Igor Barjaktarević, specijalista pulmologije i intenzivne nege i docent na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA)

Od SAD do Srbije i Novog Zelanda političari su na različite načine stanovništvu davali primere o poštovanju preventivnih mera tokom pandemije. Ako pogledamo uspone i padove u broju slučajeva obolelih možemo li da uspostavimo jasnu vezu između političke (ne)odgovornosti i broja obolelih? To je bilo naše prvo pitanje za Igora Barjaktarevića, specijalistu pulmologije i intenzivne nege i docenta na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA), sagovornika koga citiraju mnogi mediji u regionu u potrazi za odmerenim stavom i razumevanjem pandemije u širem društvenom kontekstu.

„Borba sa epidemijom se neizostavno odvija na razlicitim nivoima. Cesto je slika borbe protiv virusa prikazana stanjem u bolnickim sistemima i ishodom lecenja. Međutim, najveća borba se objektivno desava na nivou odgovora drustvenih zajednica prema sirenju epidemije. Nazalost, politika je neizbežno upletena svuda, ovde obzirom da se odgovor drustva definise na osnovu politickih odluka. Samim tim, svaka odluka, dobra ili losa, moze biti politizovana, i mnoge odluke su, nazalost, donesene uz uticaja neophodnosti izbegavanja gubljenja političkih poena“, kaže dr Barjaktarević „Posledica toga je širok spektrum razlicitih mera za kontrolu sirenja virusa sirom sveta. Zajednicko za sve drustvene zajednice koje su do sada pokazale uspeh u kontroli epidemije je da su odluke donesene vise u skladu sa preporukama strucnjaka, a manje na osnovu mišljenja političara.“

Da se vratimo ovom pitanju na drugi način… da li je u kriznim štabovima, u zemljama koje pratite, trijumfovala medicina ili politika? Da li je za epidemiologe na čelu stručnih timova bilo važnije da su vrhunski stručnjaci ili da imaju talenat za političke „pregovore“ o merama koje će biti preduzete?

Osoba koja posmatra epidemiju iz naucnog ugla lako moze uociti da bolja kontrola epidemije u potpunosti korelise sa agresivnijim merama zastite. Međutim, sto su strozije mere zastite, to su i znacajnije posledice ovih mera koje se ogledaju u ekonomskoj regresiji, porastu nezaposlenosti, nezadovoljstvu građana i slično. Uzevsi sve ovo u obzir, preporuke strucnih timova zahtevaju sire sagledavanje potencijalnih posledica svake donesene odluke, ukljucujuci i sagledavanje opste politicke situacije. Međutim, mislim da mora da postoji jasna razlika između uvažavanja realnosti i prihvatanja kritike od strane ne-zdravstvenih sistema na jednoj strani i kompromitovanja zdravstvene bezbednosti citave zajednice pod pritiskom politike na drugoj.

Iako različiti, protesti u SAD i u Srbiji predstavljaju svojevrsni ventil koji pomaže održavanju „zdravog razuma“ u ovo ludo vreme. Gde god se protesti građana nastave, bitno je da se rizika prenosa infekcije svede na minimum

U mnogim zemljama dogodilo se da se mere distanciranja, nošenja maski i preporuka da se ostane kod kuće sukobe sa ostvarivanjem demokratskih prava. „Black lives mater“ , protesti u Beogradu ..ima li načina da se na ulici izrazi politička volja i ostane odgovoran prema sebi i drugima?

Interesantne su paralele koje je moguce povuci između skorasnjih protesta u SAD i u Srbiji. Iako su sami povodi razliciti, mislim da su protesti slika akumulirane frustracije, delom uzrokovane neadekvatnim politickim odgovorima etablismenta na događaje oko nas. Nosioci ovih protesta su mladi ljudi koji nedvosmisleno pokazuju spremnost da se bez kompromisa hvataju u kostac sa nepravdom, koji su noseni zdravim namerama i koji su mahom svesni rizika koji javna okupljanja nose. Na neki nacin, ovakvo iskazivanje misljenja je i svojevrsni ventil koji pomaze odrzavanju „zdravnog razuma“ u ovo ludo vreme. Međutim, sa epidemioloske tačke gledista, ovakve akcije ipak povecavaju rizik da izgubimo kontrolu nad situacijom, a posebno brine cinjenica da na svim ovim protestima ucestvuje i veliki broj ljudi koji nije dovoljno svestan opasnosti od sirenja zaraze. Mislim da su, gde god se protesti građana nastave, inicijative usmerene ka sirenju svesti o prevenciji i borbi protiv epidemije, deljenje besplatne zastitne opreme i maski i usklađivanju načina protesta u smeru minimalizacije rizika prenosa infekcije neophodne i dobrodosle.

Kad jednom dobijemo lek ili vakcinu, da li će ovaj virus izuzev nepredvidivosti i visoke smrtnosti ostaviti i neki trajniji trag u vašoj praksi? Da li smatrate da ćete iz ovoga izaći sa znanjima iz svoje oblasti koje će biti od značaja za pulmologiju kao disciplinu, za organizaciju rada u zdravstvenom sistemu? Drugim rečima da li je ovo samo strašna nevolja ili će nam doneti i neki iskorak u znanju?

Tesko je predvideti koliko cemo uspeha imati u pronalazenju leka ili vakcine protiv ove infekcije. Nemam sumnju da ce određeni napredak biti ostvaren, ali postoji sansa da ce COVID virus, sam po sebi, biti manja pretnja za covecanstvo do trenutka kada smo u posedu i domasaju takvog leka. Međutim, ova pandemija je, vec do sada, unela dovoljno nemira i zasigurno poljuljala komfornu ususkanost coveka koji veruje da svoju sudbinu u potpunosti drzi u svojim rukama.

Mislim da, na globalnom novou, ova – da je nazovem „novoprepoznata“ vulnerabilnost coveka – mora da dovede do novih prioriteta: daleko sireg i snaznijeg naucnog pristupa kontroli i lecenju virusnih infekcija i svesti o neophodnosti sagledavanja potencijalnih posledica daljeg pogorsanja ocuvanja zivotne sredine. Mislim da ce epidemija ostaviti mnoge negativne posledice, međutim verujem da je istovremeno ova situacija doprinela ubrzanju mnogobrojnih naucnih procesa i da ce nam dati priluku da u razlicitim oblastima iz ove pandemije izađemo jači.

Imali smo prilike da čujemo da virusolozi, epidemiolozi..pulmolozi, kliničari..izlažu različite zamerke svojim kolegama jer smatraju da ovi drugi ne razumeju bitne stručne aspekte u njihovom delovanju..na primer da li prebrzo stavljanje pacijenta na respirator ubrzava fatalni ishod ili ga umanjuje… Kad se pojave ovakve dileme, kako one utiču na vašu praksu?

Ovo je nov virus, u mnogo cemu poznat medicini, a istovremeno toliko drugaciji – karakterise se impresivnom kombinacijom nepredvidivosti, izuzetne prenosivosti i ozbiljnosti bolesti koju izaziva. Nasli smo se zateceni na svim nivoima – od virusologa, epidemiologa, lekara, preko politicara, do „obicnog“ građanina – uz dovoljno vremena da observiramo, smisljamo objasnjena i donosimo neke zakljucke, manje ili vise racionalne. U ovom trenutku, objavljeno je vise od 30 hiljada strucnih radova na temu COVID-19.

Nije neocekivano da, u trenutku kada svi ocajnicki ocekuju neki pomak u borbi protiv ove bolesti, mnoge informacije koje dolaze se olako prihvataju, ali i ubrzo pokazuju kao pogresne ili nesvrsishodne. Istovremeno, realnost je da je, za adekvatno naucno zakljucivanje i medicinski pristup koji je zansovan na cinjenicama (evidence-based medicine), potrebno vreme koje u ovom trenutku deluje kao nepriustiv luksuz. U skladu sa tim, iz perspektive zdravstvenog radnika koje se bori sa bolescu koju izaziva COVID-19, neophodna je hladna glava, uzdrzanost ka menjanju pristupa iz dana u dan kako se koja nova ideja plasira, i primenjivanje onih mera koje su se pokazale uspesne u terapiji multisistemskih sindroma koje ovaj virus izaziva u teskim slucajevima. Dobra potporna nega uz neke od osnovnih lekova koje koristimo decenijama unazad definitivno pomazu i tu cinjenicu nikako ne treba zanemariti.

Vrlo je verovatno da su siromašniji više izloženi oboljevanju i imaju manji pristup kvalitetnom lečenju. Ipak u epidemiji nema zaštićenih i eskalacija se iz populacije višeg rizika neizostavno se preliva u sve slojeve društva.

Ako danas čitamo i novinske i stručne tekstove iz 2017, ili 2018 godine čini se da je u nekim od njih bilo rečitih upozorenja da se može dogoditi ovako razorna pandemija ukljujujući na primer naslovnu stranu Tajma ili čueni primer Bila Gejtsa. Zašto je onda ceo sistem bio nepripremljen? Koliko u praksi naučna saznanja od stručnih tekstova „putuju“ do odgovora zdravstvenog sistema?

Nije iznenađenje da problem vrlo cesto postaje problem tek onda kada zakuca na nasa vrata. Katastrofalne epidemije koje su jednostavno ostale bolje lokalizovane ili kontrolisane – SARS, MERS, ebola se događaju oko nas tokom protekle decenije, i cinjenica je da su neke od drzava koje su prosle kroz iskustva sa tim infekcijama bile bolje pripremljene za ovu pandemiju. Iz perspektive generala posle bitke, lako je videti da je opasnost bas ovakvog virusa, cija mutacija u jednom trenutku omoguci prenosenje sa zivotinje na coveka, vrlo predvidiva godinama unazad, i nazalost COVID-19 ne deluje kao jedina pandemija koja nam preti. Morali smo bolje da „cujemo“ alarmirajuce izvestaje koji su nam nuđeni, a ova situacija mora da bude otreznjujuca kako bi se ovakvi ili strasniji scenariji u buducnosti preupredili ili adekvatnije kontrolisali.

Koliko brzo danas do vas dolaze nova saznanja i prakse kolega iz sveta, u odnosu na period pre covid 19?

Ova pandemija je „ubrzala“ nauku i jasno stavila na znanje koliko je svet mali i koliko je komunikacija među drzavnim i naucnim institucijama sirom sveta vazna. Neadekvatna reakcija jednog malog regiona u svetu moze da ugrozi citavo covecanstvo i jasno je da je globalno umrezavanje ovih sistema neophodno. Ovo sa sobom nosi niz pozitivnih i negativnih konotacija koje ce, siguran sam biti tema mnogobrojnih diskusija u buducnosti.

Oprema, stručnost osoblja, unutrašnja organizacija i poverenje unutar zdravstvene institucije, plate zaposlenih – ako bi trebalo da poređate po važnosti šta su najvažniji elementi dobrog odgovora jedne zdravstvene institucije nasuprot lošem, kako biste ih rangirali?

Zdravstvena institucija koja je sposobna da adekvatno odgovori potrebi lecenja ove bolest mora da ima dovoljno dobro usklađenu tehnicku opremljenost, strucnost zdravstvenog kadra i organizacionu strukturu. 

Međutim, i perfektan bolnicki sistem ne moze da izdrzi nekontrolisan udar na soppstvene kapacitete, i onog trenutka kada je bilo koja od ovih komponenata sistema kompromitovana, sistem puca. Zato je neophodno ponoviti da se zdravstvene institucije brane, pre svega, sa epidemioloskog nivoa.

Na drugoj strani, javnost globalno prepoznaje licno zrtvovanje koje podnose svi radnici u zdravstvu i koja je sveprisutna nezavisno od visine plate, kvaliteta zdravstvenog sistema ili opreme. Ono sto drustvo moze da uradi, a prakticno pomaze vise od vecernjeg aplauza, je da omoguci dobru zastitu svojih zdravstvenih radnika i, sto je mnogo vaznije, da postuje mere zastite koje stite bolnicke sisteme od preopterecenosti.

Nejednakost je jedna od najvažnijih tema koje oblikuje naše rasprave u društvu od SAD do Srbije. Koliko je u slučaju pandemije bila izražena nejednakost u pristupu zdravstvenom sistemu bogatim i siromašnim građanima?

Rani podaci o obolelima i ishodu lecenja COVID-19 infekcije u SAD ukazuje da su manjinske zajednice – između ostalog, afro- i hispano-amerikanci podlozni povecanom riziku oboljevanja i fatalnog ishoda u odnosu na amerikance evro-azijskog porekla. Iako ovakva situacija moze biti posledica razlicitih genetskih predispozicija, najverovatnije je da su razliciti socio-ekonomski uslovi zivota objecktivno objasnjenje ovakve statistike.

Lošije socio ekonomsko stanje rezultira povecalom ucestaloscu hronicnih kardiovaskularnih oboljenja, secerene bolesti i gojaznosti, slabijem pristupu lecenju, ali i većom koncentracijom naseljenosti, rizičnijim poslovima i nizžim stepenom edukacije o neophodnosti zaštite – dakle mnogobrojnim faktorima rizika od oboljevanja. Primer je i UCLA medicinski centar, koji je pozicioniram u bogatijem delu Los Anđelesa, i samim tim do sada je izložen manjem broju COVID prijema u odnosu na mnoge manje bolnicke centre u oblastima gde zive ljudi sa nizim ekonomskim standardom. Međutim, nema nezasticenih u ovoj epidemiji, i po principu spojenih sudova, eskalacija se iz populacije viseg rizika neizostavno preliva u sve slojeve drustva.

Distanciranje, maske i posebno u slučaju lekara koji rade sa covid 19 pacijentima puna oprema u kojoj je lekar gotovo neprepoznatljiv čine nešto što je obavezni standard. Kako u takvim uslovima nadoknađujete onaj deo lekarske brige prema pacijentu koji čine pogled, glas i dodir?

Koliko je tesko leciti ovakvu bolest sa medicinske tacke gledista, toliko je tesko i gledati kako ljudi iz potpunog zdravlja dolaze u bolnicu, kako se njihovo stanje brzo pogorsava i kako cesto umiru bez prilike da imaju bilo koju blisku osobu pored sebe. U opstem strahu od prenosenja infekcije, jasno je da se nema puno manevarskog prostora za provođenje dovoljno vremena u jednostavnom neposrednom ljudskom kontaktu sa pacijentom.

Sreća u nesreći je da moderne tehnologije donekle omogucuju virtualni, ali kontinuirani kontakt sa spoljnom sredinom i svojim bliznjima. Video komunikacije pomazu i pacijentu i porodicama obolelih ali i samim zdravstvenim radnicima koji na ovaj nacin donekle resavaju problem izolacije neophodne u pristupu lecenju osoba sa COVID-19. Za mene je posebno impresivno koriscenje socijalnih medija od strane obolelih, posebno u situacijama u kojima poslednje misli, poruke ili slike osoba preminulih od ove bolesti obilaze virtualni svet Internet komunikacija satima i danima nakon tragicnog ishoda. Naravno uz sve ovo, lekar ipak ostaje lekar, ljudski kontakt i empatija su naravno vise nego prisutni i naravno, nepohodni. Nesrecne okolnosti nazalost uvek zblizavaju dobre ljude.