Dragana Đorđević, Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Univerziteta u Beogradu

Samo je pitanje političke volje da li će Srbija ići putem čistog razvoja ili će postati deponija prljavih tehnologija. U ovom trenutku, Srbija je zemlja i netaknute prirode i zemlja u kojoj bez mere zagađujemo životnu sredinu ali je pozitivan scenario i dalje moguć

Kvalitet životne sredine u Srbiji zavisi od regiona do regiona. Postoje mesta netaknute prirode, kao što je prašuma u Homolju ili planinski predeli poput Vlasine, Stare planine, Zlatara ili Tare i mnogi drugi čisti predeli koji su uglavnom u brdskoplaninskim delovima zemlje. Takođe i neki gradovi su sa izuzetno čistim vazduhom poput Vršca, Bajine Bašte ili Žagubice, gradovi krajnjeg Podunavlja ili severne Vojvodine kao i manja mesta u Šumadiji. S druge strane prljave tehnologije (topionice, čeličane, livnice, gumarska industrija) i energetika zasnovana na lošem uglju – lignitu, tradicionalno zagađuju mnoge gradove u Srbiji kao i okolne, jer zagađen vazduh se prostire desetinama pa i stotinama kilometara od izvora emisije. Loše navike poput spaljivanja smeća na otvorenom a u poslednje vreme i opasnog otpada kao što je plastika, stare gume ili istrošena ulja, koji su već ušli u kućnim ložištima u vidu ogreva bez ikakvih sistema za prečišćavanje otpadnih gasova, čine da vazduh u mnogim gradovima postane i toksičan.

Zbog toga je vazduh Bora, Smedereva, Požarevca, Valjeva, Kruševca, Čačka, Lučana, Užica, Niša, Leskovca, Obrenovca, Bariča, Lazarevca, Inđija, Stare i Nove Pazove, a posledično i Beograda gde iz okolnih gradova zagađen vazduh stiže, često prezagađen i opasan za disanje objašnjava naša sagovornica Dragana Đorđević, iz Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Univerziteta u Beogradu.

Više puta se u praksi pokazalo kad je vazduh Beograda  prezagađen da su vazdušne mase dolazile iz pravca istok-jugoistok a na tom pravcu su HBIS – Smederevo, dve termoelektrane na lignit (Drmno i Kostolac) i komunalna deponija u Vinči čiji dimovi, kada nekontrolisano gori, zagađuju čitavu teritoriju grada, napominje Đorđević. „Ovakva nebriga o životnoj sredini, od koje nam direktno zavisi sopstveno zdravlje, pogoduje i stranim investitorima koji izbegavaju visoke troškove za zaštitu životne sredine. Tako na primer Knauf u Surdulici više od decenije radi bez ikakvih mera zaštite vazduha od zagađenja, HBIS nikakve mere zaštite vazduha i životne sredine na primenjuje a ZiĐin toksične koncentrate godinama prerađuje u nedimenzionisanoj i nepropisnoj topionici koja je praktično u gradu, čineći vazduh u Boru ne samo prekomerno zagađenim već i toksičnim. Kaznena politika je niska pa čak i ako se desi presuda u korist građana, investitorima se isplati da svakodnevno plaćaju kazne i nastave sa radom.

Odnos prema vodotocima je takođe nemaran, smatra Đorđević. Mnoge reke i kanali služe kao otvoreni kolektori za ispuštanje industrijskih zagađenih voda, raznog otpada i fekalne kanalizacije. Rudarske aktivnosti su najpogubnije za zagađenje reka i podzemnih voda jer drenaža toksičnih supstanci iz jalovišta i drugog rudarskog otpada vekovima zagađuje vodotokove. Borska reka je mrtva i takva će ostati u narednim vekovima, čak i milenijumima, dokle god se otrovi iz jalovišta, koje je tamo nastalo, u potpunosti ne izluže. Borska reka je najzagađenija reka na tlu Evrope. Otrovni materijal se iz Borske reke unosi u Krivajsku i reku Belu. Lukovska reka je opterećena visokim sadržajima arsena jer se u nju slivaju ocedne vode iz jalovišta starih kopaoničkih rudnika. Iz rudnika Majdanpek kompanija ZiĐin direktno u reku Pek povremeno ispusti toksične rudničke vode, zagađujući je čitavim tokom izazivajući problem vodosnabdevanja naselja nizvodno. Topčiderska reka, prolazeći kroz Rakovicu, prikuplja ostatke nezbrinutog industrijskog otpada bivših fabrika i zagađenje unosi u Savski rukavac koji je praktično stajaća voda, par stotina metara uzvodno od elitnog naselja „Beograd na vodi“. Tako zagađen Savski rukavac koriste veslački klubovi za treninge. Pored toga postoje i tri ispusta neprečišćene fekalne kanalizacije u zoni elitnog naselja „Beograd na vodi“ što stanari tog naselja verovatno često osećaju.  

Odnos prema otpadu, koji za napredna društva koja funkcionišu kroz cirkularnu ekonomiju prestavlja sirovinu za nove proizvode, je vidljiv širom Srbije. Odsustvo uređenja tog sektora, koji podrazumeva razvrstavanje različitih vrsta otpada na mestu generisanja i blagovremenog odnošenja tamo gde predstavlja sirovinu za nove vrednosti, prouzrokovalo je pojavu preko 3000 divljih deponija koje se često u letnjim mesecima samozapale, zbog izdvajanja metana prilikom raspada organske frakcije, čime se sav sadržaj deponije zapali čineči značajan površinski izvor zagađenja vazduha širom Srbije. Navike poljoprivrednika da ostatke letine spale na poljima čine da je vazduh dodatno zagađen od kraja poljoprivredne sezone do početka nove, praktično pola godine u mesecima koji su najnepovoljniji po zagađenje vazduha.

Iako ovako zaokružena slika stanja u Srbiji ne izgleda nimalo dobro Đorđević smatra da su mnogi problemi rešivi i to uz višestruku dobit, počev od čistijeg vazduha i čistije životne sredine u celini do novih vrednosti generisanih iz raznih vrsta otpada. Tako na primer, kada bi se uredilo razdvajanje organske frakcije komunalnog otpada koja bi se vodila do naprednih postrojenja sa anaerobnom digestijom i iz koje bi se proizvodio biogas visokog udela metana (preko 99%) i drugih vrsta biogoriva,  može se proizvoditi električna i toplotna energija a ostatak nakon digestije (digestat) je kvalitetno organsko poljoprivredno đubrivo. Takođe, žetveni ostaci (umesto da se spaljuju na otvorenom) i stajnjak sa farmi su sirovina za proizvodnju biogasa a isto tako i gradske fekalne vode mogu poslužiti za dobijanje biogasa i drugih vrsta biogoriva, koja spadaju u zelenu energiju i imaju veliku primenu kako za dobijanje električne i toplotne energije tako i za dobijanje poljoprivrednog đubriva. Korišćenjem ovih otpadnih materijala ukidaju se mnogi značajni doprinosi zagađenja vazduha, koji nastaju sagorevanjem na otvorenom kao i smanjenje potrebe za proizvodnjom struje iz lignita do mogućeg prestanka njegovog korišćenja. U Srbiji koja je poljoprivredna zemlja i koja obiluje biomasom, bilo kao otpadnom biomasom ili gajenjem energetskih kultura na zapuštenim zemljištima,  ovaj scenario je moguć. Postoje procene da je samo iz žetvenih ostataka moguće proizvesti biogas, po sastavu sličan pa i boljeg kvaliteta od ruskog gasa, u količinama koje mogu da nadomeste uvoz ruskog gasa. Postoje nove tehnologije za jednostavno rešavanje problema otpadnih fekalnih voda, daleko jeftinije i bolje od zastarelih. Ali takođe postoji i opasnost da umesto novih tehnologija doživimo uvoz polovnih i zastarelih, čime bi se dodatno zakomplikovala ekološka situacija u Srbiji. Samo je pitanje političke volje da li će Srbija ići putem čistog razvoja ili će postati deponija priljavih tehnologija i opasnog otpada iz uvoza, koji već ulazi u Srbiju raznim nelegalnim kanalima, odlaže se i zatrpava u poljima, sagoreva na otvorenom i koji je ušao u kućna ložišta kao jeftino gorivo, na štetu zdravlja cele nacije.  

„Osim rudarskih otpada, koji predstavljaju dugoročno nerešiv problem i stalni rizik po zagađenje vazduha, vode i zemlje, svi drugi aktuelni problemi u Srbiji su uz političku volju jednostavno rešivi. Jedino tako bi Srbija mogla da postane čista i zdrava zemlja za život i jedino tako bi lepota ove zemlje došla do izražaja. Zbog toga je veoma važno da se na relativno maloj teritoriji Srbije ne otvaraju novi rudnici a naročito ne zbog isključivog profita stranih rudarskih kompanija. Ukoliko je namera da se na ovim prostorima nadalje živi mora se stati na put sa daljoj devastaciji prirode, popraviti ono što je moguće i zaštititi i očuvati ono što je već čisto“, poručuje naša sagovornica.

U javnosti se vode brojne rasprave o politikama Srbije u oblasti rudarstva i kada je reč o upravljanju rudnim bogatstvom (vlasničkoj strukturi, visini rente i upravljanju sadašnjim i budućem rudnicima) i kada je reč o specifičnim poduhvatima kao što je eksploatacija jadarita. Šta su sa vaše tačke gledišta najvažnija otvorena pitanja kada govorimo o ovim temama?

Korupcija, niska rudna renta, odsustvo brige za zaštitu životne sredine, jeftina radna snaga, niska kaznena politika, odsustvo državnih mehanizama kontrole, su razlozi što je sve više stranih investitora sa prljavim tehnologijama zainteresovano za rad u Srbiji, među njima i mnoge rudarske kompanije. Rudarstvo je najpogubniji vid ljudske aktivnosti po životnu sredinu, jer za vreme a naročito nakon završetka eksploatacije rude iza sebe ostavlja trajne i nerešive ekološke probleme. Primera radi, najveći problemi sa opasnim otpadom u Srbiji odnose se na rudarski otpad koji je decenijama pa i vekovima, čak i milenijumima unazad generisan. Eksploatacija jadarita je posebno problematična jer tehnologija dobijanja litijum-karbonata zahteva enrormne količine vode a to posledično znači i enormno zagađenje kvalitetnih površinskih i podzemnih pitkih voda, na uštrb vodosnabdevanja stanovništva iz kojih  se oko 2,5 milona stanovnika snabdeva pijaćom vodom. U tom procesu koristile bi se ogromne količine koncentrovane sumporne i druge agresivne kiseline a za vreme drobljenja i mlevenja rude, do frakcije čestica pudera,  sa primesima toksičnih elemenata (bor, arsen, kadmijum, olovo i dr.) emitovale bi se ogromne količine toksične prašine koja je karbonatnog tipa (kalcit i dolomit).

Srbija je nasiromašnija zemlja autohtonim površinskim vodama na Balkanu, koje su uglavnom u brdskoplaninskim predelima a koje su ujedno i jedine čiste vode koje se mogu bez dodatnog prečišćavanja koristiti za piće

Tretmanom sprašene rude kiselinama (sa 1100 tona dnevno koncentrovane sumporne i oko 15 tona hlorovodonične kiseline) u hemijskim reakcijama između karbonata i kiselina došlo bi do svakodnevnog izdvajanja i emitovanja u atmosferu enormne količine CO₂. Licemerno je predstavljati javnosti da će se litijum iz jadarita eksploatisati kako bi se smanjile emisije CO₂ u atmosferu a u isto vreme bi se taj isti CO₂ sve vreme višedecenijske eksploatacije oslobađao u atmosferu u Jadru. Sve te aktivnosti bi se odvijale u živom i naseljenom predelu zapadne Srbije, sa najviše dece u seoskim sredinama u odnosu na ostak Srbije, gde ljudi jako dobro žive od poljoprivrede, stočarstva, mlekarstva, pčelarstva, povrtarstva i dr. zahvaljujući plodnoj zemlji a naročito kvalitetnim plitkim podzemnim vodama koje i u sušnim periodima obezbeđuju uslove za održiv život. U bližoj okolini, u radijusu od svega par kilometara u odnosu na rudnu zonu, ovakvim načinom živi oko 20.000 ljudi. Poznato je da već sada mnogi delovi Srbije imaju problem vodosnabdevanja. Podzemne vode tzv. Drinskog aluviona mogu da podmire potrebe za pijaćom vodom čak 85 milona ljudi. Treba napomenuti da se eksploatacija litijuma u svetu radi u pustinjskim i nenaseljenim predelima, na svega nekoliko lokacija, upravo zbog toga što je eksploatacija litijuma iz ruda visoko rizična i agresivana po okruženje. Pored Jadra, u Srbiji se litijum istražuje i njegova eksploatacija planira na još desetak lokacija. Glavno pitanje je: koji je interes Srbije da se trajno unište živi predeli da bi strane rudarske kompanije profitirale? Postoji mnogo drugih i  boljih rešenja za energetsku traziciju od litijum-jonskih baterija, koje su ionako same za sebe problematične jer su podložne samozapaljenju a u pokušajima da se ugase vodom dolazi do izdvajanja vodonika u dodiru vode i litijuma, koji dodatno eksplodira. Natrijum jonske i druge baterije na bazi natrijuma, grafena i dr. su se pokazale daleko rentabilnijim i jeftinijim od litijum-jonskih.

Trenutno su na 179 polja u Srbiji u toku geološka istraživanja. Šta su po vašem mišljenju najvažniji kriterijumi kada treba odlučiti da li će se ući u eksploataciju nekog rudnog blaga i da li je moguće biti zemlja sa intenzivnom eksploatacijom ruda i „zelenim politikama“?

Istražne radnje same po sebi takođe narušavaju kvalitet životne sredine. Problemi kod istražnih radnji su već sada evidentni u okolini Valjeva i u Jadru, jer je došlo da curenja toksičnih rudničkih voda koje su  zatrovale porodične bunare pijaće vode, arterške bunare, poljoprivredno zemljište (gde zbog visokog sadržaja bora više ništa ne uspeva) i površinske vode borom, arsenom i drugim toksičnim elementima. Nema podataka o štetama proizvedenim na istražnim lokacijama jer državne institucije, kao što je Ministarstvo za zaštitu životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine ili Grdaski zavodi za javno zdravlje (osim Zavoda za javno zdravlje u Šapcu koji je 2013. godine utvrdio prisustvo toksičnih supstanci u rudničkim vodama Jadra) ne kontrolišu rad stranih rudarskih kompanija. Glavni kriterijum kod donošenja odluka da li će se ući u eksploataciju nekog rudnog blaga treba da se vodi isključivo interesima građana Srbije koji treba da se slože sa tim a naročito lokalna zajednica. Svaki pojedinačni slučaj mora se detaljno i  pažljivo izanalizirati i samo ako je isključivi interes od potencijalnog rudnika za građane Srbije i koji je daleko veći od štete koju bi on proizveo, kao što je to slučaj sa rudnicima uglja, uz saglasnost lokalne i šire zajednice može biti opravdano da se takav rudnik otvoriti. Zone ugljenokopova su žrtvovane da bi 70% građana Srbije, decenijama, imalo električnu energiju.

Ipak zemljište nakon površinske eksploatacije rudnika uglja delimično je moguće vratiti u upotrebno stanje, dok rudnik minerala koji za sobom ostavljaju toksične jalovine nije moguće vratiti u pređašnje stanje, nezavisno od toga kakave mere su preduzete po pitanju  jalovišta, zbog toga što će se drenaža toksičnih supstanci nastaviti, zagađujući pre svega vodotoke i podzemne vode. Iskustva iz sveta, a i nauka, pokazuju da materijali  koji se koriste za sprečavanje izlivanja ocednih voda iz jalovine vremenom stare i propadaju i u konačnom dolazi do oslobađanja toksičnog sadržaja iz jalovišta. Mala zemlja kao što je Srbija ne može biti zemlja sa intenzivnom eksploatacijom ruda, jer bi sa 179 rudnika bila trajno devastirana u potpunosti. Vazduh, ionako prezagađen, bi se dodatno zagadio a podzemne i površinske vode bi postale toksične. Intenzivna eksploatacija ruda i „zelene politike“ u jednoj zemlji ne idu zajedno jer tamo gde je intezivna eksploatacija ruda „zelene politike“ nisu sprovodive. Primeri u svetu su brojni, kao što je Republika Kongo ili Madagaskar ili Papua Nova Gvineja i druge male zemlje koje su multinacionalne rudarske kompanije ireverzibilno devastirale.  Srbija je pre svega poljoprivredna zemlja sa obiljem kvalitetne poljoprivredne zemlje (70% teritorije je visokokvalitetna poljoprivredna zemlja), u svetu deficitarne zbog rapidnog i nepovratnog nestajanja usled erozije, klizišta, opustinjavanja zbog suša štpo je izazvano klimatskim promenama, a takođe i zbog urbanizacije, industrijalizacije i drugih ljudskih aktivnosti. Zbog toga se  poljoprivredna zemlja mora čuvati a rudnici i poljoprivreda ne idu zajedno. Lako se od poljoprivredne zemlje može napraviti rudnik ali rudnik i čitava zona njegovog uticaja (koja može da se proteže desetinama kilometara u prečniku) se više nikada ne može vratiti u zdravu plodnu zemlju.     

Kakav je po vašem mišljenju kvalitet javne rasprave o zaštiti životne sredine u kontekstu upravljanja rudnim bogatstvom u Srbiji?

Iskustva sa javnim raspravama u Srbiji su takva da je učešće šire naučne u stručne javnosti praktično nemoguće. Rokovi od objave javne rasprave do njenog održavanja su kratki, često u periodu državnih praznika ili godišnjih odmora, čime je mnogim stručnjacima ili naučnicima s jedne strane smanjena mogućnost učešća a s druge strane kratak rok ne daje dovoljno vremena da se ozbiljno pristupi proučavanju obilne dokumentacije koja je predmet javne rasprave. Isto važi i za  javne rasprave o zaštiti životne sredine u kontekstu upravljanja rudnim bogatstvom u Srbiji.

Koliko su fakulteti, instituti i naučne institucije uopšte uključene s jedne strane u oblikovanje državnih politika a s druge strane u javnu raspravu?

Kada je akademski sektor u pitanju, nije mi poznato da je značajnije uključen u oblikovanju državnih politika a takođe i u javnim raspravama. Moguće je da su pojedinci, bliski vladajućoj klasi, više uključeni međutim nije pravilo da se akademski sektor pita kod donošenja ključnih odluka, kao što je recimo to u kom pravcu treba da se planira privredni i svaki drugi razvoj države. Informacije o ključnim odlukama koje političari donose su uglavnom zatvorene za akademski sektor.

S obzirom da ste uključeni i u raspravu o malim hidroelektranama, da li možete da nam date vaš sud o uticaju MHE na životnu sredinu u Srbiji?

Nisam imala informacije da se na teritoriji Srbije planira veliki broj malih hidroelektrana. Slučajno sam uključena u taj problem kada sam informacije dobila od strane pojedinaca iz lokalne zajednice. Naime, zabrinuti i svesni pojedinci lokalne zajednice, primetivši promene na vodotocima i problema vodosnabdevanja su zatražili stručnu pomoć. Na teritoriji Srbije planirana je izgradnja 856 malih hidroelektrana na malim planinskim i čistim rekama.  Tzv. male vode, gde spadaju i brdskoplaninske reke, su od posebnog interesa za republiku Srbiju, a posebno se treba usmeriti na zaštitu njihovog kvaliteta. Srbija je nasiromašnija zemlja autohtonim površinskim vodama na Balkanu, koje su uglavnom u brdskoplaninskim predelima a koje su ujedno i jedine čiste vode koje se mogu bez dodatnog prečišćavanja koristiti za piće. Instalacijom MHE na tim vodama uništavaju se te kvalitene površinske vode u Srbiji a uz to i sva biota kao i život okolnog stanovništva. Aktivnosti države i lokalne zajednice moraju biti usmerene ka njihovom očuvanju a nikako ka uništenju, kakvo se upravo dešava izgradnjom MHE. Svih 856 MHE bi proizvelo oko 3% ukupne energije i potpuno uništilo sve brdskoplaninske vodotokove. Nerazumno je imati gubitke u prenosnoj mreži preko 15% a ne raditi ništa da se oni smanje dok se na drugoj strani planira uništavanje čitavih regione, najčistijih delovaa Srbije, za proizvodnju 2 – 3 % Srbiji nepotrebne električne energije a koja je isključivo za ličnu korist investitora bliskih vlasti.

Zbog promene klime, u jednom danu količine padavina dostižu nivoe godišnjih vrednosti iz predhodnih dekada, kao posledice sve većih ekstrema u klimatskim promenama. Tako intenzivne padavine pokreću bujične erozije i klizišta širokih razmera. Modifikacija terena, kao što je potkopavanje, ogoljavanje uklanjanjem zelenog pokrivača ili sleganje zemljišta u višim delovima slivova reka, direktno značajno utiče na dinamiku poplava i hidrauličnu opasnost u nižim delovima slivova.  Brdskoplaninski predeli su podložni jakim, bujičnim erozijama i klizištima, koje je takođe jedan od gorućih problema današnjice. Ako se u brdskoplaninskim predelima izvode građevinski radovi, neminovno dolazi do degradacije terena. Zbog zasecanja i potkopavanja brda radi izgradnje MHE i čitave infrastrukture za njeno funkcionisanje, probijanje puteva i sl. logično je da sve to vodi ka navedenim problemima, koje globalna nauka već uveliko identifikuje a koji su se u praksi bliže prošlosti više puta potvrdili. Klizišta su posebno opasna jer je u pitanju zemljište pod velikim nagibom a kombinovano sa bujičnim erozijama, izazvanih ekstremnim padavinama, može dovesti do uništenje svih dobara nizvodno prekrivajući ih ogromnim količinama zemljišnog materijala.

Zbog izgradnje malih vodzahvata za potrebe MHE, s jedne strane zbog isparavanja i prodiranja u tlo gubi se količina vode u reci a sa druge strane remeti se režim podzemnih voda koje su u dinamičkoj ravnoteži sa površinskim vodama. Nestaju na prostorima gde ih je bilo a pojavljuju se tamo gde ih nije bilo, sa negativnim uticajem na biodivrezitet uključujući i njegovo istrebljenje, lokalno stanovništvo ostaje bez vode i biće primorano da se raseljava.   

Na primeru sliva reke Vlasine pokazalo se da je sa početkom izgradnje MHE došlo do ozbiljnih problema u vodosnabdevanju grada od nekoliko desetina hiljada stanovnika. Primera radi, od ukupno 55 MHE, koliko je planirano da se izgradi na slivu reke Vlasine, u radnom režimu je pretnaestak. Postojeće MHE proizvode velike probleme u vodsnabdevanju grada Vlasotinca jer se nakon kiša i topljenja snega erozivni materijal iz brdskoplaninskih predela, iz zona MHE, sa vodotocima spusti na vodozahvat gradskog vodovoda koji postane ispunjen blatom. Zbog toga se gradski vodovod isključuje i prestaje sa radom dokle god se vodozahvat ne očisti od blata, što ponekad traje danima pa i nedeljama. Nije teško pretpostaviti razmere problema ukoliko bi sve 55 MHE otpočele sa radom. Poseban problem je taj što je Zakonom strogo zabranjena igradnja bilo kakvih objekata na vodama koje suže za vodosnabdevanje stanovnoištva. Ništa od navedenog nije razmatrano u slučaju instalacija MHE u Srbiji. 

MHE nisu ni obnovljivi ni čist izvor električne energije. Iako MHE ne emituju ugljendioksid, iz malih akumulacija vrlo brzo, nakon eutrofikacije, kreće emisija metana (barskog gasa), koji je takođe gas sa efektom staklene bašte sa mnogostruko jačim potencijalom od CO₂. Treba uzeti u obzir i korišćenje toksičnih i kancerogenih ulja za podmazivanje turbina, koje je u direktnom kontaktu sa rečnom vodom čime je zagađuju. Takođe svaka MHE poseduje transformator koji sadrži ulje u količinama od nekoliko stotina litara. Nije poznato koje vrste ulja se koriste u tim transformatorima a do nedavno su se u Srbiji koristila takozvana piralenska ulja izuzetno visoke toksičnosti i kancerogenosti. Poznato je da transformatori povremeno proključaju kada dolazi do izlivanja transformatorskog ulja koje tom prilikom zbog pregrevanja može i da se zapali, kontaminirajući okruženje MHE. Takođe izliveno ulje, sa padavinama, završi u reku. Poznato je da jedna kap takvog ulja zagadi milion litara vode, nije teško sagledati razmere katastrofe po reku ako se u nju izlije  samo par litara ovog ulja. Visoka je verovatnoća da se ovi akcidenti dogode na nekoj od MHE u slivovima gde je instaliran veliki broj, što predstavlja veliki problem za čitav vodotok. Problem je drastičniji naročito ako je u funkciji vodosnabdevanja stanovništva.

Projekti na koje se zasniva izgradnja MHE u Srbiji datiraju iz sedamdesetih godina prošlog veka kao i na osnovu zastarelog katastra voda. Vodni režimi i protici su se zbog klimatskih promena značajno promenili, tj. smanjili. Pa tako se na reci Suvaji koja je i presušila, planira izgradnja MHE. Inače ovaj tip MHE u svetu se uveliko uklanja, na hiljade je uklonjeno u Evropi i Amnerici, zbog pogubnih razmere po životnu sredinu.

Besmisao MHE koncepta energetske tranzicije su primer gde država podstiče destruktivne aktivnosti zbog isključivog profita svog establišmenta.

Odakle bi trebalo početi sa kvalitetnijom brigom za životnu sredinu? Od menjanja zakonodavnog okvira, njegove bolje primene, većeg uključivanja struke u oblikovanje javnih politika ili nečeg sasvim drugog?

Zakonodavni okvir kada je u pitanju zaštita životne sredine je u mnogome usklađen sa standarima EU. Nedostaje njihova primena i usklađivanje kaznene politike koja je neadekvatna pričinjenim štetama. Inspekcijske službe su zamrle. Ili su korumpirani ili imaju naredbu iz vrha vlasti da ne rade svoj posao, čime je direktno omogućeno zagađenje velikih razmera i trajna degradacija mnogih delova Srbije. Svedoci smo da smo poslednjih godina postali jedna od najzagađenijih zemalja sveta. Dišemo izuzetno toksičan vazduh a briga za životnu sredinu je na veoma niskom nivou. Domaći zagađivači tradicionalno zagađuju životnu sredinu, smatrajući da je najnormalnije trovati okruženje u kome i sami žive a strani hrle u Srbiju jer je trošak na zaštiti životne sredine,koji nisu u obavezi da naprave, za njih čist profit. Nije slučajnost što smo se prošle godine popeli na prvo mesto u svetu po smrtnosti i oboljevanja od kancera pluca.

Pluća su prva na udaru zagađenog vazduha. Međutim nije jedino kancer pluća koji je u rapidnom porastu u Srbiji, mnoge druge vrste kancera su u dramatičnom porastu. Takođe nije čudo što su nam se iz izvoza vraćali tovari hrane jer su na ulaznim kontrolama zemalja uvoznika nalazili opasne materije, a da nisu pesticidi, koje iz vazduha ili preko površinskih i podzemnih voda mogu da dospeju na svaku poljoprivrednu površinu. Cena zaštite životne sredine je visoka. Investiranje u zaštitu životne sredine se kreće od 30% pa čak i do 100%  od osnovne investicije proizvodnih objekata. Zbog toga mnogi strani investitori odlaze u zemlje poput Srbije gde nisu u obavezi da ovaj trošak prave povezujući se sa korumpiranom strukturom na svim nivoima a na uštrb prirode, zdravlja i života stanovništva. Živimo u vremenu zarobljenih i uništenih ključnih institucija u Srbiji čija je uloga da brinu za životnu sredinu i javno zdravlje. Zdravlje svakog od nas direktno zavisi od kvaliteta vazduha koji dišemo, vode koju pijemo i hrane koju jedemo. Podaci o tome kakav vazduh tačno dišemo ne postoje. Veće uključivanje nauke i struke u oblikovanje javnih politika ili kod donošenja ključnih odluka kada je u pitanju očuvanje životne sredine je ključ rešenja problema.