Tomislav Mićović, član Izvršnog odbora Nacionalnog naftnog komiteta Srbije i generalni sekretar Udruženja naftnih kompanija Srbije

Ako svaki procenat ekonomskog rasta podrazumeva najmanje isti procenat rasta korišćenja prirodnih resursa, ne postoje ti izvori energije i minerala čije korišćenje neće izazvati negativne posledice po život na Zemlji. Zato je najvažnije stremiti racionalnom, održivom rastu.

Iako je Zelena agenda nesumnjivo visoko na dnevnom redu i Evropske unije i Zapadnog Balkana kompleksnost pitanja koje treba rešiti i na nivou EU i na nivou svake pojedinačne zemlje u regionu je nesumnjivo takva da traži duboko premišljanje. Upravo o ovim temama smo razgovarali sa Tomislavom Mićovićem, predstavnikom Nacionalnog naftnog komiteta Srbije – Svetskog naftnog saveza (NNKS-WPC).

Nedavno ste govorili na SET-u 2023 na kojem je zaključeno da region još nema alternativu za gas i ugalj. Šta su iz ugla NNKS ovde najvažnija pitanja koja se pokreću u sklopu ostvarivanja Zelene Agende na Zapadnom Balkanu?

Zelena agenda je zasnovana na jedinstvenim ciljevima Zelenog dogovora, ali naravno ona ne može biti univerzalna za svaku državu ili region. Zemlje Zapadnog Balkana, takođe svaka za sebe mora pronaći put do ostvarenja ciljeva, ali neke stvari su nam zajedničke. Izdvojio bih neracionalnu potrošnju energije i veliku zastupljenost uglja u strukturi primarnih izvora energije. Energetska efikasnost u stanogradnji može se reći da nažalost, ali i na sreću, nije na zavidnom nivou. Nažalost, jer se u velikoj većini poslovnih, javnih i objekata za stanovanje rasipa energija zbog loših izolacionih karakteristika fasada i stolarije, a na sreću jer se relativno malim ulaganjima mogu učiniti značajni pomaci u smanjenju potreba za energijom za grejanja i klimatizacije. Ono na čemu sve zemlja regiona, uključujući i članice EU već intenzivno rade je povećanje broja energetskih interkonekcija i osavremenjivanje pre svega elektroenergetskih sistema, kako bi se sve veća količina energije proizvedene iz obnovljivih izvora još racionalnije koristila.

COVID pandemija je celom svetu omogućila da bolje sagleda recimo nedostatke postojećeg načina života i shvati koliko je današnja civilizacija krhka. Nažalost po prestanku neposredne pretnje od zaraze svet se u potpunosti vratio starim navikama, ne izvlačeći nikakve pouke, kada je korišćenje resursa u pitanju

Vratiću se pitanju energetske alternative, kao univerzalnom pitanju. Svet ne traži alternativu za resurse koji zadovoljavaju sadašnju potrošnju, već za onu koji će dugoročno zadovoljiti apetite rasta ekonomije i društva u celini. Lično mislim da je ključna stvar u projektovanju racionalnog, održivog rasta. Ako svaki procenat ekonomskog rasta podrazumeva najmanje isti procenat rasta korišćenja prirodnih resursa, ne postoje ti izvori energije i minerala koje čovečanstvo posle izvesnog vremena neće upropastiti, odnosno čije korišćenje neće izazvati negativne posledice po život na zemlji. Dugo vremena se raspravlja o tome koliko su postojeći način transporta robe i putnika, turizam, pa recimo i modna industrija, generatori neracionalne potrošnje energije, a realno veoma je malo učinjeno da se to i izmeni. COVID pandemija je celom svetu omogućila da bolje sagleda recimo nedostatke postojećeg načina života i shvati koliko je današnja civilizacija krhka. Nažalost po prestanku neposredne pretnje od zaraze svet se u potpunosti vratio starim navikama, ne izvlačeći nikakve pouke, kada je korišćenje resursa u pitanju.

Energetska tranzicija koja je intenzivirana nakon odluke EU da postane prvi klimatski neutralni kontinent, sama po sebi je vid poremećaja, koji se 2022. značajno osnažio, u sudaru sa poremećajem na tržištu energije, kao posledica rata u Ukrajini. Kao kuriozitet našeg doba biće zabeleženo da su termoelektrane na ugalj ponovo potpaljene, takoreći kao alternativni izvor energije. Sve ovo ukazuje da će i ciljevi i rokovi Zelene agende morati daleko češće da se ažuriraju, nego što je prvobitno planirano.

Smatrate da razvoj ekonomije bez nafte još dugo neće biti moguć. Šta su u sklopu takvih ograničenja dometi energetske tranzicije? Koliko podsticanje prelaska na električne automobile ima smisla u ovom kontekstu?

Oko 95% energije koja se u svetu koristi u transportu potiče iz nafte. Konverzija je prihvaćena na globalnom nivou i moguća je, ali to u svakom slučaju nije samo pitanje zamene vozila na pogon derivatima nafte, električnim vozilima. Prvo samu organizaciju transporta treba učiniti energetski efikasnijom i time smanjiti potrebu za energijom.

Treba imati u vidu da još ne postoje dovoljno razvijena tehnološka rešenja teških teretnih vozila, građevinskih poljoprivrednih i ostalih radnih mašina, brodova, aviona, pa i vojnih vozila, koja neće pokretati motori s unutrašnjim sagorevanjem. Zatim za sva električna vozila potrebno je obezbediti dovoljno zelene električne energije i gotovo potpuno novu mrežu transporta i distribucije, jer je u pitanju velika količina energije koju postojeći sistemi ne bi mogli na kraju da prenesu do potrošača.

Tako da sprovođenje energetske tranzicije podrazumeva pored izmene energetske politike i izmenu transportne, poreske, politike zaštite životne sredine i mnogih drugih politika.

Šta su po vašem mišljenju nova tehnološka rešenja za budućnost i kako u tom kontekstu vidite održivost tražnje za  litijum jonskim baterijama koje bi smo i mi želeli da proizvodimo?

Ako govorimo o transportu, ubeđen sam da civilizacija na kraju prve četvtine 21. veka još nije prepoznala dugoročno prihvatljivo tehnološko, ekološko i energetsko rešenje. Poslednjih sto godina su bile godine razvoja, odnosno stalnog tehnološkog i ekološkog unapređenja motora i saobraćaja zasnovanog na derivatima nafte. Zamena parnih mašina i konjskih zaprega motorima sa unutrašnjim sagorevanjem trajala je dobar deo 20. veka. Predstojeća konverzija će trajati kraće, ali prvi koraci, zasnovani na baterijama ne deluju optimistično. Bez obzira da li su u pitanju litijum-jonske, natrijum-jonske, ili baterije nekog drugog galvanskog sprega, dominantno opredeljenje tom rešenju vodi u ćorsokak. Tačnije baterije i razvoj sistema za njihovo punjenje će imati svoju nišu, ali daleko od toga da mogu biti univerzalno rešenje za sve vidove transporta i sve namene.

Koliko je energetska politika u Srbiji bila dobro prilagođenja izazovima koji su u poslednje dve godine dolazili sa globalnog nivoa?

To je kombinacija izazova sa kojima se niko do sada nije sretao. Poremećaja je bilo i ranije ali sama činjenica da je drugi nastao, a da prethodni nije prevaziđen, dodatno je zakomplikovala situaciju. Na površinu su isplivali nedostaci koje više nismo mogli da guramo pod tepih. S obzirom na okolnosti, mere koje je donela država u cilju ublažavanja efekata energetske krize na ekonomiju i društvo u celini, možemo reći da su postigle svoj cilj jer je sigurnost snabdevanja povećana i nije bilo prekida u snabdevanju ni jednom vrstom energenata. E sada još neko vreme će nam trebati da vidimo kakva je cena tih mera. Naftni sektor je  u saradnji sa državom dao značajan doprinos sigurnosti snabdevanja srpskog tržišta. Pošto se u Srbiji potroši oko 80% derivata nafte koji su dobijeni iz preradom uvozne nafte ili su direktno uvezeni iz rafinerija u okruženju, Srbija je veoma uvozno zavisna.

Oko 95% energije koja se u svetu koristi u transportu potiče iz nafte. Konverzija je prihvaćena na globalnom nivou i moguća je, ali to u svakom slučaju nije samo pitanje zamene vozila na pogon derivatima nafte, električnim vozilima

Zato je pravi izazov bio u novonastalim okolnostima obezbediti dovoljno nafte i derivata nafte, kao i dopremiti ih do Srbije. Svi izazovi su uspešno prevaziđeni, tako da su u potpunosti zadovoljene sve potrebe potrošača. Međutim efekti mera nisu ostvarili iste posledice na sve segmenta naftnog sektora. Kao privremena mera Uredba o ograničenju visine cena derivata nafte je ostvarila svoje efekte u prvih nekoliko meseci i to je mera koje su koristile mnoge zemlje. Međutim ona je u Srbiji na snazi više od godinu dana i zajedno sa Odlukom o zabrani izvoza koja je nedavno ukinuta dobar deo 2022. i početkom 2023. godine otežavala je rad u jednom delu tržišta, a neki segmenti maloprodaje se neće ni oporaviti.

S obzirom na to da kod nas imamo veliki broj automobila koji ne ispunjavaju ekološke standarde kako to utiče na dijapazon ponude i kvalitet goriva koje se koristi u Srbiji?

Motorna goriva koje se danas mogu naći na tržištu Srbije u potpunosti odgovaraju propisanom kvalitetu goriva u Evropskoj uniji. Srbija je uhvatila korak u primeni važećih evropskih standarda pre deset godina, kada je iz prodaje potpuno povučen dizel D-2. Još nekoliko godina nakon toga, kao namensko gorivo za poljoprivredne mašine, prodavalo se dizel gorivo-gasno ulje 0,1 sa nešto većim procentom sumpora, ali ni njega već godinama nema na našim benzinskim stanicama.

Kvalitet goriva je definisan standardima i nacionalnom regulativom i ne zavisi od strukture voznog parka. Primena propisa kojima se reguliše emisija gasova iz auspuha vozila u Evropi je počelo 1993. godine i svako pooštravanje kriterijuma je zahtevalo ogromna ulaganja i auto- i naftne industrije. Ponuda naftnog sektora Srbije ni po asortimanu proizvoda ni po kvalitetu goriva ne zaostaje za evropskim tržištem.