„Kad sam došao u Beograd, u javnosti, u javnim susretima i na prijemima osećao sam se kao crna ovca. Tolike oči uvek su me nemušto pitale i kao da su poručivale: ‘A šta ćeš ti ovde?’, ‘Pa Vatikan je kriv za sve’… A sada ima mnogo pojedinaca i grupa svesnih da nam bez dijaloga Istoka i Zapada nema budućnosti“
Pre 22 godina, nadbiskup Stanislav Hočevar je došao u Beograd, odabravši za svoje geslo „Radosno služite Gospodu“. I to ga je geslo vodilo kroz sve ovo vreme, u kojem je bilo mnogo previranja i teških događaja, ali i lepote, najpre oličene u ljudskim susretima.
Razgovaramo o sadašnjem trenutku – ratu u Ukrajini, društvenim podelama i potrebi za zajedništvom i celovitošću, ali i položaju Katoličke crkve u Srbiji, dolasku pape, odnosima sa pravoslavnima i kako, pred kraj svog stolovanja nadbiskup Hočevar vidi vreme provedeno u Srbiji.
Rat u Ukrajini, oštro podeljeno društvo i države, rastuće neprijateljstvo prema manjinama – to je stvarnost koju živimo. Koja bi trebalo da bude uloga Crkava u takvom svetu i koliko je, po Vama, one ispunjavaju? Čujete li hrišćanske glasove u ovom vremenu?
Ne želim da, pre svega, izgovaram „velike“ reči o toj temi jer se danas, nažalost, čitava društva pretvaraju u karikaturu. Svi žure da o nevažnim i uzgrednim stvarima izgovaraju „velike“ reči, a o stvarno velikim životnim pitanjima se ne razmišlja, uopšte se ne govori… Jednostavno, to nije na dnevnom redu onih koji oblikuju javno mnjenje.
Zbog toga zaista plačem u svom srcu i umu ‒ plačem u dubinama svog bića u jutarnjim satima tihovanja i molitve.
Plačem jer je upravo „moj“ slovenski svet tako podeljen i u neprestanim sukobima. Da, doživljavao je brojne nepravde počev od vremena Svete braće Ćirila i Metodija sve do danas, ali sada to i sam sebi čini…
Pisao sam o tome i Svetom ocu papi Franji i zamolio ga za pomoć.
Poteškoće o kojima govorite samo potvrđuju koliko je od elementarne važnosti moj neprekinuti poziv da tražimo jedinstvo hrišćana. Nadam se da će hrišćani Istoka i Zapada sada to jasnije biti u stanju. Bez našeg jedinstva moguće je samo očekivati još teže nesporazume i veće sukobe!
Crkva, ako hoće da bude Crkva, mora da bude spremna na velika mučeništva ‒ kao u onim prvim hrišćanskim vekovima ‒ da bi postala snažniji generator jedinstva i zajedništva.
Kako bi mi kao društvo i pojedinci trebalo da se postavimo?
Društva su samo zbir pojedinaca; ali i kao jasno i neograničeno naglašena mogućnost promene. Međutim, ako kao osnovu nemate zrele i svesne pojedince, ako nemate ljude s pravim vizijama i jakim integritetom, ako nemate dovoljno stručnih i odgovornih ljudi – i samo društvo je bez snage, sa sve naglašenijim mogućnostima za sve što je loše.
Mnogim medijima odgovara servilno i izmanipulisano društvo: tu lako može da se prodaje svakojaka roba.
Plačem jer je upravo „moj“ slovenski svet tako podeljen i u neprestanim sukobima. Da, doživljavao je brojne nepravde počev od vremena Svete braće Ćirila i Metodija sve do danas, ali sada to i sam sebi čini…
Treba tražiti i vaspitavati proročke pojedince, izgrađivati snažne duhovne zajednice, a iznad svega autentične crkvene zajednice koje mogu da budu i kurativa i preventiva od „hipnotisanosti društva“.
Ne gubimo iz vida da najveći deo jednog društva ide putem svojih pastira.
Od rata u bivšoj Jugoslaviji prošlo je više od četvrt veka, a često se čuje, kako je nedavno izjavio jedan vladika, da se taj rat danas čini bližim nego što je to bilo 2004. ili 2005. godine. Kako vidite sadašnje odnose u regiji i put koji smo prošli tokom protekle tri decenije?
Moje mišljenje svakako je drugačije. Drugačije je jer verujem u Gospoda istorije i pokušavam da živim realistično. Nema ni jednog jedinog istorijskog trenutka bez određenih tenzija. U svetu koji je stvoren i u sebi dalje nema ono apsolutno, tenzije su konstitutivni deo istorije, deo prolaznog sveta. Upravo mi duhovne ličnosti pozvani smo da u njega unosimo kairos u kronos, Božju snagu i svest o ljudskoj nemoći. Mi ne možemo da živimo samo od euforije inicijalnih trenutaka promena. Samo “nove“ ličnosti donose i nova vremena.
Veoma bih voleo da mogu intenzivno da se družim sa svim monasima, svim crkvenim zajednicama Istoka i Zapada. Jer zato što se ne družimo, što i dalje moramo da budemo podeljeni, u svoja društva nužno unosimo podeljenost.
Već sam predlagao, ali ponavljam svoje pitanje: imaju li sve biskupske konferencije iz nekadašnje Jugoslavije i Srpska pravoslavna crkva snage da sednu za isti sto dijaloga?
U Pravoslavnoj Crkvi događaju se mnoga previranja i podele. Međutim, nedavno je zalečen jedan raskol, onaj vezan za Crkvu u Severnoj Makedoniji. Kakvi su Vaši pogledi na to?
Tim povodom javno sam izrazio radost i poslao čestitku Njegovoj svetosti patrijarhu Porfiriju i svetom Sinodu SPC-a.
Svestan sam, nadalje, da je mnogim pojedincima i grupama stalo do toga da taj proces bude očitiji, a sinodska priprema svestranija. Ali mudrost Jevanđelja takođe je u tome da se odgovorno amputira ono što ne treba da postoji, odnosno što truje čitavo telo…
Više puta govorili ste o potrebi da se obrazuje jedna ili više stručnih komisija koje bi se bavile istorijskim činjenicama, da bi onda, na osnovu postignutih rezultata, predstavnici Crkava i verskih zajednica mogli da delaju, pogledaju se u oči, priznaju ono što treba priznati i oproste ono što treba oprostiti. Mislite li da je to zaista moguće? I ako jeste, koliko smo blizu, odnosno daleko od tog cilja?
Očito je da su u mentalitetu našeg vremena na prvom mestu konzumerizam i „biznis“; zato nema dovoljno vremena i spremnosti da se osluhne i čuje glas učiteljice života, istorije. Dalje, sklonost konfliktnosti mnogo je bliža grešnom biću nego što su to integralnost i simfoničnost istine. Zar nije tako i u našim društvima, gde podršku neuporedivo lakše dobijaju kojekakve navijačke grupe?
Istina će se ipak polako ali sigurno probijati. Ali veoma mi je žao zbog toliko i dalje nužnih promašaja i propusta… sve dok se ne opametimo. Eto zašto toliko čeznem za zajedništvom, za saradnjom i sinergijom svih verujućih. Ali svi smo previše zaokupljeni „svojim“ a ne „našim“ pitanjima…
Međutim, svaka prava vera uvek je vapaj za zajedništvom!
Već sam predlagao, ali ponavljam svoje pitanje: imaju li sve biskupske konferencije iz nekadašnje Jugoslavije i Srpska pravoslavna crkva snage da sednu za isti sto dijaloga?
Kako vidite međureligijski i ekumenski dijalog danas u Srbiji? Koliko se tu radi o zajedničkom delanju? Koliko je saradnja zaista živa i nadilazi li upućivanje prigodnih čestitki i povremene kurtoazne i ljubazne posete?
Sve sam zapravo već rekao. Mi danas jednostavno nemamo vremena za celovitost zajednice na bilo kojem nivou. Individualizam u društvu – koji je postao jedino merilo slobode ‒ napravio je od nas robove sebičnosti i lakomislene bezbrižnosti. Ali velika je krivica i svih nas koji želimo dobro u tome što se dovoljno ne poznajemo. Pasti u ponor uvek je lakše nego uzdići se u visine obuhvatne odgovornosti.
A kakav je položaj Katoličke Crkve? Da li se i, ako jeste, koliko se menjao tokom proteklih dveju decenija koliko ste u Srbiji?
Možda će čitaoci to oceniti drugačije od mene, ali ipak čvrsto stojim iza stava da se promenilo mnogo toga. Na samom početku, kad sam došao u Beograd, u javnosti, u javnim susretima i na prijemima osećao sam se kao crna ovca. Tolike oči uvek su me nemušto pitale i kao da su poručivale: „A šta ćeš ti ovde?“, „Pa Vatikan je kriv za sve“… da i ne nabrajam dalje. A sada ima mnogo pojedinaca i grupa svesnih da nam bez dijaloga Istoka i Zapada nema budućnosti.
Danas svi iskreni ljudi otkrivaju koliko je Vatikan i njima blizak.
Ukratko, sada se istinski radujemo svakom susretu i susretanjima. To je svojevrstan znak proleća Duha. Jasno je pak da svako proleće ukazuje na tolike neizbežne i konkretne poslove i zadatke koje treba obaviti.
A svakako da uvek ima i onih koji se ne raduju proleću…
Kazali ste jednom prilikom da je postala uvredljiva ovdašnja licitacija oko (ne)dolaska pape. Međutim, nedavno ste s više optimizma govorili o tome. Verujete li da bi ta poseta mogla da se dogodi u naredne dve-tri godine? I da ne pitamo uvek iznova o preprekama koje joj stoje na putu, nego šta bi ta poseta značila za nas?
Uvek sam želeo da naglasim ono što je u datom trenutku bilo najvažnije. Recimo, drugačije je kada neko iz principa ne želi susret; a opet ‒ drugačije je kad susret želimo, ali takođe želimo da se za njega dobro pripremimo. Jedno je ignorancija, a sasvim drugo su dobronamernost i razumevanje s kojima tako nešto treba podupreti.
Odgovornost za život ipak zahteva da se sve dogodi blagovremeno. Pa tako i ova poseta koju bih nazvao – događajem normalnosti.
Vreme je, naime, da zaživimo normalnim životom. To zahtevaju integralno zdravlje naroda i države. A to onda takođe omogućuje redovnu i uspešnu komunikaciju u svim pravcima.
Kakve je sve promene papa Francisko, po Vama, uneo u Katoličku Crkvu
Autentičnost i neposrednost! Njemu nije do formalnosti, do pukog spoljašnjeg protokola, do lepe fasade i zvonkih fanfara. Jevanđeoska bliskost ljudskom biću, pravičnost i solidarnost u društvu, kao i radost i oduševljenje na putovanju do tog cilja, doslovno zrače iz njegove ličnosti! Zato ga prihvatam kao proroka našega vremena; i ne čudim se kamenju koje je uvek padalo na proroke.
Ja sam postao salezijanac, monah koji živi za mlade, jer mladi su uvek naši najbolji edukatori i inspiratori…Mladi ne tragaju mnogo za pitanjima i teorijom, nego za ispunjenim životom. Upravo zato su nam od tako velikog značaja
Kako vidite pokrenuti sinodalni put? Otvorene su različite teme, poput rukopolaganja žena, pitanja celibata, odnosa prema homoseksualnim vezama… Mislite li da će unutar Crkve uskoro uslediti neke veće promene na tom polju? I koji bi po Vama bio ispravan odgovor Crkve na pitanja koja postavlja savremenost?
Veoma mi je drago što smo danas konačno svesni nužnosti sinodalnosti, jer samo takav način života je koliko-toliko dostojan odraz Života Presvete Trojice.
Ujedno smo u dovoljnoj meri realisti da znamo da puke materijalne i strukturalne promene zapravo ništa suštinski ne menjaju ‒ obično dodatno komplikuju život. Naš život to dokazuje tako što je posle svih velikih sabora ili koncila obično dolazilo do novih podela i sukoba. Zato je u Crkvi potrebno stvarati i obnavljati novi duh, a to je Duh Isusa Hrista, koji omogućuje obuhvatniji i brižljiviji pogled na pitanja koja ste pomenuli: takva pitanja može da rešava samo Tvorac svega i Duh Isusa Hrista, koji jedini može da sve stvara novo i da jedini sve spasava. Crkvu na prvom mestu mora da vodi Božji Duh, a ne samo zakon ili materijalno oponašanje tradicije.
Mnogo ste radili s mladim ljudima pre nego što ste došli u Beograd. Danas vas posećuju brojni mladi u potrazi za savetom i Vi razgovarate s njima. Šta biste rekli, šta je to što im nedostaje, čega su žedni i gladni, za kakvim odgovorima (ne) tragaju?
Naš konkretan život je u naše vreme više sklon raznim virtuelnim vizijama, hibridnim proizvodima, ekspresnim rešenjima i instant-napicima. Brzo niču razni oblici njihovog udovoljavanja i nude se brojna psihoterapijska utočišta.
Novorođenom ljudskom čedu potrebne su pak tople majčinske ruke, poljubac potpune predanosti, mleko onih grudi pod kojima proročkih devet meseci uživamo potpunu slobodu i sigurnost. Samo te ruke za dete mogu da pripremaju pravu hranu i piće – tim više što su samo one uvek poduprte snažnim očevim rukama koje pružaju potpunu sigurnost i zaštitu. Svaka takva novorođena zvezdica, koja svedoči s kolikom nas empatijom Bog gleda, u takvom porodičnom okruženju polako prerasta u veliku zvezdu, pa i repaticu. Taj pozitivni napredak u mnogočemu zavisi od toga koliko je novorođena zvezdica prihvaćena da može da dobije jasan identitet, koliko je voljena da u sebi ponese sigurnost samoprihvatanja i u našim međusobnim odnosima iskusi da može da bude prožeta neuništivom nadom. Ja sam postao salezijanac, monah koji živi za mlade, jer mladi su uvek naši najbolji edukatori i inspiratori. Utoliko sam zahvalan mladima za izuzetnu pomoć. Zahvalan pre svega zato što svaki svoj trenutak mogu da posvetim zvezdama budućnosti. Mladi ne tragaju mnogo za pitanjima i teorijom, nego za ispunjenim životom. Upravo zato su nam od tako velikog značaja.
Došli ste u Srbiju pre više od 20. godina. Uskoro ćemo dobiti novog nadbiskupa. Kad povučete crtu, kako vidite vreme koje je otad proteklo?
Za mene je vreme boravka u Beogradu bilo veliki i nezasluženi dar. Raskošno sam ispijao piće bogatih iskustava; piće velike Božje dobrote. Uvek sam bar želeo da budem što manji da bi Svevišnji i Večni mogao što više da se očituje i kroz mene. Ne znam koliko sam u tome uspevao. Ukusi i procene uvek se veoma razlikuju. Sa svoje strane iskreno zahvaljujem baš svima – pogotovo onima koji su bili najkritičniji.
Svi se uvek radujemo novom proleću. Novi nadbiskup imaće svu moju podršku. Daj, Bože, da među nama uvek i svuda bude velika snaga jedinstva i zajedništva!
| MEDIJI Zato što se ne družimo, što i dalje moramo da budemo podeljeni, u svoja društva nužno unosimo podeljenost | CRKVA Crkva, ako hoće da bude Crkva, mora da bude spremna na velika mučeništva ‒ da bi postala snažniji generator jedinstva i zajedništva | EKUMENSKI DIJALOG Zato što se ne družimo, što i dalje moramo da budemo podeljeni, u svoja društva nužno unosimo podeljenost |
|---|
Autor: Jelena Jorgačević