Njegovo preosveštenstvo episkop požarevačko-braničevski i smederevski, gospodin Ignjatije

“Jasno je da Crkva ima potrebe za iskoracima i inovacijama u svakom vremenu, ali je takođe jasno da nije svaka inovacija u Crkvi u duhu Crkve”, kaže u intervjuu za CorD magazine, odgovarajući na pitanje u kojoj meri crkva 21. veka treba da bude otvorena ka modernizaciji. Vladika braničevski negira rasprostranjenu tezu o nespremnosti SPC na ekumenski dijalog i upućuje na postojanje zvanične Mešovite komisije za dijalog između Pravoslavne Crkve i Rimokatoličke, u cilju postizanja jedinstva između dve crkve. Ipak, kako kaže, za posetu Srbiji Pape Franciska, još se nisu stekli uslovi.

U nedavnoj Vaskršnjoj poslanici patrijarh srpski g. Irinej pozvao je vernike da razmisle o sebi i čitavom svetu koji je korona virus bacio na noge. Kako ste razumeli njegove reči: “Smiri se, gordi čoveče”?

Reči koje ste naveli iz ovogodišnje Vaskršnje poslanice Patrijarha „smiri se gordi čoveče“ pripadaju znamenitom ruskom piscu F. Dostojevskom iz 19. veka. Ove reči je Dostojevski uputio tadašnjem, pre svega zapadnoevropskom čoveku, ali se one odnose i na savremene generacije širom sveta. Upućene su povodom reakcije i ponašanja tog čoveka u skladu sa tadašnjim načelima koje je postavio vek Prosvećenosti, a to je da su ljudska logika i ljudski razum apsolutno merilo istine, pa čak i postojanja. Sve ono što se ne uklapa u ljudsku logiku, to i ne postoji (Setimo se Dekarta i njegove izreke Cogito ergo sum).

Takvo usmerenje čoveka, da je njegov razum merilo postojanja i istine, u sprezi sa Njutnovim shvatanjem prirode kao jedne mašine koja se ponaša i funkcioniše u skladu sa zakonima kauzaliteta koji vladaju u njoj, podstaklo je razvoj nauke i tehnike koja je rezultat logičke analize prirode koja nas okružuje. To je, pak, rezultiralo velikim otkrićima u sferi nauke, pre svega tehnike, a danas i tehnologije.

Zaboravio je savremeni čovek da ne može da postoji, kako bez drugog, tako i bez prirode. Ovo je u velikoj meri uticalo i na religijski život čoveka; zaključio je da mu ni Bog kao drugi ne treba. Ukoliko i veruje u Boga, to čini samo radi svog sopstvenog interesa. Ako nema koristi, nema ni vere

Setimo se samo velikih savremenih pronalazaka  u XVIII i XIX veku, kao što su: gromobran, parna mašina, automobil, telegraf, telefon, avion i dr. Savremena tehnologija, kao što i samo ime kaže, nije ništa drugo nego ljudska logika pretočena u tehniku. (Razorne posledice razvoja tehnologije i njene primene u život još ćemo videti; tu mislim između ostalog i na medicinu i zahvaljujući tehnologiji na njene zahvate u ljudsko biće, tj. u njegovu genetiku. Ono što sada vidimo  jeste to, da je čovekov život postao nezamisliv bez tehnologije. Onaj ko ne razvija tehnologiju ili, ne daj Bože, govori nešto protiv nje i distancira se od nje, osuđen je na istrebljenje! U isto vreme, zahvaljujući tehnologiji većina ljudi je realni svet pretvorila u virtuelni i u njemu živi.)

Sve ovo je uticalo na korenite promene, kako društvenog života u celini, tako i čoveka kao jedinke. Pod uticajem ovih otkrića i njihove primene u životu, savremeni čovek je stekao utisak da je apsolutni gospodar života i smrti. Video je sebe kao boga i mislio je da mimo njega nema drugog Boga. Sve što se nije moglo ljudskom logikom potvrditi i opravdati, bilo je osuđeno na propast. Posebno se ovo odnosi na religiju. Otuda i nije slučajno da se baš u ovo vreme javlja ateizam kao životna filosofija i on se javno propoveda u društvu. (Toga nije bilo u prethodnim ljudskim civilizacijama).

Ogromna većina intelektualaca, savremenika Dostojevskog, verovala je, sa religijskim ubeđenjem, da će čovek zahvaljujući obrazovanju i primeni savremenih otkrića stvoriti „raj na zemlji“ (setimo se samo V. Igoa i drugih) i to vrlo brzo, u sledećem, dvadesetom veku. (Otuda i ona izreka koja se sreće svuda u Evropi kad je u pitanju nešto što je loše ali što nema veze s logikom: „pa zar je ovo moguće u HH veku!“). Ovo je realnost savremnenog života koju je i Dostojevski imao u vidu kad je izgovorio ove navedene reči. Međutim, Dostojevski je jedan od onih retkih intelektualaca koji je proročki reagovao na sav taj optimizam i euforiju savremenog mu  zapadnoevropskog čoveka, o stvaranju „raja na zemlji“ bez Boga, samo na osnovu ljudske logike i logičnog ponašanja čoveka, predviđajući da će to imati katastrofalne posledice po svet. Njegovo proroštvo se, nažalost, obistinilo. Sva ova otkrića i dostignuća savremenog čoveka o kojima smo govorili i mnoga druga koja su se desila u međuvremenu, na koja je čovek bio preponosan, upotrebljena su u dva Svetska rata i to baš u XX veku za masovna uništenja ljudi i prirode. Tako je čovek koji je mislio da je „skinuo Boga“ i popeo se na njegov tron, bio ponižen od samog sebe i sveden do životinje i niže od toga.

Mnogo se govori ovih meseci o tome da je pandemija Covida19 ogolila sve probleme savremenog sveta, nastale kao posledica težnje stvaranja “lažnog zemaljskog raja” za pojedince,kako kaže patrijarh. Taj raj za pojedince često podrazumeva odsustvo brige za kolektiv, pa se snažan, kvalitetan zdravstveni sistem za sve, na primer, smatra velikim trođkom za budzete. Kako biste odgovorili na pitanje iz Vaskršnje poslanice, da li će svet iz pandemije izaći pametniji?

Još jedna bitna karakteristika naše civilizacije je ta da je čovek u Zapadnoevropskoj civilizaciji shvaćen kao misleća individua i da je sam sebi dovoljan. Da bi postojao, ne potrebuje drugog. Ako se ovome doda i propaganda koja se masovno koristi i danas u politici, da je čovek stvoren za uživanje i da će mu to obezbediti nauka i tehnika, drugog čoveka i svet u celini savremeni čovek shvata kao objekte za istraživanje i eventualnu upotrebu, tj. za upotrebu koja će jedinki doneti sreću i uživanje. Ukoliko se ne pokažu kao takvi, nisu dostojni ni da postoje. Otuda i besomučno iskorištavanje prirode, kao i drugog čoveka ukoliko je on slabiji, radi sopstvenog uživanja.

Zaboravio je savremeni čovek da ne može da postoji, kako bez drugog, tako i bez prirode. Ovo je u velikoj meri uticalo i na religijski život čoveka; zaključio je da mu ni Bog kao drugi ne treba. Ukoliko i veruje u Boga, to čini samo radi svog sopstvenog interesa. Ako nema koristi, nema ni vere. Naravno, on sam određuje na osnovu svoje logike šta je to korisno, a šta ne. Isti je slučaj i sa zdravstvenim sistemom koji ste pomenuli, a kojim najčešće upravljaju oni koji su trenutno zdravi, ili koji misle da su zdravi. Pošto to njemu lično trenutno ne treba, tada je trošak odvajati za zdravstveni sistem.

Savremeni obrazovni sistem i dalje insistira na razvoju ljudske logike i čoveka kao individue, po onoj logičkoj maksimi: savršene individue – savršeno društvo. Mislim da nije tako. Zato je potrebno da promenimo ontologiju: od bića (postojanja) kao indivudue, ka biću kao zajednici s drugim

Čitava istorija, a posebno događanja u poslednja dva veka vezana su za naučna otkrića za koja se odvaja ogroman novac pod izgovorom da služe poboljšanju uslova života, a koja se često pretvaraju u sprave za mučenje i ubijanje drugog čoveka i čitavih naroda od strane moćnijih od njih, kao i za iskorišćavanje (čitaj: uništenje) prirode.

No čak i kad ne bi bilo tako i kad ne bi bilo zloupotrebe naučnih dostignuća, opet stoji činjenica da čovek svojim silama ne može da izađe iz začaranog kruga smrti. Celokupni naš „napredni svet“ u koji spada i medicina, koja je toliko napredovala u poslednje vreme, u stvari se vrti u začaranom krugu smrti: u medicini se stvaraju novi lekovi i sprave protiv mnogih bolesti, ali istovremeno se stvaraju i nove bolesti i tako u krug. To je pokazala i najnovija pandemija Corona virusa u naše vreme. Sva silna ljudska znanja i dostignuća jednostavno su neupotrebljiva da bi nas spasila od ovog sićušnog, skoro nevidljivog organizma koji seje smrt.

Dakle, prosto je nemoguće čoveku da osigura svoj život sam bez Boga. Naravno sama vera u Boga da je on jedini gospodar života i smrti u hrišćanstvu ima eshatološki karakter. To će se pokazati na kraju istorije. Ono što sada ostaje u vezi sa verom u Boga, to je da ne možemo živeti bez pomoći Boga, tj. Drugog, i da ovu veru pretvorimo u odnos prema drugom čoveku i svetu. Da shvatimo da ne možemo postojati sami i da nam je drugi, koliko god to drugačije bilo u mnogim životnim situacijama, izvor našeg postojanja. To pokazuje i ova pandemija, koja počinje da ujedinjuje ljude i narode u borbi protiv nje. Dakle, da li će svet izvući pouku iz ove pandemije, da bi promenio način života, u mnogome zavisi i od onih koji uče i obrazuju buduće generacije. Savremeni obrazovni sistem i dalje insistira na razvoju ljudske logike i čoveka kao individue, po onoj logičkoj maksimi: savršene individue – savršeno društvo. Mislim da nije tako. Zato je potrebno da promenimo ontologiju: od bića (postojanja) kao indivudue, ka biću kao zajednici s drugim.

Bilo je dosta polemike izmedju SPC i strucnjaka Kriznog staba za borbu sa virusom, u vezi sa načinom na koji je primereno da vernici činom pricešća završe višenedeljni post a potom i proslave Vaskrs. U suštini polemike bilo je pitanje može li vera da se praktikuje i van crkve, u uslovima vanrednog stanja?

Suština hrišćanske vere, posebno Pravoslavlja jeste Crkva, tj. liturgijska zajednica. Liturgijskim sabranjem i pričešćem vernici projavljuju, kako jedinstvo s Bogom, tako i jedinstvo sa drugim ljudima i prirodom. Zato u Pravoslavlju niko ne može služiti Liturgiju sam, niti pak bez darova prirode, hleba i vina. Obrazac toga je hrišćanski Bog koji je Sv. Trojica, Otac, Sin i Sveti Duh – zajednica ličnosti.

Ta zajednica čini da je Bog istovremeno Trojica i Jedan. Liturgija kao sabranje oko jednog prvog koji služi, jeste ikona postojanja Svete Trojice. Zato hrišćani veruju da će liturgijsko jedinstvo doneti celom svetu izbavljenje od smrti. Po rečima sv. Ignatija Antiohijskog Liturgija je „lek za besmrtnost“. Zato je svaka Liturgija proslava Vaskrsenja, kako Hristovog tako i našeg budućeg, a ne samo na Vaskrs.

Međutim, ovo jedinstvo je eshatološke prirode. Ono će se pokazati u punoj istini u poslednji dan, na kraju istorije, kad Gospod Hristos ponovo dođe u sili i slavi. Tada će svet postati „Kosmička Liturgija“, kako kaže sv. Maksim Ispovednik, i biće oslobođen smrti. Dotle je izraz vere i to vere kao liturgijske prakse. I zato Crkva upućuje na važnost Liturgije i Pričešća, ali može iz opravdanih razloga i da nekom blagoslovi da se pričesti, a da ne bude na Liturgiji. Takav je slučaj sa bolesnima. U ove dane pandemije postoji realna opasnost da se sabiranje naroda, pa i na Liturgiji može pretvoriti u izvor širenja smrtonosnog virusa. Zato je Crkva poslušala reč zdravstvenih radnika i savetuje narodu da privremeno ostanu kod kuće a da Liturgiju služe sveštenici sa najviše dva do tri vernika. U ovim uslovima narod može da se moli Bogu i kod kuće, ali to ne može trajno da zameni Liturgiju.

Već izvesno vreme javnost sa zanimanjem prati dešavanja u SPC, o kojima mediji izveštavaju sugerišući da postoji sukob među crkvenim velikodostojnicima. Ima li istine o podelama u SPC po raznim pitanjima, od toga ima li mesta modernijim gledištima na svet u propovedanju vere, preko polemike o autokefalnosti potaknute statusom ukrajinske crkve, do  odnosa prema državnoj politici na KiM?

SPC ima 45 episkopa koji učestvuju na Saboru i donose odluke po raznim pitanjima koja se tiču vere i života uopšte. Njihov uzrast je između 36 i 100 godina. Budući da svim odlukama prethodi diskusija, koja može da traje i po nekoliko dana, zavisno od komplikovanosti problema, prirodno je da, na osnovu gore iznesenih podataka, postoje različita i suprotstavljena mišljenja među episkopima. Odluke se donose konsenzusom ili većinom glasova. Sve su one izvršne i obavezujuće za sve episkope, bez obzira na njihova ranija gledišta koja mogu da ostanu i dalje takva. To svoje mišljenje neko od episkopa može i javno da iznosi. To ne znači, međutim, da u SPC postoje suprotstavljeni klanovi koji se bore jedni protiv drugih i cepaju Crkvu.

Vaš odlazak sa mesta dekana Pravoslavno-bogoslovskog fakulteta obrazložen je Vašim odbijanjem da sa fakulteta, na zahtev Sinoda, udaljite navodno nepodobne profesore. Kako očekujete da će se SPC postaviti prema najnovijoj reakciji rekotrke Beogradskog univerziteta, u čijem je sastavu i PBF, u kojoj je izrazena zabrinutost zbog “eksplicitne zabrane slobode govora izrečene članu akademsek zajednice Beogradskog univerziteta”,  docentu PBF Vukašinu Milićeviću?

U Crkvi postoji ustaljeni poredak koji su obavezni da poštuju svi, nezavisno od toga na kojim su dužnostima i funkcijama, ako žele naravno da pripadaju Crkvi. To ne treba mešati sa ljudskim pravima i raznim slobodama. Naravno, oko očuvanja tog poretka staraju se razne institucije kao što su: episkop i episkopski sud, Sinod, Veliki Crkveni Sud , pomesni Arhijerejski Sabor, kao i Vaseljenski Sabor. Ukoliko je bilo ko od članova Crkve optužen da narušava crkveni poredak i njeno jedinstvo, on je podložan sudu ovih institucija koje imaju konačnu reč o tome.

Problem sa Rumunskom Pravoslavnom Crkvom jeste u tome što njeno delovanje deli Crkvu na nacionalnoj osnovi. Međutim, Crkva je iznad nacije. U njoj nema ni Grka ni Jevrejina ni Skita, već su svi deca Božja i narod Božji

Bogoslovski fakultet je crkvena ustanova i njegov rad potpada pod nadzor crkvenih tela. On je takođe u sastavu Beogradskog Univerziteta i to ga obavezuje da poštuje zakone koji vladaju na Univerzitetu. Ova dva sektora treba razlikovati i u skladu s tim i Crkva i Univerzitet treba da se staraju svaki za svoju oblast. To takođe moraju da znaju i profesori i zaposleni na fakultetu i da se u skladu s tim i ponašaju. Ukoliko tako bude, a mislim da nema razloga da ne bude tako, onda neće biti nikakvih problema.

Smatrate li da SPC, bez izvesnih iskoraka koje zagovaraju mlađi profesori PBF, može na adekvatan način da komunicira sa mlađim vernicima tzv.digitalne ere koja u velikoj meri formira njihov odnos prema svetu?

Ja sam prvi koji zagovara tezu da Crkva nije muzejski eksponat koji treba čuvati i diviti mu se kao nečemu što je bilo u prošlosti. Niti je teologija ponavljanje onoga što su nekad govorili sveti oci. Postoje mnogi izazovi za Crkvu u sadašnjem vremenu kojih nije bilo u prošlosti. Naveli ste primer digitalizacije. To podrazumeva da se i njen nastup menja, s obzirom na vreme. Međutim, to ne znači prilagođavanje Crkve svetu, kako misle mnogi mladi teolozi, da bi Crkva u njemu opstala i našla svoje mesto. Crkva nije od ovoga sveta ali je u svetu i pozvana je da u njemu deluje i ostvaruje svoju misiju u svakom vremenu.

Dakle, jasno je da Crkva ima potrebe za iskoracima i inovacijama u svakom vremenu, ali je takođe jasno da nije svaka inovacija u Crkvi u duhu Crkve. Uvek postoji opasnost od sekularizacije (posvetovnjačenja) Crkve. Zato je potrebno dobro poznavati suštinu Crkve koja se bitno razlikuje od svega što je u svetu. Cilj postojanja Crkve u svetu je spasenje sveta od smrti. Njena delatnost, dakle, zavisi od tog cilja zbog koga je Crkva u svetu.

Taj cilj Crkve je vrlo često nepoznat, kako onima u Crkvi, tako i onima izvan Crkve, ili ako je poznat, postoji nesaglasnost kako se on ostvaruje. Crkva treba da je uvek kritički nastrojena prema svetu, ili tačnije ona je tu da bude sud svetu. To, naravno podrazumeva da najpre poznate šta je to razorno po život sveta i to da kritikujete kako bi se to promenilo, ukazujući na rešenje koje nudi Crkva, da to ne bi bila samo kritika radi kritike. To naravno nije ni malo lak posao. Postoje mnogi teolozi, ali da li oni svi znaju šta je to suština Crkve, kao i šta je to suštinski loše u svetu u kome žive, da bi to menjali?!

Na primer, većina ljudi danas, posebno mladi, i to kako oni u Crkvi tako i oni izvan nje, uglavnom komuniciraju preko kompjutera i mobilnih telefona i nemaju potrebe za živim kontaktom.

Pitam se kako oni gledaju na liturgijsko sabranje i na Pričešće, gde se ostvaruje jedna sasvim druga vrsta komunikacije između ljudi, a koja je sama suština Crkve? S druge strane, u teologiji postoji još jedan vrlo delikatan problem. Može čovek teolog i da zna teologiju i da uviđa šta je to loše u društvu u kome živi, ali ako je i sam rob toga načina života, kako će on kritikovati to? Pre će pokušati da to opravda, da bi opravdao sebe, nego da to kritikuje.

Pre nego sto je svet stao zbog borbe protiv korona virusa, u Crnoj Gori se vodila borba protiv Zakona o slobodi veroispovesti koji u SPC smatrate pokušajem obračuna sa SPC i stavljanjem njene imovine pod kontrolu države. Budući da su razgovori predstavnika Mitropolije Crnogorsko-primorske i Vlade Crne Gore počeli, verujete li da se može naći rešenje kojim će biti zadovoljne obe strane?

Očigledna je tendencija, koja datira još iz Titovog perioda, da se stvaranjem kvazi-crkava, ili raskolničkih grupa, razbije jedinstvo SPC. Poznata je činjenica da je komunističko rukovodstvo stalno upiralo prst na Srpsku Crkvu kao na „remetilački faktor“, jer je bilo ubeđeno da Crkva, pored ostalog, drži u jedinstvu srpski narod, ma gde se on nalazio. Razjedinjavanje Srba i slabljenje njihovog svetosavskog identiteta direktno zavisi od razbijanja Crkve i njenog jedinstva. Mislim da takva politika još uvek traje u Crnoj Gori, kao i na drugi mestima. Dakle, ovo je suštinska pozadina i ovog najnovijeg zakona koji je donet u Crnoj Gori u vezi sa Crkvom.

U Crkvi su svi jedno. To Crkva pokazuje i svojom organizacijom, koja je utemeljena na teritorijalnoj, a ne na nacionalnoj osnovi

Naravno, postoje tu i drugi motivi, kao što su crkvena imanja pored mora koja su na ceni i tome slično, ali po mom mišljenju ovo prvo je osnova tog zakona. Voleo bih da dođe do jednog pravednog rešenja što se tiče odnosa crnogorske vlasti i Srpske Crkve u Crnoj Gori, ali to bi podrazumevalo odustajanje vlasti od  odnarođavanja srpskog naroda, što ne mislim da će se desiti. Makar dotle dok se ne nađe neki drugi model za postizanje tog cilja. Posebno zbog toga što je to u ovom trenutku u interesu i Zapada.

Jedna od zemalja koje odbijaju pozive da prizanju nezavisnost Kosova je Vatikan. U kojoj meri je takva odluka rezultat kontakata Rimokatoličke crkve i Srpske pravslavne crkve?

SPC i Rimokatolička Crkva su, u poslednje vreme, u dobrim odnosima. I to zbog toga što se u velikoj meri promenio stav Rimokatoličke Crkve prema Pravoslavnoj Crkvi uopšte, a i prema nama posebno. Posebno posle Drugog vatikanskog koncila, koji je Pravoslavnu Crkvu priznao za sestrinsku Crkvu. Iz kojih tačno razloga Vatikan ne priznaje nezavisnost Kosova, ne znam tačno. Pretpostavljam da je to plod naš dobrih odnosa.

Veliki deo javnosti u Srbiji smatra da se SPC protivi bilo kakvom obliku ekumenskog dijaloga. Da li takav utisak odgovara stvarnom stanju odnosa i saradnje SPC i Rimokatoličke crkve?

Nije tačno da se SPC protivi ekumenskom dijalogu. Naprotiv. Postoji  zvanična Mešovita komisija za dijalog između Pravoslavne Crkve i Rimokatoličke u cilju postizanja jedinstva između dveju Crkava. I naša Crkva je član te Komisije, konkretno jedan od predstavnika naše pomesne Crkve sam i ja. Pored toga, naša Crkva preko svojih predstavnika učestvuje u dijalogu i sa drugim hrišćanskim crkvama, kao i sa nehrišćanskim zajednicama.

Sta bi bilo potrebno da se dogodi da bi poseta poglavara Rimokatoličke crkve Pape Franje, postala prihvaljiva za SPC?

Načelno, naša Crkva nema ništa protiv posete Njegove Svetosti Pape našoj zemlji i našoj Crkvi. Suštinske prepreke za posetu ne postoje. Smatram, međutim, da u ovom trenutku, zbog nekih nedavnih događanja i intervencija zapadnih sila u našoj zemlji, a što je još uvek u svežem sećanju našeg naroda, ta poseta ne bi imala korisne efekte za obe Crkve. Zato je ona odložena na neko vreme dok se situacija ne normalizuje.

Svojevremeno ste bili angažovani u komisiji za pregovore o prevazilaženju problema izmedju SPC i Rumunske pravoslavne crkve u vezi sa pitanjem čije je pravo bogosluženja  u Timočkoj krajini i Braničevskom okrugu. Da li je taj spor prevazidjen?

Problem sa Rumunskom Pravoslavnom Crkvom jeste u tome što njeno delovanje deli Crkvu na nacionalnoj osnovi. Međutim, Crkva je iznad nacije. U njoj nema ni Grka ni Jevrejina ni Skita, već su svi deca Božja i narod Božji. Etnofiletizam u Crkvi je osuđen na svepravoslavnom nivou na Saboru u Carigradu 1872. U Crkvi su svi jedno. To Crkva pokazuje i svojom organizacijom, koja je utemeljena na teritorijalnoj, a ne na nacionalnoj osnovi. Svi verni jednoga mesta, jedne eparhije, bez obzira na njihovo nacionalno, rasno i drugo obeležje, pripadaju toj eparhiji i pod duhovnim nadzorom su episkopa te eparhije. Rumunska Crkva bi htela da izdvoji Rumune iz naše Crkve kojoj pripadaju po mestu rođenja, Krštenja i boravka, i da ih pripoji Rumunskoj Crkvi, zato što su Rumuni. To nije dozvoljeno i protivno je prirodi Crkve koja je nadnacionalna. Za sad još uvek nije prestalo nekanonsko (nezakonito) delovanje Rumunske Crkve na teritoriji nekih naših eparhija, ali se nadam u Gospodu da će i naša braća rumunski episkopi shvatiti da je to razorno za Pravoslavlje u celini, i da će prestati sa takvim delovanjem.