Nadbiskup Lućiano Suriani, apostolski nuncij u Srbiji

Bilateralni odnosi Vatikana i Srbije su dobri a odnosi sa Srpskom pravoslavnom crkvom srdačni i konstruktivni, sumira svoje četvorogodišnje iskustvo nadbiskup Lućiano Suriani u intervjuu za CorD magazin. Obeležavanje stote godišnjice diplomatskih odnosa, u martu ove godine, mogla bi da bude prilika i za istorijsku posetu Pape Srbiji, nada se nadbiskup Suriani ali i otvoreno kaže: prepreka dolasku Pape su odnosi izmedju SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. On podseća da je papa Francisko izrazio “volju za traženjem istorijske istine” u slučaju kanonizacije hrvatskog kardinala Alojzija Stepinca, kako to više ne bi bio povod za nerazumevanje između pravoslavaca i katolika, između Srba i Hrvata.

Ove godine obeležava se stogodišnjica diplomatskih odnosa Svete Stolice i Srbije. Kako biste opisali taj vek, za koji se u javnosti veruje da je Svetu Stolicu i Srbiju nalazio i na potpuno suprotnim stranama istorije?

Nije lako razložiti vek istorije u samo nekoliko redova. Tokom ovog dugog vremena, ne samo Srbija, već i cela Evropa i, rekao bih, ceo svet su prošli kroz iskustva koja će zauvek obeležiti našu istoriju. Iako je Sveta Stolica ostala ista, sagovornik nije uvek bila Srbija. Prvi diplomatski odnosi pre sto godina uspostavljeni su sa tadašnjom Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca.

Iskreno, ne čini mi se da su se Srbija i Sveta Stolica našle na suprotnim stranama, čak i ako je – za vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije – došlo do prekida diplomatskih odnosa, od decembra 1952. do juna 1966, što je bio odgovor na imenovanje Alojzija Viktora Stepinca za kardinala, nadbiskupa zagrebačkog, koji je bio sprečen da putuje u Vatikan kako bi učestvovao u Konzistoriju.

Aktivnosti Svete Stolice, koje je promovisao rimski pontif, uvek su služile unapređenju dobrobiti i zaštiti osnovnih ljudskih prava, uključujući slobodu veroispovesti i bogosluženja, koje državne vlasti, nažalost, ne poštuju uvek. Takođe sam bio svedok tužnih događaja 90-ih, kada je papa Jovan Pavle II više puta slao svog ministra spoljnih poslova – pokojnog kardinala Žan-Luja Taurana, čiji sam lični sekretar bio oko devet godina – u Beograd da ponudi doprinos Svete Stolice mirnom, pravednom i trajnom rešenju sporova, kako bi se izbegle patnje stanovništva.

U slučaju Kosova, Sveta Stolica je od samog početka pokušala da ohrabri i pomogne uključenim stranama, tako da kroz otvoreni, iskreni i konstruktivni dijalog mogu doći do pravednog rešenja, koje će biti na dobrobit svih

U Srbiji ste već četiri godine, kako biste okarakterisali odnose Svete Stolice i Srbije danas?

Rekao bih da su odnosi dobri i kooperativni. Oni su se sigurno poboljšali u poslednjih nekoliko godina, što možemo videti iz zvaničnih poseta poslednja dva predsednika Srbije Svetom ocu, i posete državnog sekretara u junu pre dve godine. Štaviše, postignut je sporazum o saradnji na kulturnom nivou i uspostavljena je saradnja između srpske Narodne biblioteke i vatikanske Apostolske biblioteke.

Uprkos brojnim pozivima da prizna nezavisnost Kosova, Vatikan to nije učinio. Ostaje li Sveta Stolica pri toj odluci i koliko ona utiče na odnose sa Srbijom na političkom nivou?

Da bismo shvatili aktivnosti Svete Stolice, mislim da je važno imati na umu da, iako je to predmet međunarodnog prava, ne može se lako uporediti sa državom u svakom pogledu. To je razlog zašto je Sveta Stolica član Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija ali skoro uvek kao posmatrač. To znači da su interesi i ciljevi koje je Sveta Stolica zagovarala u svom diplomatskom delovanju veoma često različiti od interesa kakve bi imala neka država. U slučaju Kosova, Sveta Stolica je od samog početka pokušala da ohrabri i pomogne uključenim stranama, tako da kroz otvoreni, iskreni i konstruktivni dijalog mogu doći do pravednog rešenja, koje će biti na dobrobit svih.

U jednom intervjuu ste rekli da Vas je, od vašeg prvog susreta, patrijarh SPC Irinej “prihvatio kao brata”. Kako biste opisali odnose sa SPC?

Prvi zadatak apostolskog nuncija je negovanje odnosa sa Katoličkom crkvom i vladom zemlje u koju je postavljen. Važno je, međutim, promovisati i negovati dobre odnose i u drugim realnostima neke zemlje, posebno u religiji. Po dolasku u Srbiju, osećao sam potrebu da u prioritete svoje misije uključim obavezu za uspostavljanjem dobrih odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom, počevši od patrijarha Irineja. Ovde ponavljam da sam se odmah osetio dobrodošlim, bratskim dočekom. Moje učešće u liturgijama, tokom služenja Njegove Svetosti Irineja, ima za cilj da izrazim ovo zajedništvo i zajednički put, za koji verujem da je nepovratan, ka potpunijem zajedništvu koje će konačno dovesti do željenog jedinstva. Tako da ne mogu propustiti da ukažem na dobre, srdačne i konstruktivne odnose.

Nijedan hrišćanin ne bi trebalo da se oseća „stranim“ u Srbiji, niti u bilo kojoj od svetskih zemalja. Sama Crkva je univerzalna, a ne nacionalna. Zadatak nacionalnih vlada je upravo da promovišu različitosti, štiteći i podstičući prava pojedinaca i zajednica, posebno manjina

Pa ipak, ocenili ste da još mnogo mora da se učini na poboljšanju odnosa uz ocenu da bi katolička zajednica u Srbiji morala da prestane da se posmatra kao “strano telo” umesto da bude “integralni deo društvene zajednice”.

Priznajem da sam, slavivši euharistiju prvi put u župnoj zajednici na Uskrs 2016. u Pančevu, ni dva meseca nakon mog dolaska u Srbiju, bio duboko iznenađen činjenicom da smo koristili pet različitih jezika! Iza svakog jezika stoji kultura, tradicija, istorija, a takođe i geografija. Ali od tada sam shvatio da ove višestruke razlike mogu imati pozitivan ili negativan uticaj na crkvenu i društvenu strukturu.

Verujem da bi raznolikost trebalo da bude obostrani dar, obogaćujući međuljudske i društvene odnose, otvarajući um i srce onima koji su drugačiji. Ipak, ako previše naglasimo ono što nas razlikuje, neobičnosti i nacionalizmi neminovno nastaju, s tim da razlike postaju prepreke ili, još gore, zidovi.

Hrišćanin, kako sama reč ukazuje, čak i pre nego što je pripadnik nekoj naciji, pripada Hristu koji je svoj život dao za nas. Tako nijedan hrišćanin ne bi trebalo da se oseća „stranim“ u Srbiji, niti u bilo kojoj od svetskih zemalja. Sama Crkva je univerzalna, a ne nacionalna. Zadatak nacionalnih vlada je upravo da promovišu različitosti, štiteći i podstičući prava pojedinaca i zajednica, posebno manjina. Efektivna saradnja civilnih i verskih vlasti očigledno je svima korisna.

U kojoj meri, po Vašoj oceni, odnosi SPC i Vatikana zavise od kvaliteta bilateralnih odnosa a u kojoj od toka i tona ekumenskog dijaloga Katoličke i Pravoslane crkve? I sasvim konkretno, može li biti približavanja SPC i Katoličke crkve bez napretka u dijalogu sa Pravoslavnom crkvom Rusije?

U ekumenskom i, dodao bih, međureligijskom dijalogu, potrebni su odvažnost i hrabrost. Papa Francisko je na to ukazivao od početka svog pontifikata, koristeći svaku priliku, posebno tokom svojih putovanja, da se upozna sa verskim vođama zemalja koje posećuje. Znate da su Patrijaršije autokefalne, pa ne postoji jedinstveni dijalog sa pravoslavnim svetom. Ovaj aspekt čini ekumensko putovanje dužim i složenijim, jer se osetljivosti pojedinih patrijarhata razlikuju.

Što se tiče uticaja dijaloga između Svete Stolice i Moskovske patrijaršije, nisam u stanju da procenim njihov uticaj na odnose između Svete Stolice i Srpske pravoslavne crkve, ali dozvolite mi da napomenem da ako se, s jedne strane, svi mi sećamo istorijskog sastanka moskovskog patrijarha Kirila sa papom Franciskom u februaru 2016. godine na Kubi, sa druge strane tek treba da vidimo sastanak patrijarha Irineja i pape Franje!

Lično se nadam da će se to dogoditi što pre, s obzirom na to da slavimo 100 godina diplomatskih odnosa Srbije i Svete Stolice, dok su odnosi sa Ruskom Federacijom uspostavljeni pre samo deset godina. Može biti da postoje oni koji su neshvatljivo zatvoreni za ekumenski dijalog, ali ako umemo da čitamo znakove vremena, možemo videti da nas istorija uporno poziva da lečimo razdore i da prevazilazimo podele pomirenjem i praštanjem, kako bismo se udruženo uspeli do Kraljevstva Božjeg.

Objektivno čitanje istorije, koje je oslobođeno ostrašćenosti, nije lak zadatak. Gledajući spolja, ponekad imam utisak da rizikujemo da „mitologizujemo“ lik blaženog Alojzija Stepinca, pripisujući mu dela koja nisu bila njegova

Rekli ste da bi Papa Francisko, koji je prošle godine posetio Bugarsku i Severnu Makedoniju, rado posetio i Srbiju. Takodje kažete, da ste iz razgovora sa ljudima, stekli utisak da bi se poseti Pape obradovao i veliki broj gradjana Srbije. Šta smatrate najvećom preprekom takvom susretu?

Da, tačno je da je papa Francisko putovao u okolne zemlje, izrazivši želju da poseti i Srbiju, a mnogi Srbi se pitaju i pitaju me zašto se to ne događa. Pitate koja je najveća prepreka u tome. Nemam poteškoća u tome da to definišem, iako – kao hrišćanin i kao biskup – to činim sa tugom i sa žaljenjem. Prepreka koja se i dalje oseća, naročito u crkvenim krugovima, je problematična veza koja postoji između Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve u Hrvatskoj. To kažem sa žaljenjem jer su pojedini vernici i verske zajednice danas, više nego ikad, pozvani da svedoče o svojoj veri, da zajedno rade na miru i slozi među narodima.

Vraćajući se sa puta po Balkanu Papa Francisko je, navodno, potvrdio da u ovom trenutku neće biti kanonizacije hrvatskog kardinala Alojzija Stepinca. Mediji su tako zaključili na osnovu izjave Pape Franje o “nejasnim tačkama iz istorije” i pitanja “čemu bi služila kanonizacija ako istina nije jasna”. Kako Vi gledate na taj proces?

Da je to lako pitanje, na njega bi već bilo odgovoreno. Vjerujem da je papa Francisko bio potpuno posvećen potrazi za istorijskom istinom. Njegova ideja bila je da se od pravoslavnih vernika i katolika osnuje Mešovita komisija, sa zadatkom da zajedno rade na tome kako bi se odagnala svaka senka sumnje. Nije uvek jednostavno, a možda čak ni primereno davati sud i procenu događaja iz prošlosti koji imaju elemente i kategoriju sadašnjosti. Objektivno čitanje istorije, koje je oslobođeno ostrašćenosti, nije lak zadatak. Gledajući spolja, ponekad imam utisak da rizikujemo da „mitologizujemo“ lik blaženog Alojzija Stepinca, pripisujući mu dela koja nisu bila njegova.

Nije na meni da kažem da li da se nastavi sa kanonizacijom ili ne. To će biti odluka pape, koji je, ponavljam, učinio sve što je mogao da „slučaj“ Stepinac ne bude više povod za nesuglasice. Stoga, moja iskrena želja je da ova poteškoća postane prilika za dijalog i pomirenje između pravoslavnih vernika i katolika, ili između Srba i Hrvata. Samo na taj način ćemo kao hrišćani i kao braća i sestre biti dostojni pred svetom, jer Isus je rekao: po tome će svi znati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom.

Ceo svet se bori sa pandemijom kovida. Osim zdravstvenih problema korona je pokazala i mnoge druge problem savremenog sveta. U obraćanjima Pape Franciska ističu se pozivi da se ne zaborave siromašni, koji su opet najugroženiji. Hoće li svet “posle korone” biti svet reafirmisanih vrednosti saradnje i tolerancije ili svet u kome će se države i ljudi još više okrenuti sebi i sopstvenom preživljavanju?

Papa Francisko, kao i svi mi, proživljava ono što niko nije mogao zamisliti. Koronavirus je istakao globalizaciju ljudske slabosti. Tokom molitve 27. marta, na praznom Trgu Svetog Petra pod kišom koja je padala, papa je uporedio pandemiju sa olujom koja je iznenada i silovito pogodila čovečanstvo. Između ostalog, rekao je: „Oluja otkriva našu ranjivost i otkriva one lažne i suvišne sigurnosti oko kojih smo satkali svoje dnevne rasporede, svoje projekte, svoje navike i prioritete. Pokazuje nam kako smo dozvolili da postanemo tupi i neosetljivi na one stvari koje neguju, održavaju i jačaju naše živote i naše zajednice … Pohlepni za profitom, dozvoljavamo sebi da se prepuštamo stvarima, obuzeti žurbom. Nismo zastali pred prigovorom, nije nas uznemirio rat i nepravda širom sveta, niti smo slušali plač siromašnih ili naše bolesne planete.

Možda su u nekim zemljama ograničenja koja su nametnuta verskim zajednicama prekomerna, u poređenju s onim koja su uređena za druge grupne aktivnosti, čime se potcenjuje važnost slobode veroispovesti i verskih obreda za vernike

Nastavili smo bez obzira na sve, misleći da ćemo ostati zdravi u svetu koji je bolestan “. Papa Francisko je nekoliko puta ponovio: „U istom smo čamcu, pa ne možemo spasiti samo sebe“. Od početka, gledajući ka post-pandemijskom periodu, osnovao je Komisiju u okviru Odelenja za promociju integralnog ljudskog razvoja, koja će sarađivati sa drugim odeljenjima Rimske kurije i drugim institucijama. Na ovaj način bila bi izražena zabrinutost Crkve i ljubav prema celokupnoj ljudskoj porodici koja se suočava sa pandemijom korone, posebno kroz analizu i promišljanje o društveno-ekonomskim i kulturnim izazovima budućnosti i predlaganju smernica za suočavanje sa njima. On konstantno promoviše „integralnu ekologiju“ koja poštuje i štiti naš „zajednički dom“, stavljajući na prvo mesto dostojanstvo i blagostanje čoveka. Istorija nas uči o životu, ali moramo imati hrabrosti i poniznosti da učimo iz istorije!

Zabrane okupljanja većeg broja ljudi, kao jedna od mera u borbi protiv kovida, izazvale su ogorčenje dela vernika u Srbiji, koji su isticali da je fizički odlazak u crkvu neophodan deo praktikovanja vere. U Rimu su, službi uoči Uskrsa, prisustvovali samo Papa, lekari i jedan zatvorenik. Kako će izgledati verske službe u “novoj realnosti” koju je nametnula pandemija, a koja će, čini se potrajati bar još godinu dana?

Nažalost, ograničenja koja su celom svetu nametnuta sa ciljem izbegavanja širenja zaraze uticala su na verski život pojedinaca i čitavih zajednica, uzrokovala su time daljnju patnju. Nemogućnost učešća u liturgijskim službama, u vreme kada vernicima treba podrška vere i snage koja potiče iz euharistije, hleb večnog života i ishrane za one koji su na putu za Očevu kuću, bilo je i ostaje dodatno opterećenje.

Možda su u nekim zemljama ograničenja koja su nametnuta verskim zajednicama prekomerna, u poređenju s onim koja su uređena za druge grupne aktivnosti, čime se potcenjuje važnost slobode veroispovesti i verskih obreda za vernike. Ali ako su ova ograničenja pomogla da se izbegne širenje virusa, srećni smo što smo dali svoj, čak i bolan doprinos opštem dobru.

Što se tiče trajanja pandemije, mislim da to samo Bog zna! Ono što je na nama je da pokušamo da živimo sa različitim ograničenjima, i da pritom pokušamo da iz ovog iskustva izvučemo pouke i ohrabrenje za verodostojniji hrišćanski život i dublju duhovnost.