Kada je pre dve godine tajnim glasanjem u prvom krugu izabrana za dekanku Filološkog fakulteta u Beogradu, studenti, akademska i šira javnost pozdravili su to sa oduševljenjem. Ko je ova sposobna žena koja je sa 22 godine diplomirala filozofiju, kako je uspevala da drži život u svojim rukama i da sa suprugom, dramskim piscem, podigne troje uspešne dece? Šta je nasledila od slavnih roditelja, kako je uspela kao roditelj i profesor?
Ona je doktor filozofskih nauka, profesor estetike na Filološkom fakultetu i jedna od najcenjenijih i najomiljenjih pedagoga po izboru studenata. Ćerka je dvoje umetnika: jednog od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih reditelja Ljubomira Mucija Draškića i glumice Maje Čučković, neodoljive partnerke Zorana Radmilovića iz slavne predstave ’Kralj Ibi’ i antologijske Rumenke iz antologijskog ’Radovana III’. Obe predstave je tata Muci postavio na scenu Ateljea 212 i obe su deo svetlih stranica istorije ovog pozorišta.
Ona je praunuka Pante Draškića, brigadnog generala u Vojsci Kraljevine Jugoslavije, i unuka Sretena Draškića, diplomate u Kraljevini Jugoslaviji, sa kojim je provela najlepše dane svog detinjstva.
Ona je supruga Ljubiše Vićanovića, pravnika po obrazovanju, dramskog pisca po vokaciji, koji je 2014. dobio Sterijinu nagradu za svoju dramu ‘Nečiste Sile’. U braku sa njim rodila je Saru (35), Pavla (34) i Aleksu (25). Sara je završila italijanski jezik i književnost i živi i radi u Raveni u Italiji, Pavle je advokat, a Aleksa je kao i brat diplomirao na Pravnom fakultetu i pripravnik je u sudu.
Iako je škola ’Vuk Karadžić’ bila najbliža njihovom stanu, mama Maja je odlučila da Ivu, koja je u školu pošla godinu dana ranije, upiše u ’Drinku Pavlović’. Razlog: u ’Drinki’ je postojao tzv. produženi boravak, što je podrazumevalo da je u školi boravila od ujutru do kasno popodne:
„Bilo je to dobro organizovano. Uradiš sve domaće zadatke, imaš razne aktivnosti kojima se posvetiš – pevanje, igranje, likovno, ritmička gimnastika… Kada sam kasnije analizirala šta utiče na formiranje ličnosti u procesu vaspitanja, došla sam do zaključka da je taj produženi boravak bio vrlo važan; bila je to neka vrsta internatskog života. U školi smo se kao mali navikavali da živimo zajedno, i razvijali smo prave drugarske odnose. Kada danas govorimo o tome, mi iz ’Drinke’ smo kao neka posebna populacija koja je vaspitana u duhu zajedništva. Nije dolazilo u obzir da jedeš svoju užinu ako nisi podelio sa drugom. Nas su i nastavnici usmeravali da budemo ne samo dobri đaci, već da budemo i dobri ljudi. Bila je to jedna dobra, zdrava atmosfera u dobroj školi. Mislim da je mamin izbor bio dobar.“
U srednjoj školi, najpre u Prvoj beogradskoj, a potom u Petoj beogradskoj ginaziji, bila je toliko dobar đak da je za tatine pojmove to bilo ’previše dobro’. Išlo joj je sve od ruke, sa lakoćom je učila, nije bila štreber i teško je bilo odlučiti šta bi da studira:
Moj otac Muci Draškić je bio istinski umetnik. Bio je veoma obrazovan, paralelno sa režijom studirao je i istoriju umetnosti, kao što je i mama, paralelno sa glumom studirala književnost
„Razmišljala sam i o psihologiji, glumi, režiji i operskom pevanju, da bih se u trećem gimnazije, na društvenom smeru, svrtela oko medicine. Tako sam počela da se spremam za prijemni na medicini. I danas me medicina zanima, recimo, imunologija. Filozofski aspekt pitanja zašto se čovek razboli. Međutim, u četvrtom gimnazije dobijemo filozofiju kao predmet, i to mi je bilo nešto fantastično, ekstremno zanimljivo. Ta spoznaja mi je dala krila, a bila je od uticaja i činjenica da sam bila najbolja u generaciji iz tog predmeta i – tako sam upisala filozofiju.“
Iva Draškić Vićanović (57) rasla je sa saznanjem da njihova kuća nije kao druge, da se tu okupljaju glumci, umetnici, bile su česte sedeljke i zanimljivi razgovori.Volela je taj način života i osetila da se u društvu drugova i njihovih roditelja cenilo to što rade njeni roditelji. A njoj je pozorište bilo druga kuća. Vodili su je sa sobom kad nisu imali gde da je ostave, a to je bilo često. Iva se tu dobro osećala i snalazila. Sedela bi kod suflera, muvala se, odlazila do garderobe. Prva predstava koje se jasno seća, a da je igrala mama a režirao tata, bila je ’Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji’:
„Druga, meni veoma draga, koju sam gledala mnogo puta, bila je tatina predstava ’Molijer’ Bulgakova. Zoran Radmilović je igrao Molijera, mama je igrala Madlenu Bežar, Đuza Stojiljković Luja XIV, a Milutin Butković, naš kućni prijatelj, mislim da je tu napravio ulogu života. Igrao je Butona, Molijerovog slugu. Bila je to jedna moćna predstava, koja nije bila toliko popularna koliko je zasluživala, jer narod više voli komediju.“
Studije filozofije su osamdesetih bile teške i vrlo zahtevne. Pamti po dobrom profesora Zdravka Kučinara, koji je predavao klasičnu nemačku filozofiju, i sa kojim je i danas u kontaktu. On ju je uveo u Kantovu filozofiju, što je jedan ozbiljan i težak profesorski zadatak.
„Moram ovde da pomenem jedan događaj koji se desio baš na ispitu kod profesora Kučinara u junu 1986. On je bio vrlo zahtevan ali pravičan profesor, predavao je klasičnu nemačku filozofiju, jedan od najtežih predemeta na studijama, koji se spremao mesecima, pa i godinama. Sećam se da nas je na ispitu, u učionici bilo petnaestak i sve momci i ja jedina devojka. Nas troje smo izvukli pitanja i počeli da pišemo koncept. Na ispitu iz klasične nemačke je uvek bila napeta atmosfera,studenti uplašeni i nervozni. Da bi nas malo relaksirao, a pošto je tad bilo aktuelno svetsko prvenstvo u fudbalu, profesor je upitao’ Momci, seća li se neko koji fudbaleri su dali golove u finalu na prvenstvu 1974?’ Meni se nije obratio, očekujući odgovor od muške ekipe. Na to pitanje, ja sam mahinalno, ne razmišljajući i ne dižuči glavu s koncepta ispalila: ’Brajtner, Miler i Neskens’. U prostoriji muk. Posle nekoliko trenutaka profesor Kučinar je nekako oprezno, s nevericom upitao:’ Izvinite koleginice, a koliko ste godina imali kad je bilo to prvenstvo?’ ’Devet’, opet sam ispalila pišući svoj koncept. Na to su svi prsnuli u smeh na čelu sa profesorom. Nastavili smo da radimo u potpuno drugačijoj atmosferi. I dan danas se profesor Kučinar i ja sa radošću setimo ove scene sa ispita i popričamo o fudbalu. Rešenje zagonetke je ustvari jednostavno: moj tata je obožavao da gleda fudbal i voleo je da i ja gledam s njim. Tako sam sa njim provodila dane gledajući i komentasrišući svaku fudbalsku utakmicu, a poseban status imala su, naravno, svetska prvenstva, pa sam tako upamtila i čuveno finale iz 1974.“
Ne spadam u one koji misle da smo mi bili bolji od sadašnjih generacija. Mislim da svaka generacija ima svoje načine na koje ispoljava sebi svojstvene manjkavosti
Iva ne zaboravlja profesora Mirka Zurovca, svog mentora, koji joj je predavao estetiku i kod koga je doktorirala. Jovan Babić joj je predavao etiku, a logiku joj je predavao Aleksandar Kron (1937–2000), za koga kaže da je bio veoma zanimljiva ličnost. Upamtila je i odličnog profesora Branka Pavlovića (1928–1986), koji joj je predavao antičku filozofiju:
„Bila sam najbrži student, ako tako mogu da kažem. Diplomirala sam za četiri godine, što na filozofiji nije bilo uobičajeno. Izlazila sam uvek u prvom roku, volela sam da ’očistim’ godinu u junu. Nisam jurila desetke i nisam nikada vratila osmicu. Prve godine mi se desilo da sam pshologiju prenela za septembar, i celo leto sam se razvlačila sa tom knjigom iz psihologije. Nosala je po plažama, kud god pođem – knjigu ponesem.To mi je upropastilo letovanje, koje inače volim ne kao odmor, već kao način života. Ja sam odrasla kod maminih u Dubrovniku, a kad sam malo porasla, išli smo redovno u Omišalj na Krku; tamo smo imali kuću koju je moj otac nasledio od svog dede po majci.“
Pre nego je diplomirala, Iva se udala i rodila ćerku Saru. Svog budućeg supruga Ljubišu Vićanovića upoznala je sa nepunih 18 godina. On je pravnik po struci, ali se pravom nikada nije bavio. Slobodan umetnik, dramski pisac, bio je njen rani izbor, ali su se ’prepoznali’ i tokom godina zabavljanja znali su da je to nešto što će da traje. Jedan period studentskog života i posle Ivinog diplomiranja, proveli su u vikendici Ljubišinih roditelja pored Bijeljine, Iva je bila na postdiplomskim studijama kada je, nepune dve godine posle Sare, rodila sina Pavla. A onda su se preselili u Beograd, pa u Petrovac na Moru:
„Kada je počeo rat, otišli smo iz Bosne. To je bilo jedno strašno mučno iskustvo. Došli smo u Beograd i tu smo proveli naredne dve godine. Ja sam predavala filozofiju u Petoj beogradskoj gimnaziji, Ljubiša je radio za onu čuvenu emisiju Radio Beograda ’Zabavnik’. Bilo je teško, nismo se dobro osećali tih godina i lomili smo se da li da emigriramo ili da ostanemo ovde. Bilo je razloga i za jedno i za drugo. Mnogi naši prijatelji i rođaci, članovi porodice mog muža, koji je rodom iz Sarajeva, tih devedesetih su masovno emigrirali. Iskrsla nam je prilika da iznajmimo kuću u Petrovcu na Moru na godinu dana, da napravimo malu pauzu, pa da vidimo šta ćemo dalje. Sara je već išla u školu, to je i dalje bila jedna država, važio je isti školski program. Hteli smo malo da se saberemo, da provedemo tamo godinu dana, a ostali smo sedam godina. Ja sam za to vreme doktorirala.“
Važno je da imaš strpljenja kada vaspitavaš svoju decu i da ništa direktno ne zabranjuješ. Deca se najbolje vaspitavaju primerom roditelja
Svoju profesorsku aktivnost Iva je počela na Fakultetu dramskih umetnosti, potom je predavala Filozofiju umetnosti na Fakultetu likovnih umetnosti, kao i Estetiku i Hermeneutiku likovnih umetnosti na Akademiji umetnosti. Zatim je dobila poziv da na Filološkom fakultetu predaje Uvod u filozofiju na Seminaru za društvene nauke i Estetiku na Katedri za opštu književnost.
Kako je izgledalo podizati troje dece i permanentno raditi:
„Bila su specifična vremena, specifične okolnosti, mi smo se često selili, bili smo sami, bez ikakve pomoći roditelja. Bilo je teško, ali nekako se lako podnosilo, jer si mlad, jer veruješ u sebe i svoju srećnu zvezdu. Što je najvažnije, deca su bila zdrava, pa svakodnevne životne komplikacije nisu bile toliko strašne. I bili su dobra deca. Pubertet je doneo turbulencije, imali smo pravi mali rat u kući protiv pogrešnih vrednosti, koje su imale tendenciju da se prošvercuju u kuću.“
Kada je pre dve godine izabrana za dekana Filološkog fakulteta u Beogradu, Iva je pobrala simpatije ne samo akademske javnosti, jer je svoju protivkandidatkinju pobedila na tajnom glasanju Nastavno-naučnog veća sa velikom većinom već u prvom krugu. Nije to bila njena ambicija, ali je htela da nešto uradi za svoj Fakultet:
„Moja ambicija je bila da budem dobar profesor, da budem dobra u struci i da tu ostavim dobar trag. Da studente naučim onome što najbolje znam. A dekan sam postala u vrlo specifičnim okolnostima. Dugo pre mog izbora Filološki fakultet se počeo dramatično urušavati. Nekoliko prethodnih uprava bile su sklone kako finansijskim i pravnim malverzacijama, tako i nepotizmu, što je iznurilo instituciju. Poslednji regularno izabrani dekan je pribegao jednoj bizarnoj prevari – ukinuo je izbor dekana tajnim glasanjem na Nastavno-naučnom veću. Dve prethodne dekanke nikada nisu bile izabrane tajnim glasanjem Nastavno-naučnog veća. Meni je bilo jasno da se nešto iza toga krije, jer nemoguće je da je sve u redu ako se izbegava izbor dekana po zakonu, tajnim glasanjem. Nataložilo se mnogo loših stvari na Fakultetu, i stoga se okupila jedna ekipa ljudi od punog integriteta koji su bili nezadovoljni stanjem u kome smo se već dugo nalazili. Mi smo jednostavno glasno progovorili protiv svega toga, jer smo svedočili urušavanju jedne ozbiljne institucije do koje nam je i te kako stalo. Posle više od godine dana te borbe za nekakav pravni okvir u kome će funkcionisati ovaj Fakultet bez mogućnosti da uprava prisvaja novac koji pripada svima nama, ja sam prepoznata od strane kolektiva kao osoba koja ima snagu i sposobnost da vrati Fakultetu ugled koji je izgubio. Osećala sam da nije u redu da odbijem molbu velikog broja ljudi koji su me želeli na mestu dekana i prihvatila sam kandidaturu; rezultat ovog izbora je bio da sam lični život morala ostaviti po strani i u potpunosti izaći iz zone komfora. Dekanska funkcija na ovom Fakultetu i u ovim uslovima to zahteva.“
Studenti, kao i deca, upijaju čoveka koji im uđe u učionicu. Vrlo dobro ga osećaju, i što je fascinantno, vrlo dobro znaju da li ti znaš to što predaješ ili ne znaš
Učinila je sve, i čini to i dalje, da se institucija dovede u red. Kaže da ima mnogo posla u kući koja broji oko osam hiljada studenata i blizu 500 zaposlenih. Ovladala je komplikovanom i zastarelom administracijom i unapredila je, zadovoljna je kako je savladala zatečene finansijske probleme i što je uspostavljena finansijska kontrola. Sa saradnicima radi na uspostavljanju pravnih pocedura koje godinama nisu postojale. Počelo se od Statuta Fakulteta, preko raznih drugih akata, koja nisu postojala, a bez kojih se ne može zamisliti rad fakulteta.
Studenti su zamolili Ivu da im nakon izbora za dekana i dalje drži časove:
„Shvatila sam zašto dekanu nije lako da drži časove. Pocepa ti se svest kada se najpre baviš finansijama i računovodstvenim pozicijama, cevima i strujom, a onda trčiš u učionicu da govoriš o Kantovoj ’Kritici moći suđenja’. Naporno je to, cepa se svest na pola. Međutim, ja sam jedini filozof na mojoj katedri i nema ko da drži Estetiku umesto mene, nema ko da me zameni. S druge strane, bilo bi to nekorektno prema studentima, jer bih ja njih ostavila bez predavača na predmetu koji je obavezan i jedan od najkomplikovanijih koje imaju. Oni su me zamolili da ostanem. Obećala sam da hoću, uz molbu da me čekaju u učionici dok ne dođem, jer ću sigurno kasniti. Tako oni mene čekaju, ja zakasnim, ali dođem. Držim časove na osnovnim akademskim studijama, ali sam odustala od doktorskih. Zamrznula sam ih do daljnjeg, jer to ne mogu da postignem.“
Kad potičeš iz slavne porodice kao što su Draškići, i sama poneseš deo tog bremena. Iva je kao devojčica mnogo čitala, a kada je pročitala ’Sagu o Forsajtima’, nju su njeni Draškići jako podsetili na Forsajte:
„Jedna od ključnih figura u mom životu bio je moj predivni deda Sreten Draškić, deda kakav se samo poželeti može. Bila sam njegova jedina unuka i on me je toliko obožavao i posvećivao mi se, da je to teško zamisliti. Svakog petka je dolazio po mene kolima, sitroenom ’žabom’, i uzimao me posle škole. Vodio me je kući i ja sam provodila sa njim vreme do nedelje uveče, kada je tata dolazio po mene da me vodi kući. Deda je svaki put osmišljavao program, kako bismo se nas dvoje što kvalitetnije družili i zabavljali. Učio me je da igram šah, karte, od njega sam sticala prva znanja o grčkoj mitologiji i stranim jezicima. Uvek se znalo šta se radi. Šetali smo, išli u sportski centar ’Olimp’, a nedeljom na ručak kod ’Ace devetke’. Bio je to smislen program od dva i po dana. Sa dedom sam mnogo putovala po svetu. Bar dva-tri puta godišnje smo obilazili neke važne kulturne spomenike u Evropi – Rim, Pariz, Beč, Madrid, London… Mnogo ljubavi i energije je deda Sreta uložio u moje odrastanje, tako da je njegov lik za mene jedan od stubova mog detinjstva i mladosti.“
Svi Draškići su nešto postigli u životu. Ivin pradeda bio je čuveni general Panta Draškić, deda Sreten, predratni diplomata koji je završio prava u Beogradu a političke nauke u Parizu, Sretenov brat Mladen Draškić je bio profesor na Ekonomskom fakultetu, sestra Ljubinka, fakultetski obrazovana, bila je direktorka Univerzitetske biblioteke, brat od strica Dragiša Draškić profesor na Rudarskom fakultetu. Čitava porodica je držala do svog ugleda u društvu i imala vrlo čvrstu porodičnu etiku – do ugleda i statusa se dolazi sopstvenim trudom i sopstvenom vrednošću.
„Draškići su držali do svojih predaka, ali svako od njih se samostalno borio da iskaže sebe na najbolji mogući način i da svoj doprinos društvu. I moj otac je dobro znao ko su njegovi preci, i cenio to, ali nije bio od onih koji svoj identitet temelje na svom poreklu, već pre svega na svom delu i sopstvenoj vrednosti. Muci Draškić je bio istinski umetnik. Bio je veoma obrazovan, paralelno sa režijom studirao je i istoriju umetnosti, kao što je i mama, paralelno sa glumom studirala književnost.“
Profesor mora i kao ličnost da bude i ostane dostojan kvaliteta sadržaja koji prenosi mlađim generacijama
Na pitanje šta je, po njenom mišljenju, najbolje što je nasledila od majke, a šta od oca, Iva kaže:
„Meni se čini da na Čučkoviće, na mamu, imam mentalnu stabilnost. Dobro se nosim sa stresom, sa izazovima. Imam tu zdravu dubrovačko-hercegovačku svest o tome ko sam. Nekako mi je jasno šta i koliko vredim, ali ne može mi ’ući voda u uši’. Nisam sujetna i zahvalna sam bogu, odnosno prirodi, što je to tako.
Na Draškiće, tačnije na dedu i oca, mislim da imam lakoću, odnosno veštinu komunikacije. Nisam sklona afektima, kao što nisu bili skloni moj deda ni moj tata. Ništa ne može da me izbaci iz takta pa da ’poludim’, da kažem ili uradim nešto zbog čega bih se posle kajala. Mama baš nije bila vešta u tome, kod nje je često važilo ’što na umu to na drumu’. To može da bude zabavno, ali nije baš zgodno kada treba da komuniciraš sa velikim brojem ljudi.“
Kad neko predaje estetiku, nekako je poželjno da ima ponašanje o kojem govori da ga je nasledila od Draškića. Kao što je izvesno, jer tako govore njeni studenti, da sistem vrednosti kojem ih uči uspeva da se ’primi’, baš kao što su njen muž i ona uspeli sa svojom decom:
„Ne spadam u one koji misle da smo mi bili bolji od sadašnjih generacija. Mislim da svaka generacija ima svoje načine na koje ispoljava sebi svojstvene manjkavosti. Važno je da imaš strpljenja kada vaspitavaš svoju decu i da ništa direktno ne zabranjuješ. Deca se najbolje vaspitavaju primerom roditelja. A slično je i sa studentima. Studenti, kao i deca, upijaju čoveka koji im uđe u učionicu. Vrlo dobro ga osećaju, i što je fascinantno, vrlo dobro znaju da li ti znaš to što predaješ ili ne znaš. Kojim pipcima oni dođu do toga, ne znam, ali jasno vide da li ti imaš suverenitet i vrlo lako, posebno u ovim našim oblastima humanistike, mogu da dođu i do suštine profesorove ličnosti.
Jako je važno sačuvati mogućnost da dignute glave uđeš u učionicu i da si pred svojim studentima miran i svoj. Profesor mora i kao ličnost da bude i ostane dostojan kvaliteta sadržaja koji prenosi mlađim generacijama.“
