interesuje?            

Proglas, čiji ste jedan od inicijatora, bio je predstavljen kao poziv društvu da se aktivnije uključi u diskusiju o važnim pitanjima. Ipak, javnost kao da očekuje odgovor na pitanje da li je Proglas nova politička opcija ili deo neke postojeće? Kakva bi, po Vašem mišljenju, trebalo da bude budućnost Proglasa?

Kao prvo, politika je suviše važan posao da bi bila prepuštena samo političarima i to bi bio jedan od ključnih aksioma od kojih smo uopšte počeli priču o Proglasu. Ne, Proglas nije nova politička opcija u užem smislu te reči – konačno, sami nemamo o svim pitanjima identične stavove (to se konačno i videlo u bliskoj prošlosti). Naprotiv! Mi nismo ni hijerarhijski strukturisani – Proglas nema „šefa“. Na pitanje da li smo deo neke postojeće političke opcije, odgovor je ponovo „ne“, mada je bilo provodadžija, pa čak i onih koji su tvrdili da znaju šta je u pozadini naše „navodne“ samostalnosti. Ne znam da je iko iz redova Proglasa pokazao čak i indirektni interes za kakve funkcije ili kakvu dobit. Ukoliko bi hipotetički neki od nas „podlegli“ takvim izazovima, bojim se da bi to bio i kraj Proglasa. 

Mi ne sagledavamo da Evropa i sama pati od pošasti koje i nas muče: hipokrizije, demokratskog deficita, svekolikih razlika (koje o slavljeničkim govorima nazivaju prednošću), izostanak zajedničkog identiteta, stari politički resentimani, migracije i td.

Budućnost vidim kao uporno nastojanje da se ohrabri građanska participacija, da se sugrađanima objasni da su dužni (ne samo da imaju na to pravo) da razmišljaju o sopstvenim životima i budućnosti i da se za njih bore. Posebno delikatan izazov će biti komunikacija sa širom mrežom građanskih pokreta i inicijativa, ali moje lično mišljenje je da ta vrsta nesumnjivo važnog angažmana i organizovanja ne može biti zamena, niti neka vrsta podmetnutog simulakruma političkog života, u kome nesumnjivo najvažniju, ključnu ulogu imaju partije. Konačno, izazov će biti dualitet između nečega što bih nazvao prosvetiteljskom misijom, svestan pretencioznosti takve samoproklamovane uloge, i neželjene tribunske uloge, na koju nas često lukavo navode, ili naivno zahtevaju.

Odnos prema EU jedno je od onih pitanja na kojima se dokazuje  podeljenost društva, a razgovor otoj temi najčešće se kreće između apologetstva i potpunog osporavanja. Kako bi, po Vašem mišljenju, u današnjem trenutku, iz ugla Srbije, trebalo sagledavati EU i proces evrointegracija?

Velikim delom i kao pitanje testiranja realnosti. Naš odnos sa Evropom (a i sami smo, hteli to mi ili ne, odnosno, hteli to oni ili ne, njen deo) pitanje je geografije, a geografija je naša sudbina. Mi nismo čamac koji je slučajno zabasao u besmislenu luku, pa da nezadovoljni provodom u luci ponovo sednemo u njega i odveslamo ka meridijanima koji više obećavaju. Dugo traje to uporno i često iracionalno ruženje Evrope (jer, oni su, kao što znamo, „svi protiv nas“) i tada se prisetim i Zmajevih stihova „Jevropo, bludnice“. Evropu predstavljamo kao kakvu kompaktnu, homogenu pretnju, a ona to nikada nije bila (mislim, homogena). Moramo naći svoje mesto na svom kontinentu – umesto toga puna su nam usta u čemu smo to sve jedini, poslednji itd. itd., naravno u senci neupitne moralne ispravnosti, među posrnulim susedima.

Mi ne sagledavamo da Evropa i sama pati (i ne zna kako da se sa tim migrenama nosi) od pošasti koje i nas muče: hipokrizije, demokratskog deficita, svekolikih razlika (koje o slavljeničkim govorima nazivaju prednošću), izostanak zajedničkog identiteta, stari politički resentimani, migracije i td., i td.. Sa takvim izostankom zajedničkog identiteta tone se u arteficijalno samoodređenje isključivanjem drugog koji „nije kao mi“ (a kakvi ste to vi?). U ovom nesrećnom trenutku globalne konfuzije i oni sa njihove, i mi sa naše strane kao da se opredeljujemo za „ksenofobnu distinkciju“, koja po nas, ovoliko koliko nas ima, može biti kobna. Ja sam kao zlokobnu doživeo i poslednju posetu evropskih moćnika i birokrata, kojima se, istina samo izjavom, pridružio i funkcioner sa druge strane Atlantika, koji od cele Srbije vide samo litijum. Pomislio sam, da li je moguće da su i oni toliko bahati? Ne mogu da se setim imena onoga ko je takve „intenzivne diplomatske napore“ nazvao „veštim i gnusnim dimljenjem pčela“. Konačno, glupost, ta nepobediva konstanta ljudske civilizacije, danas je isključivo privilegija moćnih, a nama je kao nikad ranije potrebna mudrost. 

U delu javnosti stvoren je utisak da se „evropsko“ i „nacionalno“ isključuju. Smatrate li da opredeljenje za budućnost u EU mora da ide „pod ruku“ sa prihvatanjem nezavisnosti Kosova, pod uslovima koje diktira aktuelni dijalog i sporazumi postignuti kao deo tog dijaloga?

Prvo je bila dilema da li se isključuju „nacionalno“ i „demokratsko“, a evo sad „nacionalno“ i „evropsko“. U obe ove dihotomije isključivanje nastane kada bilo koja od tih završnih tačaka maligno hipertrofira do mere da za bilo šta drugo nema mesta. Da li se radi o našem ritualnom nacionalizmu ili somnabulijama onih koji Evropu naziru samo kroz zamišljene konture nepostojećeg Kamelota, sve jedno. Ništa ne mora da ide pod ruku, ako se mi dogovorimo. Ali o čemu se u tom dijalogu koji pominjete i postignutim sporazumima, koji možda jesu, a možda i nisu postignuti, ne znam ništa ili, preciznije, gotovo ništa. Kao uostalom i većina građana ove zemlje! Konačno, a slobodno to nazovite demagogijom, od „priznavanja“ ili „davanja“, danas bismo kao prioritet morali da javno formulišemo kako da zaštitimo svoje sugrađane na Kosovu i Metohiji. Previše dugo su oni taoci opšte hipokrizije.