Miodrag Zec, ekonomista

Od naoko jednostavnih pitanja, po kakvoj kamatnoj stopi treba da se zadužuju građani u ovom trenutku kad je neizvesno šta će biti sa inflacijom, do načina na koji se svet suočava sa sadašnjom krizom i menja, sa ekonomistom Miodragom Zecom, pretresli smo velike teme ovog veka.

Moramo da počnemo ovaj razgovor od pitanja odnosa globalizacije i fragmentacije, urušavanja sloboda i principa na kojima počivaju međunarodni odnosi i dobitnika i gubitnika tog procesa, jer bez toga ne možemo razumeti ono što nam se upravo dešava“, kaže naš sagovornik, ekonomista Miodrag Zec.

„Kad se posmatra kraj XX veka i početak XXI veka, vidi se da je svet izložen strahovito velikim promenama kako u proizvodnom smislu tako i u integrativnom smislu, političkom i vrednosnom smislu. Raspada se istok, pada Berlinski zid, ujedinjuje se Evropa, geostrateški se mešaju karte i uspostavlja se neki novi globalni poredak. Donedavno bipolarni svet pretvara se u dominaciju jedne velesile a to je SAD. Noseća ideja celog tog perioda je globalizacija, sa ciljem da se odvoji mesto potrošnje i mesto proizvodnje. Zapad seli proizvodnju na istok u nadi da će na taj način obezbediti večitu dominaciju. To je glavna ideja globalizacije. Istovremeno se menjaju odnosi među državama. Evropska Unija postaje neki novi politički entitet, Istok je u totalnoj defanzivi, Berlinski zid je pukao, Rusija se raspada. Istovremeno, na prelasku u novi vek javlja se i čitav niz tehnoloških promena, digitalizacija, uspon softverske industrije“, kaže naš sagovornik.

Kako se ove promene reflektuju na nas?

Sada u dvadesetim godinama XXI veka mi prisustvujemo velikom testu održivosti takvih promena. One se mogu testirati samo kada dođe do neke vrste političkog, ekonomskog, socijalnog zemljotresa. Kao što možemo testirati zgrade tek onda kada dođe potres. Možemo mi pričati da su dobre, da su ovo , da su ono, pisati izveštaje ali kad dođe potres mi ćemo videti koja je dobra a koja ne. Ovo što ja želim da kažem su neka tri potresa koja su se dogodila, a to su finansijska kriza od 2008. do 2011. godine, migrantska kriza i pandemijska kriza pokazale su nam da globalni svetski politički vrednosni ekonomski poredak nije dao zadovoljavajuće odgovore. Mi možemo objašnjavati zašto se to desilo, možemo tražiti isprike, ali ja mislim da sistem nije reagovao tako kako se od njega očekivalo, odnosno reagovao je tako da poništi čitav niz svojih nosećih stubova.

Pođemo od ove poslednje pandemije. Sistem zasnovan na slobodi kretanja roba, ljudi i kapitala je skršen. Uverenje da je sistem zasnovan na empatiji, na solidarnosti je srušeno. Znači čitav niz temeljnih vrednosti ujedinjene Evrope i svetskog poretka je porušen. Ja mislim da je to nesporna činjenica.

Ako pogledamo migrantsku krizu, pokazalo se da SAD kao velesila, za razliku od Rima koji se šireći se, urbanizovao svet, civilizovao ga jer je organizovao proizvodnju, navodnjavanje, nove sorte, razvalile sve što su zauzele, od Avganistana do Sirije, Iraka itd. Prosto jedan civilizacijski model se pokazao invalidan. Istovremeno, ako poredimo globalnu silu starog veka, to je Rim, dok se širio, Rim je nudio novi algoritam. Kad se to iscrplo, Rim je počeo da vene, i Rim se posle toga urušio i varvari su preuzeli Rim. Amerika je, ja mislim ta pax Amerikana , da je kraj tog modela, jer prosto nema više…. E sad u toj globalizaciji koja je bila osnov razmeštanja političke i ekonomske moći čiji je koren bila Amerika, ispostavilo se da su oni kojima je bila namenjena gubitnička uloga, a to su Kinezi i periferni narodi, oni su glavni dobitnici globalizacije. Znači Amerika je njima, vođena partikularnim interesom profita pojedinačnih kompanija ustupila znanje. Oni su znanje osvojili i oni znanje sad poseduju. I zato je Kina danas velesila i ima najbrži rast. Potpuno se suprotno desilo od onoga što su oni mislili da će da se desiti. Da će oni biti večito zavisni od razvoja, a sad Kina, diktira. Znači umesto gubitnika Kina postaje dobitnik a Amerika umesto dobitnika postaje gubitnik. Izgubila je proizvodnu moć i sad kad je došla pandemija, ne može da proizvodi ništa. Ne može maske da proizvede. Cela Evropa se takođe trese.

U kakav novi svet nas to vodi?

Kad se konfigurišu globalni i društveni procesi vrlo je teško predvideti sve efekte šta će biti i kako će biti. Sa migrantskom krizom, sa finansijskom krizom, sa pandemijskom krizom, poljuljali smo čitav niz stvari za koje se mislilo da su zauvek date. I sad ulazimo u program rekonfiguracije. Umesto globalizacije na sceni fragmentacija. Umesto liberalizma, protekcionalizam. Seku se tokovi roba, ugrožava se načelo slobode kretanja roba. Sledstveno to će imati posledice na tokove kapitala, pa na domen rada.

Tako je sada i noseća ideja Evropske unije, Evropa bez granica, pod velikim znakom pitanja. Dovoljna je bila jedna pandemija, jedna naoko mala stvar da se granice Evrope ponovo vaspostave, da se pokaže da Evropa nije celina. Da svako svoje vakciniše, da svako svakom otima vakcine, da svako svakome postavlja neke uslove. Jedna velika politička ideja nije izdržala test vremena.

Povrh toga, Evropa gubi poziciju i u međunarodnom ekonomskom sistemu i u međunarodnom političkom sistemu, jer sve manje učestvuje u kreiranju svetskog GDP-a i politički se sve manje pita. Evropa nema nijednu brzorastuću kompaniju, nema ni Alibabu, ni Amazon, Facebook, Google. Šta će se desiti sa Evropom, to je veliko pitanje. Impotentnost rasta Evrope je postala očigledna.

Problem radne snage u Srbiji je demografija, iseljavanje i odnosi na evropskom tržištu rada. Sistem je takav da smo mi, periferne zemlje EU, kao samoposluge gde se uzima akcijska roba kakva je Evropi potrebna.

Ipak, kada se pogleda rast svetskog i evropskog BDP deluje da se stvari brzo vraćaju na bolje. Za razliku od 2008. kada je fiskalna stabilizacija za sve države bila svetinja, ovoj krizi se pristupa na sasvim drugačiji način značajnim infuzijama novca u privredu, i direktno građanima. Koliko se, generalno, može daleko ići sa takvom politikom?

Sistem se urušio i sad svi okreću se prema državi i kažu država će dati. To se priča u celom svetu a naročito se priča u Srbiji. Pa šta država može dati a da prethodno nije uzela? U suštini odgovora na ovo pitanje, leži pitanje „šta je novac“ i čemu služi novac? Novac je razmensko sredstvo koje služi da ne bismo trgovali uz pomoć trampe, ali ako nema roba, novac je potpuno besmislen. Sada imamo tu situaciju da mnogi misle da se stvar rešava tako što će se emitovati novac iz ničega. Time se remeti čitav model emisije novca.

Ova pandemija je poremetila bazični princip Evropske centralne banke. ECB je zamišljena tako da ona ne može kreditirati budžete, ne može kupovati državne obveznice, ne može pokrivati deficit. Sad se ide u potpuno suprotnom smeru. U SAD pogotovo, srlja se u dug, kupuju se obveznice centralne države, centralna država to deli i normalno, kad se rastuća količina novca susretne sa robama, doći će do inflacije.

Uprkos velikom štampanju novca, dugo nismo imali inflaciju. Ako bi vas neki građanin Srbije danas pitao a li da uzme kredit sa fiksnom ili fleksibilnom kamatnom stopom šta bi ste mu savetovali?

Inflacije ima svuda, od SAD i drugde i u Evropi, 4 % do 5 %. Te stope nisu dramatično visoke, odnosno proporcionalne masi novca u opticaju, a razlozi za to mogu biti razni. Jedan je strah od budućnosti pa se ljudi ustežu od kupovine, ostavljajući bele pare za crne dane i tako smanjuju inflatorni pritisak. Istovremeno inflacija postoji u strateškim robama, u gasu, u nafti, u stanovima. Preterana emisija novca udara i u jedan drugi bazični princip – u takozvani imovinski portfolio stanovništva. Kad se to poremeti žrtva biva srednja klasa. Srednja klasa ima novčanu štednju, ne bavi se biznisom. Ne možete očekivati da ja kao profesor Univerziteta imam pekaru ili da general drži splav na Savi, da ima biznis. Prosto, ti si srednja klasa, treba da imaš gotovinu, da imaš štednju ili da imaš akcije državnih globalnih kompanija. Ovde ne možeš da imaš akcije Telekoma već te ovi naši kreatori javnih politika upućuju da ideš u preduzetnike. Sve se svodi na sitni biznis ili na posredovanje u državnim poslovima. Pa organizuješ agenciju koja dobije posao, a otkažeš preduzeću. Ta politika novca ima čitav niz posledica nezavisno od posledica ove inflacije. Ona ruši logiku.

S druge strane, ako se emituje novac iz ničeg, ne može se steći bogatstvo. Bogatstvo se može steći proizvodnjom nečega. Ukratko narušava se bazični metabolizam, društva njegova ravnoteža. Bazična stvar koja mora biti u ravnoteži je eskontna stopa centralne banke. To je primarna kamata, posle koje sledi kamatna stopa komercijalnih banaka i onda profitna stopa. Te tri veličine definišu da li je sistem u normali. Sada je kamatna stopa na štednju nula ili negativna, profitne stope rastu, a eskontna stopa je na nuli. Ti znači da ti meni šalješ pogrešne signale, umesto da lečiš bolesti. Kad imate novac na računu u banci, vaš prihod je nula. Kada se zadužite kod banke, dozvoljeni minus je 29%, a nedozvoljen minus je 39%. To su patološke razlike. Prema tome, šta će se desiti građanima? Ako probaju da se zaduže po fiksnoj kamati – ne mogu. Postoji kamata koja je promenljiva, a ono što je još promenljivo je libor. A libor je sad na nuli, a može biti 4% ili više itd.Tako da bi im ja savetovao da se zaduže po fiksnoj kamatnoj stopi sada, jer toga više nikad neće biti, ali je malo verovatno da će im to uopšte danas neko i ponuditi.

U Srbiji se delom novac od zaduživanja troši na izgradnju infrastrukture a uskoro će i na projekte energetske efikasnosti. Koliko su ova zaduženja dobro usmerena s obzirom da, sudeći pozvaničnim tumačenjima, ona velikom snagom teraju naš GDP napred?

Kada vi finansirate nešto iz duga, postavlja se pitanje kako neko ima višak da pozajmi, a kako neko nema. Od koga mi pozajmljujemo? Od onih koji mogu sami da kreiraju novac, u dolarima i eurima, oni imaju pravo da pozajmljuju svetski novac, a mi to pravo nemamo. Ako pozajmite novac pa pravite nešto kao što mi radimo, suočićemo se sa sledećim pitanjem: da li to nešto što smo mi napravili može da otplaćuje kredite koje smo mi uzeli? To je bazično pitanje. Tekuća vlast je kroz propagandnu mašineriju stvorila kult rasta GDP-a. To je međutim složenija stvar nego što se čini. Prvo, teško je time upravljati. Nije tu problem samo rast, problem je struktura GDP-a. Problem je šta raste? Primera radi, ako vi hoćete da ojačate kao osoba, jedete više, investirate više. Da li ćete na kraju dobiti stomak ili mišiće? PO istoj analogiji, GDP raste kad praviš kuću, ali ako kuću ne možeš da izdaš za kiriju što će se desiti, bolje da je nisi napravio. Rast GDP-a kod nas ide kroz građevinarstvo, kroz puteve, kroz zgrade, ne ide kroz eksportnu industriju. Otuda, kad se sistem prekine, imaćeš kuće ali nećeš imati kome da prodaš. Srbija i deo Rusije imaju najgori količnik između cene kvadrata i rente. Ako praviš stanove, moraš imati ravnotežu između cene kvadrata i rente, da to možeš otplatiti za sedam ili deset godina a to ovde nije slučaj.

Moramo vratiti osnovnim načelima uređenja društva koje smo mi sada gurnuli u stranu. A to je, da li društvo poštuje individualne slobode, da li je liberalno, da li podržava individualizam ili kolektivizam, otvorenu ili zatvorenu privreda, solidarnost? Čemu služi država? Strašno je važno da društvo postavi pitanje svojih fundamenata.

Narod bežeći od gotovine, od novca, strahujući da će novac potpuno izgubiti svoju vrednost, to mu govore mediji, to mu govore političari, narod ide iz jedne krajnosti u drugu i ide u jedan loš portfolio. Šta će se desiti? Kolika je cena stana bila u Detroitu kada je pao General Motors? 100 dolara, 200 dolara. Ekonomija je mnogo složenija. Ona je trivijalna nauka, ali je suštinski mnogo složenija – kao što je metabolizam, kao što je sav život složen. Lečeći helesterol, svedeš ga na nulu, to su kamatne stope, a onda umreš. Jer moraš imati i to, moraš imati holesterol. Kad ne bismo imali šećera, umrli bismo. Ako imamo viška šećera, takođe umiremo. Pitanje je održavanje ravnoteže i sistem je mnogo složeniji nego što se kreatorima, političarima koji vole lako obećanu brzinu, to čini. Da oni znaju šta je najbolje? Ako putevima niko ne ide, a krediti stignu, veliko je pitanje da li to ima smisla, da li imamo kapacitet. Šta će nam putevi ako nemamo šta da vozimo njima? Čime ćemo da vozimo 300 na sat i čiju robu? Možda kinesku robu do Soluna i Budimpešte. A mi imamo robe za kombi. Nemamo za vozove. Pitanje je da zato a li je trebalo da gradimo brze pruge.

Ekologija je s druge strane strahovito važna, tu nema spora. Ali ti uzimaš pare za ekološko pitanje, što je dobro, a istovremeno činiš čitav niz devastacija koje mirišu na ekološku katastrofu. U državi je važno da postoji sistem koji nepogrešivo identifikuje problem i rešava ga. Ekološka pitanja se rešavaju tako što se donese jedan jednostavan zakon o zaštiti životne sredine. A to je da svaki grad u Srbiji i u Evropi mora da uzme vodu za piće nizvodno.

Većina ekonomista pohvalila je velike pakete mera pomoći privredi i građanima u prethodnom periodu, pa i po cenu neselektivnosti. Da li vi na poslednja obećanja o novim davanjima vidite logičan nastavak tih mera ili smo prosto u klasičnom predizbornom periodu gde poluge (ekonomske ) vlasti koriste za kupovinu glasova birača?

Naša država, koja se hvali da je svima dala bi umesto toga trebalo da ispravi nešto što do sada niko nije uradio. Nijedna zemlja u Evropi nije jednom delu penzionera otela penziju. I ovo ne predstavlja samo kršenje prava, već predstavlja poruku srednjoj klasi da joj ovde nema mesta. Normalno je da ljudi sada neće da uplaćuju penziju jer je ceo sistem zasnovan na tome da ćemo nešto oteti iz zajedničke kase.

Prema zvaničnim podacima u Srbiji se sve bolje zarađuje. Da li je istina da je Srbija prestala da bude zemlja jeftine radne snage? Šta se dogodilo na našem tržištu rada?

Srbija je prestala da bude zemlja jeftine radne snage za neke radnike koji su otišli u inostranstvo. Nisu u Srbiji porasle plate lekarima, prosvetnim radnicima, i zaposlenima u standardnim zanimanjima. Porasle su plate variocima jer su svi otišli u Nemačku.

A mi ćemo se kod kuće tek suočiti sa problemom da više ljudi izlazi iz sistema nego što u njega ulazi i taj problem će postati nerešiv.

Istovremeno, moramo se zapitati i da li društvo podstiče kreaciju i inovaciju, regularni sistem sticanja, ili ne? Da li nudi opciju, i da li nudi stabilnost? Uspešna su društva koja nude opciju da svako maksimizira svoje prirodno date sposobnosti, a da ono što zaradi bude sigurno a to ovde nije slučaj.

Noseća fotografija: Vladislav Mitić