Ivan Rašković, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, predsednik Udruženja arhitekata Srbije

Nemam  sumnju da Generalštab i Beogradski sajam, ta dva remek-dela arhitekture i simbola našeg urbanog i državnog identiteta treba da ostanu pod zaštitom i dobiju novu namenu posle ozbiljnog promišljanja i konsultovanja struke.

Nigde u svetu na postoji ‚‚idealna“‚ situacija u kojoj se u potpunosti poštuju načela struke, ali to ne znači da arhitektonska rešenja koje gradovi usvajaju ne mogu biti bolje uravnotežena između različitih interesa. “Grad je ‚‚živa stvar“ i podložna rezultantama interesa različitih formalnih i neformalnih grupa, neretko sukobljenih, logici kapitala u tržišnoj ekonomiji, društvenim odnosima i najrazličitijim uticajnim faktorima materijalne i nematerijalne prirode”, kaže Ivan Rašković, profesor  Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, predsednik Udruženja arhitekata Srbije .

Ako smo nezadovoljni onim što imamo, ili želimo drugačiji grad u budućnosti  rešenja koja do toga vode su veoma jednostavna, kaže naš sagovornik. Postoje propisi kojih se treba držati u planiranju, projektovanju, izgradnji i eksploataciji, postoje nove ideje koje treba primenjivati, postoje potrebe i želje i država koja treba da sprovodi ta rešenja i kontroliše kvalitet. Ipak ono što zvuči jednostavno, nekada je sasvim komplikovano. U ovom intervjuu skoncentrisali smo se na aktuelne nesporazume između struke I gradskih planera  I rešenja koja su nam dostupna.

Koliko se u razvoju arhitektonskih rešenja u Beogradu čuje stav struke?

Odgovor na ovo pitanje zavisi od kriterijuma koji postavite i profesionalnog aspekta iz koga pitanje razmatrate; ukoliko se posmatra sveukupnost onoga što se gradi mogli bismo konstatovati da se u jednoj meri ne poštuju načela struke. Sa druge strane, mi imamo tradicionalno razvijenu konkursnu praksu i to od početka dvadesetog veka a konkursi su jedan od najefikasnijih instrumenata ostvarivanja kvaliteta u arhitekturi jer predstavljaju takmičenje ideja; ne znam koliko je šire poznato ali rešenja za Hram Svetog Save, crkvu Svetog Marka u Beogradu, palatu Albanije i, recimo, Dom Narodne skupštine Republike Srbije su dobijena na javnim arhitektonskim konkursima od početka do polovine prošlog veka. Od 2018.-te do danas, raspisano je ukupno trinaest javnih, anonimnih konkursa za, većinom kapitalne objekte a raspisivači su bili Vlada, ministarstva, i druge državne institucije. Kreativno – inovativni multifunkcionalni centar ‚‚Ložionica‚‚ na Mostarskoj petlji, fakulteti muzičke i primenjene umetnosti, te proširenje ‚‚Studentskog grada“‚ su neki od tih konkursa i to sve kapitalne investicije isključivo  u režiji države. Dakle, ako se posmatraju takve teme, struka je uvažena na najbolji mogući način. Sa druge strane, žao mi je što u slučaju ‚‚Beograda na vodi“ nije tako postupano; generalnim planom grada Beograda je, inače, bio predviđen javni arhitektonski konkurs, koji bi, da je bio sproveden, rezultirao mnogim koristima.

Šta su u tom kontekstu vaša očekivanja u vezi sa rešenjima za kompleks Beogradskog sajma i Generalštaba?
Očekujem, logično, da ta dva remek-dela arhitekture i simbola našeg urbanog i državnog identiteta ostanu pod zaštitom; da se ‚‚Generalštab‚‚ spolja restaurira dok je unutrašnjost moguće preprojektovati za neku novu namenu. Ta građevina se nalazi u okviru šireg kompleksa vojnih ustanova smeštenih na taj prostor u prvoj trećini devetnaestog veka a na suprotnoj strani ulice Miloša Velikog se nalaze objekti Vlade Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova. Iz tih razloga, buduća namena ‚‚Generalštab“‚–a treba da ostane upravno–administrativna iz sistemskih i bezbednosnih razloga.

Kada pogledate Beograd iz ‚‚ptičje perspektive‚vidite da su u širem centru gotovo sve ulice ozelenjene drvoredima. Ali, taj zeleni fond je odavno pod svojevrsnom građevinskom ‚‚agresijom“‚ pa se smanjuje.

Beogradski sajam, takođe, može dobiti neku novu namenu; objekti su u dobrom stanju, njihova prostorna struktura odgovara sadržajima spektakla  i mogu primiti različite sadržaje. Ideja da se sajamski prostor premesti u zonu Surčina nije nelogična; blizina autoputa, Beogradskog aerodroma i  mreža pristupnih saobraćajnica čine tu lokaciju pogodnom za smeštanje sadržaja različitih izložbi gde se očekuje dnevna poseta više desetina hiljada ljudi. Postojeći Beogradski sajam, budući popularan i veoma posećen kada se organizuju namenski događaji nema više potreban kapacitet, recimo parkinga, za oko četrdeset hiljada posetilaca koliko ga dnevno poseti kada su u pitanju najatraktivnije smotre. No, to sve ne znači da se kompleks Beogradskog sajma ne treba u potpunosti sačuvati jer predstavlja vrhunsko delo arhitekture i urbanizma na svetskom nivou pri čemu je i dalje ‚‚upotrebljiv‚‚. Nove namene za oba kompleksa o kojima je reč treba definisati ali na osnovu ozbiljnih stručnih analiza a ne ad hoc idejama.

Jedan od ključnih aspekata Olimpijade u Parizu je razvoj rešenja koja će biti u skladu sa standardima očuvanja životne sredine i jačanja jednakosti u društvu. Šta bi po vašem mišljenju Beograd trebalo da izvuče kao pozitivne prakse u planiranju investicija vezanih za Expo 2027?

Beograd je grad na najprostranijem ušću dva rečna toka u Evropi i po tome mu je lokacija jedinstvena a kada se u to uključi i duga tradicija ozelenjenih beogradskih ulica onda vidimo da imamo potencijal koji treba dalje razvijati i unapređivati. I, ponovo, činjenica da sadržaji koji služe javnom interesu ujedno mogu biti i dohodovne delatnosti. Našem dve moćne reke u zoni grada su javni, rekreativni sadržaji koji, ujedno,  predstavljaju i prostore zabave kao što su nadaleko čuveni ‚‚beogradski splavovi‚‚ koji su svojevrsni brend naše zemlje. Uz to, Sava i Dunav su moćne saobraćajne magistrale važne po evropsku ekonomiju.

Sve pobrojano nije međusobno isključivo; treba voditi računa da obale reka budu u najvećoj mogućoj meri uređene i dostupne građanima, voda čista a da se privredni prostori na obalama, na racionalan način, održivo, polako premeštaju na obode grada te da se njihove lokacije rekonstruišu i postaju rekreativne, stambene, sportske zone. Promišljenim planiranjem mogu se izgraditi sadržaji koji će i posle događaja zbog koga su zasnivani održivo nastaviti svoj ‚‚život‚‚. Pored infrastrukture koja se izgradi za taj budući  ‚‚život‚‚ presudan je i menadžment koji će pratiti razvoj tržišta i potrebe sredine u kojoj deluju, te uspešno izlaziti u susret zahtevima budućnosti.

Zapadni Balkan je jedan od regiona u svetu koji se suočava sa izraženim posledicama klimatskih promena. Veliki gradovi u svetu uveliko primenjuju zelena i plava rešenja u prilagođavanju velikih gradova ovakvim uslovima. Da li bi Beograd mogao da primeni ovakva rešenja i gde bi ovi zahvati bili mogući?

Pomenuo sam u odgovoru na prethodno pitanje da Beograd ima jedinstvenu lokaciu u Evropi, položaj na susretu dva moćna rečna toka. Nadalje, beogradski ‚‚fond‚‚ zelenila, tradicionalno, nije zanemarljiv. Kada pogledate Beograd iz ‚‚ptičje perspektive‚‚ pomalo iznenađujuće, vidite da su u širem centru gotovo sve ulice ozelenjene drvoredima, da ne pominjemo Novi Beograd koji se ‚‚kupa‚‚ u zelenilu. Naravno, taj zeleni fond je odavno pod svojevrsnom građevinskom ‚‚agresijom‚‚ pa se smanjuje. Postoje standardi koji propisuju meru zelenih površina u gradu od pojedinačne parcele pa sve do gradske anglomeracije i ako se poštuju, zelenila uvek ima dovoljno. Dakle, potencijali su tu!

Promišljenim planiranjem mogu se izgraditi sadržaji koji će i posle EXPO 2027 održivo nastaviti svoj ‚‚život‚‚. Ovde je presudan menadžment koji će pratiti razvoj tržišta i potrebe sredine u kojoj deluje

Najzad, postoje i inovativna rešenja u ovoj oblasti; kompleksi za prečišćavanje rečne vode koji su ujedno parkovi sa jezerima (Budimpešta); koncept perm-kulture gde se zelenilo u okviru mikro-eko-sistema samo zanavlja i održava i, kao i uvek u istoriji – nove ideje razvijaju sredinu.

Dakle, imamo i reke (plavo) i drvorede, parkove, poljane (zeleno) te to treba čuvati i unapređivati. Rešenja su jednostavnija nego što na prvi pogled možemo pomisliti; postoje propisi kojih se treba držati u planiranju, projektovanju, izgradnji i eksploataciji, postoje nove ideje koje treba primenjivati. Ništa komplikovano ako to želite i, kao što je u istoriji uvek bivalo – sve je u našim rukama…građani imaju potrebe i želje, država to sprovodi i kontroliše kvalitet i to je – to!

Da li u Srbiji imamo kritičnu masu znanja u akademiji i u domenu javih politika za sprovođenje ovakvih velikih zahvata? 

Postoji, naravno. Imamo ne mali broj stručnjaka kompetentnih za ovu temu i to iz svih potrebnih oblasti. Nedavno je, recimo, na državnom nivou usvojena Nacionalna arhitektonska strategija dokument od strateškog značaja koji koncipira oblast uređivanja prostora i, što je posebno važno, definiše kriterijume za kontrolu kvaliteta procesa koji za posledicu imaju uređenje prostora. I to nije jedino. Dakle, platforma za delovanje postoji u formalnom i suštinskom smislu. I, opet, kao i uvek u istoriji – sve je na nama , našim građanima, društvu, državi kao okviru za opstanak i razvoj društva i … našoj volji i spremnosti da delujemo u svoju korist. Složeno i jednostavno u isto vreme – zar ne?