Mapa sajta

Više...

Berge Brende, Predsednik Svetskog ekonomskog foruma

Biotech za svetliju budućnost

Biotehnologija se ubrzano širi kroz modernizaciju industrija...

Nj.E. Jahel Vilan, Izraelski ambasador u Srbiji

Prijatelji koji se povremeno ne slažu

Nedavno sam se susreo sa predsednikom Vučićem...

Jürgen Schreder, Commercial Counsellor, Advantage Austria

Dualno obrazovanje treba da postane još atraktivnije

With direct investments totalling 2.83 billion euros,...

Nj.E. gđa Čen Bo, ambasadorka NR Kine u Srbiji

Svetu treba solidarnost, a ne podela

Kina je uvek poštovala suverenitet i teritorijalni...

Vesti

Kina lansirala u svemir letelicu sa tročlanom posadom

Kina je poslala svemirsku letelicu sa tročlanom posadom na svoju svemirsku stanicu "Nebeska palata" radi prve rotacije posade u...

Potpisan Protokol o Programu razvojne saradnje Srbije i Nemačke

Predstavnici Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke potpisali su u Berlinu Protokol o Programu razvojne saradnje za...

U Parizu priređen koktel povodom kandidature Beograda za Ekspo 2027

Predsednica Vlade Republike Srbije Ana Brnabić i supruga predsednika Republike Tamara Vučić priredile su večeras u Parizu svečani koktel...

Srpski istraživač dobio ERC grant od 1,5 miliona evra

Mladi istraživač iz Instituta za fiziku u Beogradu dr Jakša Vučičević dobitnik je prestižnog granta Evropskog istraživačkog saveta (ERC),...

Kompanija CISCO predstavila najn­ovije svetske trendove iz oblasti informacionih tehno­logija

U utorak, 29.novembra 2022. u hotelu Hyatt Regency u Beogradu je održana konferencija Together Ahead, na kojoj su predstavljeni...

Ljubica Gojgić, novinar, dobitnica Legije časti

Politička korektnost je siguran put u autocenzuru

Pitanje časti se danas tretira kao vrlina vremena prošlih, i zaista se  ređe vezuje za pojam novinara jer neki drugi kvaliteti, pre svega prilagodljivost, postaju važniji. Po istom principu, rekla bih, po kome snalažljivost potiskuje znanje. Zato novinarstvo nema više onu vrstu poštovanja koje je profesija imala u vremenima koja su prethodila i mojoj odluci da se bavim ovim poslom. Verujem, ipak, da nije sve izgubljeno. U kriznim vremenima, a u takvim živimo, pokazuje se da javnost, bombardovana informacijama i podukama šta da misli koje dolaze sa svih strana, ipak upire pogled ka novinarima koji su svojim radom zasluzili status nekog autoriteta. To je za novinara i orden i obaveza.

Kada je saopštena vest da je Ljubica Gojgić odlikovana francuskim orednom Legije časti u rangu Viteza, u najvećem delu srpske javnosti osetilo se opšte saglasje da je ovog puta, ovo najviše priznanje otišlo u prave ruke. Zbog svega što je do sada uradila, u NIN-u, u B92, u Radio televiziji Vojvodina, na medijskoj ceni Srbije, kao stalni saradnik CorD-a, Ljubica s punim  opravdanjem  slovi kao mera vrednosti u srpskom novinarstvu. Njeni tekstovi, njene emisije, zaključno sa Pravim uglom na RTV Vojvodina, predstavljaju doslednu odbranu demokratskih vrednosti u jednom društvu.

Odrasla je u kući gde je važno mesto zauzimao televizor, novine su takođe bile dostupne, ali je interesovanje za njih došlo kasnije. Iz ranog detinjstva pamti  tv emisije za decu Kockica, Poletarac, kasnije i ceo skolski program, legendarni Dejvid Belami, pa Opstanak i priče Vladete Jankovića o istoriji…Godinama kasnije, Janković će biti njen sagovornik u političkkim intervjuima. Nezaobilazan je bio i Dnevnik, dramski program beogradske televizije ponedeljkom, BBC-jeve televizijske serije. Možda se vec tada, a da toga nije  bila svesna, razvijala i njena ambicija da postane novinar. To je, kada danas razmišlja,  zapravo jedina profesija o koju je zaista volela kao svoj izbor.

Na početku novinarske karijere, veliki uzor joj je bio Ljuba Stojic, koji je Ljubicu primio u svoju grupu mladih početnika u NIN-u, kojima je otvarao svet novinarstva kao urednik, mentor i prijatelj.

Porodica Gojgić, kao i Jovanović, familija njene majke, potiču sa Zlatibora. Prvi su se spustli u Požegu, a drugi nastanili u Užicu. Tako je celo detinjstvo provela u ta dva grada, između kuća dede Marka Gojgića i Milisava Jovanovića. I dok su Jovanovići, generacijski mlađi, u njenom životu bili opipljivi izvor ljubavi i podrške i suštinski uticali na njeno vaspitanje i odnos prema životu, Gojgići su od početka bili više uspomena, budući da je deda Marko, Solunac, preminuo kada je bila dete. Ipak, sećanje na njega je veoma živo, jer je uspomenu održvala cela porodica, pričama o njegovom životu i golgoti koju je prošao u Prvom svetskom ratu.

Potrebna sloboda medija je minimum koji jedno društvo stvori svesno činjenice da bez kvalitetnog novinarstva nema ni kvalitetnog mišljenja niti potrebnog društvenog dijaloga. Dovoljna sloboda medija je ideal kome teže i novinari i javnost. Dovoljna sloboda medija je drugo ime za neprestanu borbu između interesa javnosti i ambicija moćnih interesnih grupa. U toj borbi pravi novinari uvek nose dres slabijih

Ponosna je na obe porodice jer je svesna da se njen pogled na svet i vrednosti koje smatra najvaznijim u zivotu, a to su poštenje i saosećanje, formirao u te dve kuće, da su ga nežno i sa ljubavlju na nju preneli njeni Jovanovici i Gojgići.

I zato ne čudi kada je nedavno, primajući orden Legije časti u rangu viteza iz ruku francuskog ambasadora u Srbiji Pjera Košara, Ljubica Gojgić biranim rećima iskazala zahvalnost, jasno sažela svoj profesonalni kredo, ali kazala i ovo:

“Rođena sam u porodici u kojoj se poštovanje i ljubav prema Francuskoj nasleđuje! Kao boja oka ili oblik glave ili onaj nauk da pravda nema cenu. Moje detinjstvo i zivot obeležilo je sećanje na dedu, koji je prošao golgotu Prvog svetskog rata, a po povratku u Požegu, sećajući se jednog velikog savezništva, do kraja života govorio o dve otadžbine – Srbiji i Francuskoj. Tu snažnu, emotivnu, bliskost ojačava i današnja ceremonija i francuski orden koji stiže na grudi jednog člana porodice Gojgić. U sećanje na one koji su nam svojim herojstvom omogućili da živimo slobodno i ostavili obavezu da i sami branimo vrednosti za koje su se oni borili.”

Zbog čega Vam je ova nagrada, Legija časti posebna, u odnosu na druge, isto tako vredne koje ste već dobili?

Priznanje Francuske koje mi je dodeljeno je prvo kojim moj rad prepoznaje jedna strana zemlja, i zato jeste posebno. Zaista sam počastvovana činjenicom da je i moj rad prepoznat kao doprinos toj našoj  borbi, za demokratiju i slobodu mišljenja, pre svega. Drago mi je da sam se našla u klubu vitezova u kome su već i moje kolege novinari, Zoran Sekulić, Olja Bećković i Veran Matić. Volela bih da ne bude shvaćeno kao fraza, ali u našem poslu svaka pojedinačna nagrada jeste i priznanje koje se deli sa kolegama, sa onima od kojih učite, koji vas oblikuju kao novinara, sa onima koji istrajavaju na odbrani profesije i afirmaciji njenih vrednosti. Konačno, pošto mi je Francuska u srcu, a to je ljubav koju sam nasledila, francusko priznanje izazvalo je i mnogo emocija sasvim lične prirode.

Reč ‘čast’ u imenu jedne nagrade je danas retkost sama po sebi. Šta znači biti častan novinar danas u Srbiji i u svetu?

Trebalo bi da je odgovor lak. To je svaki novinar svestan značaja izgovorene reči i posledica koje njegov rad može da ima u životima ljudi. Zato je odgovoran i pošten, ne odstupa ni pred vlastima ni pred vlasnicima medija. Pitanje časti se danas tretira kao vrlina vremena prošlih, i zaista se  ređe vezuje za pojam novinara jer neki drugi kvaliteti, pre svega prilagodljivost, postaju važniji. Po istom principu, rekla bih, po kome snalažljivost potiskuje znanje, Zato novinarstvo nema više onu vrstu poštovanja koje je profesija imala u vremenima koja su prethodila i mojoj odluci da se bavim ovim poslom. Verujem ipak da nije sve izgubljeno. U kriznim vremenima, a u takvim živimo, pokazuje se da  javnost, bombardovana informacijama i podukama šta da misli koje dolaze sa svih strana, ipak upire pogled ka novinarima koji su svojim radom zaslužili status nekog autoriteta. To je za novinara i orden i obaveza.

Šta je sloboda medija danas, kako je Vi živite?

Sloboda medija je ideal koji se osvaja sa svakom novom generacijom novinara. Tekovina koja je stalno na udaru, kako nedemokratskih režima tako i onih koji stoje ispod zastave liberalizma i tolerancije. Kako političara tako i komercijalnih elita. Sloboda medija je najpre i sama mogućnost da se bavite poslom koji volite, sto nije nimalo lako, a onda je i sloboda da vam jedini diktat u radu budu najviši standardi novinarske profesije i osećaj obaveze prema javnom interesu. Novinari koji su napravili taj izbor najčešće nisu “zvezde” u današnjem estradnom smislu, niti ih je novinarstvo učinilo bogatim ljudima. Ali, ako su se izborili za takvu slobodu stekli su pravo da uživaju u jednoj od najuzbudljivijih profesija koje postoje.

Haško iskustvo je bilo veoma važno u mojoj karijeri iako je bilo prilično razočaranje, u vrednosnom smislu. Mislim da je sud u Hagu propustio priliku da na pravedan način doprinese raspletu jugoslovenske krize i pomirenju nekadašnjih sunarodnika. Srećom, pomirenje je proces koji se ne može zaustaviti, jer protok vremena i život koji se nastavlja spajaju ljude, i one stare a naročito mlade

Postoji li potrebna ili dovoljna sloboda medija?

Potrebna sloboda medija je minimum koji jedno društvo stvori svesno činjenice da bez kvalitetnog novinarstva nema ni kvalitetnog mišljenja niti potrebnog društvenog dijaloga. Dovoljna sloboda medija je ideal kome teže i novinari i javnost. Dovoljna sloboda medija je drugo ime za neprestanu borbu izmedju interesa javnosti i ambicija moćnih interesnih grupa. U toj borbi pravi novinari uvek nose dres slabijih.

Na političkoj sceni Srbije ne postoji iole relevantan političar sa kojim niste razgovarali. Postoji li zajednička crta koja spaja političare danas?

Spaja ih potreba da se, u trenucima najveće popularnosti ili moći, odvoje od načela za koja su se zalagali dok su bili manje moćni. Dele i to uverenje da moć donosi i pravo da manje slušate druge ili da im podnosite bilo kakav račun. U Srbiji su slični po netrpeljivosti prema medijima koja je uvek prisutna a razlikuje se tek u nijansama.

Izveštavali ste iz Haga, sa suđenja optuženima za ratne zločine na području bivše Jugoslavije. Šta je Vama bila Jugoslavija?

U  mom životu Jugoslavija je više sećanje na rano detinjstvo koje je , razumljivo, obojeno nevinim i naivnim bojama. Kada sam stasala da o svetu u kome živim nešto i mislim Jugoslavija je već bila pogođena krizom a potom se i raspala. Suđenja u Hagu bila su jedan od epiloga krvavih ratova u kojima je nestala. Haško iskustvo je bilo veoma važno u mojoj karijeri iako je bilo prilično razočaranje, u vrednosnom smislu. Mislim da je sud u Hagu propustio priliku da na pravedan način doprinese raspletu jugoslovenske krize i pomirenju nekadašnjih sunarodnika. Srećom, pomirenje je proces koji se ne može zaustaviti, jer protok vremena i život koji se nastavlja spajaju ljude, i one stare a naročito mlade.

Kako razumete često žestoke optuzbe na račun svih koji se sa radošću sećaju zemlje u kojoj su rođeni i dugo živeli?

Posmatram ih u kontekstu preovladavajućeg raspoloženja u društvu da umesto dijaloga imamo konflikt. O svakoj mogućoj temi, od jugonostalgije do Novaka Đokovića. Vidim ih kao nedostatak razumevanja i tolerancije za stavove i osećanja koja nam nisu bliska. Jugoslavija je deo ne samo naših života nego i naše istorije i ne može se ukinuti ili cancel-ovati, sto je danas popularan način tretiranja tema o kojima niste spremni da razgovarate.

Korektnost priznajem samo kao obavezu da se poštuju pravila profesije, novinarski kodeks, da se sa ljudima razgovara pristojno, saosećajno u situacijama koje to zahtevaju. Politička korektnost ili socijalna inteligencija, kako se često naziva, siguran su put u autocenzuru

Kako doživljavate vladajući sistem vrednosti u svetu, kako u Srbiji?

Sistem vrednosti na kojima je izrasla moja generacija je napadnut i u svetu i u Srbiji. U onoj čuvenoj “pionirskoj zakletvi” koja je bila je deo našeg odrastanja, pominjana je čast i marljivo učenje, poštovanje roditelja i starijih, važnost prijateljstva, obaveza preuzeta datom rečju. Šta bi se tome još moglo dodati i zašto je taj čin i taj tekst tako često predmet podsmeha? Prevedeno na situaciju današnjice, jednom me je student novinarstva, na moje insistiranje da svaka informacija mora da bude dobro proverena, pre nego što ode u etar, upitao:”Gledate li Vi uopšte današnje medije”? On je ispravno prepoznao da mu se predaje nešto čega u stvarnosti nema ili ima sve manje, ali je važno da zna da život, i novinarstvo, može i mora i drugačije da izgleda.  Na kraju krajeva, nove geracije moraće da učestvuju u vrednosnom “reset-u” tako neophodnom ovdašnjem novinarstvu.

Šta je u vladajućem sistemu u kome živimo danas, najpogubnije po čoveka, kao misleće biće?

Odricanje od tog jedinstvenog dara da može da misli. Da je pravo da zna, da ima načina da sazna i da o onome sto je saznao ima svoj stav. Zabrinjavajuće je to što je strah jači nego stav, čak i u situacijama kada za to nema pravog razloga ni opravdanja. S druge strane, brine i devalvacija znanja pa onda i lakoća s kojom se, bez ikakvog znanja, o svemu misli, i to javno.

Koliko se pojam politička korektnost pretvorio danas u vlastitu suprotnost?

Taj koncept mi je bio dalek i u vremenima kada nije imao tako glamuroznu formulaciju, već se jednostavno prepoznavao kao udvorištvo. U delu novinarske i šire javnosti nameće se kao dokaz pravovernosti, ispravnosti pa i kvalifikacija da ostanete sagovornik u nekoj diskusiji, dakle kao kulisa koja treba da sakrije nedostatak hrabrosti bez koje nema novinarstva. Korektnost priznajem samo kao obavezu da se poštuju pravila profesije, novinarski kodeks, da se sa ljudima razgovara pristojno, saosećajno u situacijama koje to zahtevaju. Politička korektnost ili socijalna inteligencija, kako se često naziva, siguran su put u autocenzuru.