Miroslav Lajčak, specijalni predstavnik EU za dijalog između Beograda i Prištine i druga regionalna pitanja na zapadnom Balkanu

Ne postoji apsolutno nikakav rivalitet između SAD i EU u vezi sa dijalogom između Beograda i Prištine, izjavio je Miroslav Lajčak, evropski izaslanik za taj proces, za časopis “CorD Magazine”. Ipak, objašnjava on, EU nije bila upoznata sa sadržajem dokumenata koje su Aleksandar Vučić i Abdulah Hoti potpisali u Vašingtonu, uprkos činjenici da Evropljani Amerikance smatraju svojim glavnim partnerom za pitanja Zapadnog Balkana. Dijalog o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine nikako nije lak jer da to jeste, svakako bi već bio okončan, kaže Lajčak, koji ipak veruje da je “postizanje sveobuhvatnog sporazuma pitanje meseci a ne godina”.  A da bi se to i dogodilo, kaže on, neophodno je da obe strane “pokažu širokogrudost i spremnost na kompromise, kako bi na kraju svako ostvario neku malu pobedu za svoj narod”.

Gospodine Lajčak, kako biste ocenili sastanak na visokom nivou između lidera Beograda i Prištine koji je u septembru održan u Briselu?

Naš poslednji sastanak na visokom nivou sa predsednikom Vučićem i premijerom Hotijem održan je u Briselu 7. septembra. Sastanak je bio produktivan. Uspeli smo da ostvarimo napredak po pitanju elemenata sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa o kojima se raspravljalo od poslednjeg sastanka na visokom nivou u julu mesecu – naime, o pitanjima nestalih i raseljenih lica i ekonomskoj saradnji. To nam je pomoglo da pomerimo fokus naših pregovora na postizanje dogovora oko manjinskih zajednica – kao i na rešavanje obostranih finansijskih potraživanja i imovinskih pitanja u okviru sveobuhvatnog sporazuma. Obe teme predstavljaju vrlo složena i osetljiva pitanja za strane u pregovorima.

Zajednica srpskih opština još uvek nije formirana, za čime možemo izraziti žaljenje. Očekujemo da Priština ponudi predlog za nastavak implementacije ovog sporazuma.

Da li atmosfera sastanka i poruke koji su izvučene sa tog sastanka izražavaju uverenje da se dijalog može ubrzati, u skladu s vašim željama?

Dijalog je već ubrzan. Otvoreno sam govorio o tome od samog početka obema stranama. Između prvog i drugog sastanka na visokom nivou, glavni pregovarači su četiri puta dolazili u Brisel na runde intenzivnih pregovora. Visoki predstavnik Borel i ja smo razgovarali sa predstavnicima obe strane o našim očekivanjima po pitanju daljeg toka dijaloga, sa čime su se obe strane složile i u zajedničkom saopštenju za javnost uoči sastanka, izrazile svoju posvećenost dijalogu uz posredovanje EU, a time i posvećenost svojoj evropskoj budućnosti.

Stoga su samo deset dana nakon sastanka na visokom nivou svoje ključne pregovarače vratile nazad u Brisel. Pre njihovog susreta, sa glavnim pregovaračima dogovorili smo nastavak inicijalnih razgovora lidera tih strana o međusobnim finansijskim potraživanjima i imovinskim pitanjima. Takođe smo dogovorili i nastavak razgovora o drugoj temi: rešenja za manjinsku zajednicu – udruženje/zajednica.

Dnevni red sastanka ticao se i pitanja imovinskih prava, međunarodnih potraživanja i položaja manjina. Međutim, šta se dogodilo sa pitanjima koja su navodno već rešena, sa obavezama koje su preuzete po osnovu prvog Briselskog sporazuma a nikada nisu izvršene? Jedna od njih je formiranje zajednice srpskih opština. Da li nameravate da se vratite unazad i pozabavite onim što je dogovoreno pre vašeg preuzimanja funkcije specijalnog izaslanika EU?

Očekujemo da obe strane poštuju prethodno preuzete obaveze. Zajednica srpskih opština još uvek nije formirana, za čime možemo izraziti žaljenje. Očekujemo da Priština ponudi predlog za nastavak implementacije ovog sporazuma.

Ipak, postoji još jedan važan aspekt ovog procesa koji se često zanemaruje: Države članice EU su me izabrale da olakšam razgovore o sveobuhvatnom dogovoru koji će uspešno razrešiti sva sporna, nerešena pitanja između Beograda i Prištine, a koji nije samo niz tehničkih sporazuma. Obe strane su se složile sa ovim procesom i očekujem od njih konstruktivno angažovanje. Dakle, kao što vidite, preostalo je još dosta posla mimo puke implementacije prethodnih sporazuma, iako ona ostaje važan deo naših napora.

Uoči nastavka dijaloga ste rekli da ne postoje rokovi što je interesantno s obzirom da su vas u više navrata citirali da ste ranije pominjali ograničene rokove za završetak dijaloga. Mediji su izvestili da ste evropskim zvaničnicima jednom prilikom preneli da je postizanje konačnog dogovora stvar nedelja ili meseci, a ne godina. Možete li ovo da nam pojasnite?

Iskustvo me je naučilo da nikada nije dobro nametati veštačke rokove i lično nisam postavio nikakav rok. Sveobuhvatni sporazum neizostavno iziskuje vreme jer – kao što samo ime sugeriše – mora biti sveobuhvatan, i mora dati odgovor za sva sporna, nerešena pitanja i sadržati jasne odredbe o tome kako će se vršiti njegovo sprovođenje i praćenje.

Ipak, ono što sam ranije rekao i dalje stoji: Opšti je utisak da je vreme da se ovaj proces privede kraju. Verujem da je postizanje sveobuhvatnog sporazuma pitanje meseci a ne godina, pod uslovom da su obe strane spremne na angažovanje i kompromise. Kao posrednik u dijalogu, EU će obezbediti onoliko vremena koliko je neophodno da se do njega dođe bez veštačkog ubrzavanja, s tim da neće dozvoliti njegovo neopravdano odugovlačenje.

Pre nego što smo u julu mesecu nastavili dijalog uz posredovanje EU o elementima sveobuhvatnog sporazuma, razgovarao sam sa predsednikom Vučićem i premijerom Hotijem. Obojica su se načelno složila sa njima te stoga nema iznenađenja u pogledu sadržaja, a objasnio sam im i našu metodologiju

Na nedavnom skupu u Sloveniji ste pomenuli crvene linije budućeg dijaloga između Beograda i Prištine. U jednom od njih insistirate da konačni dogovor mora biti u skladu sa međunarodnim zakonom. Šta to tačno znači: da je svaka podela Kosova neprihvatljiva i da se Rezolucija 1244 UN mora poštovati, ili nešto drugo?

Kao što sam rekao u Sloveniji, svaki sporazum o normalizaciji mora biti u skladu sa međunarodnim zakonom, prihvatljiv za države članice EU, mora doprinositi regionalnoj stabilnosti, trajno rešiti sva sporna, nerešena pitanja i doprineti njihovom evropskom putu.
Kao što znate, reakcije na ideju prepravljanja granica ili zamene zemljišta su bile vrlo negativne među državama članicama Evropske Unije i u regionu Zapadnog Balkana, zbog čega ta ideja nije u skladu sa principima koje sam ranije pomenuo.

Insistirate da konačni sporazum između Beograda i Prištine mora biti prihvatljiv državama članicama EU. Kako možete pomiriti pozicije država članica EU koje su priznale nezavisnost i snažno lobirale u korist priznavanja, sa stavovima onih država članica koje nisu prihvatile nezavisnost Kosova?

Moj mandat za ovu poziciju su odobrile sve države članice EU. Svaka od njih učestvovala je u pregovorima i usaglasila se da ja treba da “radim na sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova kroz zaključenje pravno obavezujućeg sporazuma koji će rešiti sva sporna pitanja između strana, a u skladu sa međunarodnim zakonom kao i doprineti regionalnoj stabilnosti”. Države članice su vrlo zainteresovane za dijalog kao i za Zapadni Balkan, redovno ih izveštavam i uživam njihovu punu podršku.

U krajnjoj liniji, od država članica zavisi da li će promeniti ili zadržati svoju poziciju u vezi sa priznavanjem nezavisnosti ali sam primio signale koji potvrđuju da brižljivo prate proces takođe i sa stanovišta njihovih nacionalnih interesa. S obzirom da dijalog ima za cilj da obe strane približi Evropskoj Uniji, sasvim je prirodno da svaki potencijalni sporazum mora biti prihvatljiv za države članice EU. Kao što je u svom govoru o stanju Unije, predsednica von der Lejen istakla “budućnost čitavog regiona je u EU. Delimo istu istoriju, delimo istu sudbinu. Zapadni Balkan je deo Evrope – nije samo usputna stanica ka Putu svile”. Dijalog je stoga važan element koji će pomoći ostvarenju evropske perspektive.

U nedavnom intervjuu za CorD Magazine, vaš zemljak i kolega, ambasador Slovačke u Srbiji, Fedor Roša je izjavio da se “priznavanje (nezavisnosti) samo po sebi nigde ne pominje, niti u poglavlju 35 niti u celokupnom pregovaračkom okviru za pristupanje EU. Slažete li se sa ovom procenom?

Nisam u poziciji da komentarišem ili tumačim šta je ambasador Slovačke ili bilo koji ambasador rekao ili mislio da kaže. U okviru dijaloga govorimo o normalizaciji odnosa. Postoji opšta saglasnost oko toga šta to znači ali na kraju krajeva, strane u dijalogu definišu šta normalizacija odnosa znači za njih, dok istovremeno tragaju za rešenjem koje je u skladu sa međunarodnim zakonom i pravnim tekovinama EU, prihvatljivo državama članicama, doprinosi stabilnosti regiona i, što je najvažnije, pomaže im da postignu značajan napredak na njihovom evropskom putu.

EU očekuje od zemalja kandidata za pristupanje da progresivno usklađuju svoje politike prema trećim zemljama sa politikama i stavovima koje je usvojila Evropska Unija. U ovom kontekstu, bilo koji diplomatski korak koji bi mogao dovesti u pitanje zajednički stav EU o Jerusalimu je nešto što izaziva veliku zabrinutost i žaljenje

Izjavili ste da “članstvo u EU nije besplatno”, što EU čini najvažnijim posrednikom u dijalogu između Beograda i Prištine. Koju bi to cenu trebalo da plate Srbija i Kosovo?

Obe strane su svesne da njihov evropski put podrazumeva dijalog i da on nema alternativu. Sporazum o normalizaciji odnosa, uz posredovanje EU, učiniće evropsku perspektivu opipljivom za obe strane. Naravno, EU ima jasne kriterijume za pristupanje tj. za reforme koje treba sprovesti ali, kako ja to vidim, konstruktivno zalaganje za dijalog i uspešno zaključivanje sveobuhvatnog sporazuma bi trebalo da ubrza njihov put ka Evropi.

EU nije unapred sastavila sporazum niti nastoji da prinudi strane da ga potpišu, a ne može ni želeti sporazum više od samih strana u dijalogu. Mi smo tu da potpomognemo proces i da se uverimo da taj sporazum neće dodatno udaljiti strane već ih približiti EU. Međutim, na kraju krajeva, strane u dijalogu su te koje moraju želeti da postignu dogovor. To neće biti lako. Približavanje strana čije su pozicije vrlo udaljene sa ciljem da pronađu zajedničke interese podrazumeva bolne kompromise. Da je lako, sva otvorena sporna pitanja bi već odavno bila rešena.

Premijer Kosova Abdulah Hoti kaže da je u dijalogu s Beogradom zainteresovan jedino za “međusobno priznavanje”. Da li je takav stav u skladu sa vašim konceptom dijaloga?

Svaka strana ima svoje razumevanje normalizacije i šta ona za njih znači a obe strane se zalažu za one elemente tog sveobuhvatnog sporazuma koji su za njih prioritetni.
Sada je na njima da zajedno sa EU postignu međusobni sporazum.

Pre nego što smo u julu mesecu nastavili dijalog uz posredovanje EU o elementima sveobuhvatnog sporazuma, razgovarao sam sa predsednikom Vučićem i premijerom Hotijem. Obojica su se načelno složila sa njima te stoga nema iznenađenja u pogledu sadržaja, a objasnio sam im i našu metodologiju. Kao neko sa dugom karijerom u medijaciji i posredovanju, moram reći da je ključni princip u pregovorima koji se tiču tako važnog, a istovremeno teškog i osetljivog sporazuma, da jedna strana ne može izvojevati pobedu po pitanju svakog člana tog sporazuma. Obe strane moraju pokazati širokogrudost i spremnost na kompromise tako da na kraju svako ostvari neku malu pobedu za svoj narod.

Pobudili ste interesovanje javnosti svojom izjavom da je nedavni samit lidera Beograda i Prištine u Vašingtonu bio organizovan bez konsultacija sa EU. Kako to tumačite?

Bili smo obavešteni o sastanku organizovanom u Beloj kući 4. septembra kao i da će fokus biti na ekonomskim pitanjima. Međutim, nismo imali uvid u dva dokumenta kojima se strane obavezuju prema SAD-u, a koja su predsednik Vučić i premijer Hoti potpisali prerano. Sa mog stanovišta, dokumenta se bave prethodnim sporazumima i temama o kojima se trenutno raspravlja u Briselu, o postojećim infrastrukturnim projektima koje finansira EU, kao i pozicijama američke vlade. EU je najveći investitor, donator i komercijalni partner u ovom regionu. Naravno, takav sporazum je dobrodošao ukoliko preuzimanje obaveza u Beloj kući podrazumeva i to da će SAD dati svoj doprinos finansiranju postojećih projekata. Takođe je dobrodošao ukoliko to znači da će Kosovo i Srbija poštovati prethodne obaveze postignute u okviru dijaloga i nastaviti sa elementima implementacije koji su ostali nerešeni.

Istovremeno, EU očekuje od zemalja kandidata za pristupanje da progresivno usklađuju svoje politike prema trećim zemljama sa politikama i stavovima koje je usvojila Evropska Unija. U ovom kontekstu, bilo koji diplomatski korak koji bi mogao dovesti u pitanje zajednički stav EU o Jerusalimu je nešto što izaziva veliku zabrinutost i žaljenje.

U isto vreme, države članice EU su pozdravile zajedničku izjavu predsednika Vučića i premijera Hotija da za njih evropska integracija ima najviši prioritet, da će nastaviti da rade na dijalogu uz posredovanje EU, te da su spremni da udvostruče svoje napore na obezbeđivanju dalje usaglašenosti sa EU, a u skladu sa njihovim obavezama. Ali, isto tako, države članice EU pažljivo prate buduće aktivnosti i očekuju od obe strane da postupe u skladu sa tom izjavom.

Svaki sporazum o normalizaciji mora biti u skladu sa međunarodnim zakonom, prihvatljiv za države članice EU, mora doprinositi regionalnoj stabilnosti, trajno rešiti sva sporna, nerešena pitanja i doprineti njihovom evropskom putu.

Da li postoji rivalitet između EU i SAD kada je u pitanju dijalog između Beograda i Prištine?

Ne postoji apsolutno nikakav rivalitet. SAD je naš vodeći partner na Zapadnom Balkanu. Uvek postižemo najbolje rezultate kada zajedničkim snagama radimo na promovisanju evropske perspektive ovog regiona.

Rezolucijom Generalnog saveta iz 2010. godine, države članice EU su toplo pozdravile učešće Evropske Unije kao posrednika u dijalogu između Beograda i Prištine jer se obe i nalaze u Evropi. Kada su tako koncipirane, američke i druge inicijative za podršku dijalogu uz posredovanje EU su vrlo dobrodošle.

Kako biste prokomentarisali stav da rešenje za odnose između Beograda i Prištine ne treba tražiti u dijalogu sa Briselom već na međunarodnoj konferenciji poput one u Dejtonu, koja bi podrazumevala i učešće drugih velikih svetskih sila?

Dejtonski sporazum je vrlo važan. On je okončao rat. Time poredimo babe i žabe. Mi ovde ipak govorimo o normalizaciji odnosa, a ne o okončavanju rata. Normalizacija je proces. Predložena rešenja moraju poticati od samih strana u dijalogu kako bi ga se one dugoročno pridržavale. Takva rešenja se nalaze i dogovaraju kroz dijalog i moraju podržati približavanje strana Evropskoj Uniji. Zbog toga dijalog i vodimo u Briselu a ne na nekom drugom mestu.