Bila je dete željno uspeha, a učiteljica je neprestano govorila videćemo dokle ćeš izdržati. Sve što radi, radi da ne bi izneverila tu devojčicu koja je verovala da negde daleko postoji neki bolji i sigurniji svet u kome će ona živeti kao srećna, uspešna, nezavisna žena. Danas je Radmila Petrović (24) diplomirani ekonomista i pesnikinja u žiži javnosti
Teško je setiti se pesnikinja koja je tako furiozno uletela na književnu scenu jedne zemlje, kao što je to učinila 2020. godine Radmila Petrović (24) sa svojom zbirkom pesama “Moja mama zna šta se dešava u gradovima”. Pre toga, objavila je zbirke “Miris zemlje” i “Celulozni rokenrol”, kao pobedničke na konkursima.Kada čujete stih “ja sam šmeker-devojka imam perorez u džepu i žice u brushalteru”, prirodno pomislite na Kalamiti Džejn današnjih dana, onu koja vam tako ubedljivo saopštava:
“Tamo gde sam odrasla
nežnost se ne iskazuje prema ljudima,
ona se čuva
za mačiće što se okote u štali.
tamo naučiš neke fore,
onda odeš daleko
i tražiš muskarca koji na njih ne pada.”
Za širi krug čitalaca, posebno je privlačna Radmilina pesma “Srpkinja sam, al’ mi Kosovo nije u srcu, nego ti”. Pre svega, zbog jedinstvenog suprotstavljanja životne snage erosa kojim će obesmisliti kulturi smrti. Tako će pesnikinja reći:
“jedna zaljubljena žena
opasnija je od NATO tenka…
u vezi s kosovskim pitanjem
generale
božuri cvetaju
u mojim gaćicama”.
Kritika za njenu poeziju govori da nesumnjivo pomera granice “u recentnoj poetskoj produkciji štokavskog jezika, te pokazuje da je poezija još uvek kadra da pomera svetove, bar one male, unutrašnje. Snaga i hrabrost, ali i veština artikulacije pesničkog jezika kod Radmile Petrović, svedoče jednu osveštenu oslobođenost, koja traži svoje mesto pod suncem. Čini se, kada je književnost u pitanju, da je to mesto u ovom slučaju pronađeno.”
Ko je Radmila Petrović, inače diplomirana ekonomistkinja?
Rođena je 1996. godine u Užicu, jer se tamo nalazilo najbliže porodilište od sela Stupčevići kod Arilja u kome je odrasla. Završila je osnovnu školu “Jezdimir Tripković” u Latvici ( selo kod Arilja) , gimnaziju “Sveti Sava” u Požegi, diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, gde trenutno pohađa master studije. Bila je vlasnik Vukove diplome u osnovnoj i srednjoj školi, đak generacije u osnovnoj školi. Ekonomski fakultet je završila sa prosekom 9.80.
Rasla je na selu uz svakodnevno ponavljanje reči da treba da uči i da ide odatle, ako je pametna, da se ne bi mučila kao njeni roditelji. Implicitno, učena je da je život težak, da nema mnogo izbora. Uz to, stekla je i ono što bi se nazvalo dobrim domaćinskim vaspitanje koje podrazumeva srdačan odnos prema gostima i ljudima uopšte.
Svi u njenoj okolini su bili poljoprivrednici, a ona je u jednoj španskoj seriji prvi put videla ljude koji to nisu. Bili su to neki poslovni ljudi, i počela je da mašta da postane ekonomistkinja i da rukovodi nekim biznisom. Tako je i upisala ekonomiju, a danas radi u maloj kompaniji koja se bavi konsaltingom, uvođenjem i implementacijom jednog ERP softvera.
Kazali ste da ste rođeni u selu kao opet žensko! Za čitaoca je to duhovito, a kako je bilo za vas?
Na selu je imati muško dete pitanje ponosa. Kao mala saznala sam da su moji roditelji grčevito želeli sina, te da je moja majka plakala u porodilištu kad jesu joj rekli da sam žensko. Deda i tata su bili razočarani. Ja sam zaista učila i trudila se zbog sebe, ali imala sam konstantan utisak da koliko god bila uvek najbolja u razredu, sve što oni žele je sin koji uopšte ni ne mora da se trudi oko bilo čega – sve bi dobio na tacni. Takođe, rodbina je neprestano komentarisala kako sam pametna i sposobna i kako je šteta što nisam muško. I možda je to sad nekome duhovito, ali osećaj koji ima jedna mala devojčica koja samo želi da je vole onakvu kakva se rodila, bez komenatara da bi bilo super da je nešto što definitivno nije i ne može da postane, nije baš lep.
Rodbina je neprestano komentarisala kako sam pametna i sposobna i kako je šteta što nisam muško
Koliko je teško biti danas žena na selu u Srbiji?
I dalje je teško biti žena, pogotovu na selu. Tamo ne možete biti dama. Rad je fizički težak, koža sagori i oljušti se više puta tokom godine, nokti pucaju, odeća miriše na životinje. Voće se mora brati, životinje hraniti, ručak spremiti, niko vas neće pitati jeste li možda upravo dobile ciklus. Žene su uglavnom domaćice, rade u kući i na njivi uz korišćenje prostih alata, jer su oni složeniji rezervisani za muškarce. Te ako se nešto, ne daj Bože, dogodi suprugu, ostaju na milost i nemilost komšijama i rodbini, bez zanata sa kojim mogu školovati svoju decu. Mnoge žene upravo iz razloga materijalne zavisnosti ostaju u brakovima sa nasilnicima. Mnoge rade u nadnici u poznim godinama kako bi obezbedile najosnovnije uslove za život. I nisu u pitanju samo žene, nijedan poljoprivrednik ne dobija penziju za sve te godine napornog rada. U mom selu, žene nisu članice ni jednog odbora, ni jednom sastanku ne prisustvuju žene.
Da li ste i ekonomiju upisali i završili zato što je trebalo imati u rukama neko sigurno zanimanje?
Maštala sam da budem poslovna žena. To sam videla u španskoj seriji. Kao mala nisam poznavala nikoga ko se bavi nečim drugim sem poljoprivredom. Nisam znala ništa o umetnosti, nisam znala da se može biti dramaturg, režiser ili fotograf, da neki ljudi žive od toga. Kad rastete u malim sredinama ne znate koji je mogući opseg profesija kojima se možete baviti. Posledično, može se desiti da sa 25 ili 35 godina shvatite šta je zapravo trebalo da studirate.
Ovih meseci svi me suočavaju sa pitanjima poput: jeste li iskren pesnik, a neiskren ekonomista. Neću da lažem, ima nečeg u tom pitanju što me plaši. Mislim da nisam ništa neiskreno ili bar ne bih to želela biti. Trenutno se bavim onime što sam studirala, želim da vidim koliko ekonomija može da mi da i koliko ja mogu da dam njoj. Uz to, svakodnevno čitam i pišem, kako bih radila na svom „talentu“ za pisanje. To je sve što mogu u ovom trenutku. S druge strane, nemam nekakvu tajnu veštinu kojom bih prikupila novac za stanarinu i ostalo. Niko ne plaća ako napišete pesmu. Polako sagledavam sve moguće opcije, želim da probam još mnoge stvari. Čime ću se sve baviti, treba biti dovoljno hrabar i otvoren i reći: ko zna!
Postoji li nešto što ste mrzeli na selu?
Najviše način na koji se muškarci ophode prema ženama, ili većina njih. U selu vlada zakon divljine, zakon jačeg. I svako gleda svoja posla samo kad treba prijaviti da komšija tuče ženu.Takođe, ne volim to razmišljanje šta će selo da kaže, taj život koji oblikujete prema očekivanjima okoline. Takmičenja čija će krmača da ima više kilograma.Osećaj da se borite protiv nevidljivog neprijatelja ( komšiluka) i da morate uvek da budete bolji od njega kako on ne bi likovao nad vašom tugom i sramotom.
U mom selu, žene nisu članice ni jednog odbora, ni jednom sastanku ne prisustvuju žene
Šta ste naučili u selu što vam je potrebno za život danas, sutra?
U kući se govorilo o tome zašto neke porodice “nestaju”, mislim da me je to saznanje da se “sve vraća” uvek držalo daleko od pomisli da bilo kome nanesem zlo. Naučila sam da je život nemilosrdan i da ako sebi ne pomognete, to neće uraditi niko drugi.
Naučila sam da se borim. Obećala sam sebi da neću dozvoliti bilo kome da upravlja mojim životom.
Bila sam dete željno uspeha, a učiteljica je neprestano govorila videćemo dokle će izdržati. Sve što radim, radim da ne bih izneverila tu devojčicu koja je verovala da negde daleko postoji neki bolji i sigurniji svet u kome će ona živeti kao srećna, uspešna, nezavisna žena.
Kako je izgledao vaš susret sa literaturom, sa poezijom? Koje ste pisce, pesnike, prve zavoleli? Zbog čega?
Imala sam tada 16 ili 17 godina.Pročitala sam neku pesmu Miodraga Pavlovića iz sestrine čitanke i oduševila se. Nije bilo rime u njoj i to me je iznenadilo. Nije bilo ni velikih reči ili događaja. Nisam čak ni razumela o čemu je tačno ta pesma. Samo mi se nešto tu svidelo. Kao da je poezija našla put do mene. Kao da je poezija došla da me usreći. I uspela je u tome. Ništa mi nije donelo toliko sreće kao poezija. Ne pričam samo o tome kako se osećam dok čitam već i o situacijama u kojima sam se našla zahvaljujući njoj i ljudima koje sam upoznala, a koji su konačno razumeli moj jezik, a i ja njihov.
Prvo sam čitala one najčuvenije pesnike poput Miljkovića, Nerude, Jesenjina. Mislim da sam zavolela poeziju jer sam tamo našla emocije, koje niko u mom okruženju nije iskazivao na taj način ili nije iskazivao uopšte.
Koje pisce, pesnike, otkrivate danas?
Otkrivam mnoge, kako one o kojima se još ne zna, tako i one za koje je “sramota” ne znati.
Šta vam je najveće priznanje koje ste čuli, dobili za svoju poeziju?
Najveće priznanje su ljudi koji prilaze i kažu kako su po nekoliko puta pročitali moju zbirku i kako ih je ona na neki način utešila, ohrabrila ili nasmejala. Znate, ta jedna stvar u mom životu nije bila uzalud i to je divan osećaj.
Kako vaši roditelji komentarišu vaše pesme?
Roditelji uglavnom ne komentarišu ništa u vezi sa pesama predamnom.
Čula sam da je tata rekao stricu: Radmila je pisala i o onome o čemu jeste, a i o onome o čemu nije trebalo pisati. Šta bih ja rekla na to, osim da pesme nisam ni pisala za svoje roditelje ili rodbinu. Sa njima pričam u prozi i rekli smo već jedni drugima šta je trebalo.
Roditelji i rodbina svakako čitavog života podržavaju politiku ćutanja. Ja mislim drugačije, mislim da ako svi budemo ćutali, nikad se ništa neće promeniti.
Teško je biti mlad, naročito ako okolina kreira utisak da svima super ide, a samo vi ste u nekim manjim ili većim problemima, pronalaženjima i razmišljanjima.
Kada neko kaže dobar život, šta vi podrazumevate pod tim?
Podrazumevam život u miru ( duševnom), sa porodicom i prijateljima, čistog srca i obraza, uz osiguran materijalni egzistencijalni minimum. Licemerno je pričati kako ekonomski resursi nisu bitni. Svakoga dana u svetu od gladi umre 25 hiljada ljudi.Znam decu koja nikad nisu prevazišla ponižavanja u školi, a koja su upravo bila zasnovana na materijalnim stvarima tj. njihovom nedostatku. Morate imati neki nivo sredstava, da bi vam ona postala nebitna.
Pod dobrim životom podrazumevam i život u kome prihvatate izazove, radite stvari koje ranije niste iz bilo kog razloga mogli, a želeli ste. I neprestano, neprestano učite nešto novo.
Kovid je najčešća tema u našim životima poslednjih meseci. Koliko je priča o ovom virusu prisutna u vašem životu, koliko se bojite, koliko vam je život promenjen, sužen zbog epidemije?
Bojim se jer sam imala astmu, a imam je verovatno i sada, mada ne koristim pumpicu i nemam nikakve smetnje. Žao mi je ljudi koji su preminuli i njihovih porodica.
U ovakvoj situaciji, pokušavam da što bolje organizujem svoj dan. Kažem sebi: Ok, ne razmišljaj o budućnosti, šta možeš da uradiš danas? Svima nama je taj jaz između želja i mogućnosti dodatno povećan. Generalno se dobro nosim sa tim jer nije da sam baš navikla da mi u životu sve bude potaman.
Čuvajte sebe i druge, učite nešto novo, gledajte dobre filmove, čitajte lepe knjige, vežbajte u svojim domovima. Disciplina budi nadu.
Imate li želja o kojima možete da govorite?
Želim da svi budemo zdravi i da ne budemo toliko licemerni. Da ne lažemo kako nam je savršeno na poslu i da ne lažemo da savršeno živimo i da smo savršeno živeli. Želim to zbog mladih ljudi, jer je teško biti mlad, naročito ako okolina kreira utisak da svima super ide, a samo vi ste u nekim manjim ili većim problemima, pronalaženjima i razmišljanjima. Želim da svako nađe u čemu je njegova tuga i u čemu je njegova sreća. Moja sreća može biti i u tome da pomognem drugim ljudima makar tako što ću reći ono sto je u nekim trenucima bilo potrebno da neko kaže meni.