„Ne smemo ćutati. Moramo biti stalno u epicentru kriznih dešavanja. Tamo gde se pale crkve, tu hodža nije uradio svoj posao. Tamo gde se pale džamije, tu pop nije obavio svoj posao kako treba“
Kad god se glas muftije Mustafe Efendi Jusufspahića čuje u javnosti, dođe poput melema. Bilo da je reč o suživotu, o društvu i budućnosti, ali i kritici izvesnih pojava i događaja. Jer je kritika, izneta iz autentične želje da nam bude bolje, lekovita. Muftija beogradski Islamske zajednice Srbije Mustafa Efendi Jusufpsahić je i glavni vojni imam Vojske Srbije i izvršni direktor Halal agencije Srbije.
Sa njim razgovaramo o Bosni i Hercegovini i Srbiji danas, o ulozi religije u društvu, o tome kako se zajedno živi i kako se prekida lanac mržnje, kakav je položaj Islamske zajednice Srbije, ali i o čemu treba da razmišljamo kada mislimo o pandemiji.
Kako vidite budućnost Bosne i Hercegovine? Koja jeste i treba da bude uloga religije u toj zemlji?
Bosna i Hercegovina je suverena država koja u sebi gaji viševekovnu tradiciju svih monoteističkih religija i kultura. Religija kao u svim državama treba da bude faktor objedinjavanja ljudi u cilju zadovoljenja nam zajedničkog Stvoritelja. Danas je na žalost mnogo politike u religiji, a veoma malo religije u politici. Ljudi na prostorima bivše Jugoslavije su dugo vremena bili udaljavani od religije i kanalisani ka sistemu koji Boga nipodaštava. Takav sistem je doveo do eksplozije nezadovoljstva jer su ljudi iskonski povezani sa svojim Stvoriteljem. Mnogo je političkih partija pokušalo da zloupotrebi uticaj crkve i verske zajednice te da oltare i mimbere iskoriste za svoje političke platforme. Neki su i uspevali, a pojedina verska lica su čak skinuli versku odoru i ušli u odela političara, zloupotrebljavajući svoj uticaj na versku zajednicu, a radi ličnog političkog interesa.
Država se tu nije snašla pa je u duhu ‘demokratije’ dozvoljavala takav rad na dva koloseka, koji bi u našem slučaju dovodio najčešće do rezultata koji se zove ‘politički islam’. Religija treba da bude i ostane stabilizator odnosa i večna normativa usklađenih odnosa duha i tela a zarad uređenog kako pojedinca, tako i međuljudskih odnosa i društva u celini. Ona se ne sme zloupotrebljavati, a mora biti utemeljena na univerzalnim vrednostima: pravdi, solidarnosti, dobru, slobodi i ravnopravnosti. Pravda je mera na kojoj bi trebalo da se zasnivaju pravo i pravni sistem socijalne demokratije. Na pravdi utemeljen pravni sistem omogućava uspostavljanje vladavine prava, to jest vladavine zakona kao garanta za održanje socijalne demokratije. Socijalna demokratija pomoću pravde postaje antiautoritarna, depersonalizovana i sprečava uspostavljanje bilo čije samovolje. Solidarnost kao univerzalna vrednost omogućava da u socijalnoj demokratiji ljudi imaju empatiju prema svima koji su ugroženi, osećaju se nesigurno i čija se egzistencija dovodi u pitanje.
Religija kao u svim državama treba da bude faktor objedinjavanja ljudi u cilju zadovoljenja nam zajedničkog Stvoritelja. Danas je na žalost mnogo politike u religiji, a veoma malo religije u politici
Šta mislite, kako mladi koji dolaze iz različitih etničkih i verskih grupa, a idu negde čak i u odvojene škole i slušaju političke poruke koje su neretko okrenute protiv drugih, odrastaju? Gde ima nade?
Sa aspekta verskog lica religije koja propagira mir, ne mogu da zamislim takvu vrstu segregacije. Oblikovanje mladih umova zarad stvaranja ‘dece rata’ je najnehumaniji vid života. Protiv toga se mora otvoreno boriti i o tome što češće govoriti. Ratovi devedesetih te rezultati istih nam svedoče da to nikome nije donelo dobro. Tih godina smo imali dvadesetak godina i nismo mogli ni znati, a danas iz perspektive pedesetogodišnjaka glasno podižem svoj glas protiv takvog vida odgoja. Greh je i ćutati na to.
Napisali ste jednom prilikom da se mora prekinuti lanac mržnje da nam potomci ne bi bilo uronjeni u istu i time uništeni. Kako se prekida taj lanac? Ne mislim samo kod nas, nego uopšte, u zajednicama koje su prošle i prolaze kroz sukobe.
Da, upravo to je vezano za prethodno pitanje. Ne smemo ćutati. Moramo biti stalno u epicentru kriznih dešavanja. Tamo gde se pale crkve, tu hodža nije uradio svoj posao. Tamo gde se pale džamije, tu pop nije obavio svoj posao kako treba. Budite uvereni da je to najvećim delom tako.
Početkom devedesetih, Vaš otac je zajedno sa drugim verskim predstavnicama iz bivše Jugoslavije učestvovao na međunarodnoj mirovnoj konferenciji u Švajcarskoj. Tom prilikom im se obratio govornik iz jedne od evropskih delegacija i počeo da daje savete upravo o miru i suživotu, a muftija odgovori nešto poput: „Izvinite, mislim da je došlo do neke greške. Ja sam imao utisak da ste vi nas zvali da mi vama održimo predavanje o tome kako se živi zajedno, jer mi zajedno živimo već stotinama godina.“ Koje bi bile smernice za suživot?
Vidite u praskozorje rata devedesetihtih moj otac je otišao u svojstvu Muftije kod Patrijarha Pavla i pokazao mu citat iz Kur’ana koji je glasio:
„…a od pripadnika drugih vera naći ćeš da su ti najbolji prijatelji hrišćani, jer oni imaju monahe i sveštenike koji se ne ohole. Kada pričaš s njima o jedinstvu Božijem u oku im vidiš suzu pobožnosti…“
Patrijarh se iznenadio ovim ajetom iz Kur’ana i upitao da li je on oduvek tu. Naravno, Kur’an je nepromenjena reč Božija i neće se da Sudnjeg dana promeniti, odgovori moj otac. Tada Patrijarh Pavle podiže svoju desnu ruku zaklinjući se: Reči mi Božije, naša se ruka na vas nikada neće podići. Zakleo se i moj otac na reč Božiju da ni naša neće na njih biti podignuta i Beograd je u svom onom nemiru ostao bez sukoba iako je u njemu bilo oko 200.000 muslimana.
Moj rahmetli otac Hamdija je bio veoma ponosan na dobre odnose među verskim zajednicama. Ti odnosi su se gradili u veoma teškim za veru vremenima komunizma. Tada su se verske zajednice mnogo bolje držale zajedno.
Kakav je položaj Islamske zajednice Srbije u našoj državi danas?
Nadam se da ćemo i mi kao muslimani u Beogradu dobiti dozvolu za izgradnju džamije i islamskog centra dostojne najvažnije balkanske metropole Beograda.
Do sada je to uvek bilo političko pitanje, a sada se nadam da će to postati jednostavno urbanističko pitanje. Za 55 godina rada ovde valjda smo pokazali da ovoj zemlji, našoj lepoj Srbiji, želimo samo najbolje i da zaslužujemo isti tretman kao sve tradicionalne vere u ovoj državi.
A Vaš život, odnosi sa komšilukom?
Ja sam Beograđanin, Dorćolac koji je odgajan da je komšija bliži od porodice. Naš poslanik Muhamed a.s je mnogo podučavao o odnosu sa komšijom da smo pomislili da će komšija biti i naš pravni naslednik posle smrti. To je verska obligacija svakom muslimanu u odnosu na komšiluk. Uostalom prošetajte Beogradom i upitajte slučajnog prolaznika za porodicu Jusufspahić. Bez lažne skromnosti znam da smo voljeni od velikog broja ljudi mojih sugrađana.
Ovom pandemijom čovek je opomenut da je naslonjen na svog savremenika i da ga mora čuvati više nego što je to bio slučaj do sada. Takođe moramo da pazimo da ubijemo bolest, a ne bolesnika
Nedavno smo svedočili neprijatnim scenama u Priboju i Novom Pazaru, pevanju pesama koje raspiruju versku i nacionalnu mržnju. Tom prilikom ste napisali poruku na Tviteru, zaključivši – „Nije musliman onaj koji psuje i preti drugome, a koliko ja znam nije ni hrišćanin. Ljudi Bog nas jedne drugima dade u amanet“. Kako vi gledate na ove incidente i koliko je primerena bila reakcija društva na njih?
Zamislim se duboko: rodi ti se dete. Nema lepše od zdravog deteta. Veseliš se sa drugovima i uživaš u Bogom ti danom zdravom plodu tvog života. Naručuješ pesmu o zločinima u Srebrenici i uživaš u bolu i patnji ubijenih ljudi. Šta je sa takvim umovima? To je definitivno zadatak za patologiju. Gde je više to dno?
Društvo ne sme da ćuti i mora da reaguje. Drago mi je što je predsednik Vučić otišao na lice mesta da to osudi. To je odgovorno delanje. Osuditi i sankcionisati je jedini način da se takvi incidenti zaustave u budućnosti.
Dve godine se nalazimo u pandemiji. Šta mislite da je trebalo da naučimo, a šta da u odnosu jedni prema drugima menjamo?
Bog nam daje iskušenja kako bi nas približio jedne drugima. Čovek je društveno biće i kad ga stavite u karantin, on tek tada shvati bit svoga postojanja. Ovom pandemijom čovek je opomenut da je naslonjen na svog savremenika i da ga mora čuvati više nego što je to bio slučaj do sada. Takođe moramo da pazimo da ubijemo bolest, a ne bolesnika.
Autor: Jelena Jorgačević
