Dr Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Srpske književne zadruge

Režim nije potvrđen ni kao efikasan, ni kao slobodarski, ni kao nacionalan, već kao koruptivan, autoritaran i antinacionalan. Kao da je pad nadstrešnice ospoljio taj lik režima i probudio osećanje pravde kod mladih i osećanje dužnosti da ih slede kod njihovih profesora – Milo Lompar

Tri meseca intenzivnih protesta studenata, kojima se priključuje sve veći broj građana, uzrokovala su najveću političku krizu u Srbiji, u poslednjih 13 godina, koja je dovela do pada Vlade premijera Miloša Vučevića. Studentski bunt mogao bi trajati i duže, sve dok se ne dobiju garancije da će slučaj pada nadstrešnice na železničkoj stanici u NS, biti razrešen u skladu sa činjenicama, kaže u intervjuu za CorD Magazine Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta. “Te garancije ne mogu dati oni u koje se sumnja. Otud je neophodna prelazna vlada, “kao garant ukidanja medijskog monopola, utvrđivanja ispravnih biračkih spiskova, odstranjivanja nasilja iz političkog života”.

G. Lompar, više od dva meseca traju blokade fakulteta i protesti studenata u sva četiri univerzitetska grada. Kako vidite pobunu generacija za koje se često tvrdilo da su većinski nezainteresovane za društveni dijalog i politiku? 

I sam sam u više navrata – kao i toliki evropski intelektualci – tvrdio da mladi ne baštine pobunu nego prilagođavanje. U dugom vremenu je i bilo tako. Ali, ovi protesti pokazuju da se jedna konformistička svest povukla iz stava mladih ljudi. Možda tako bude i u drugim evropskim sredinama: i žuti prsluci u Francuskoj, i demonstracije u Nemačkoj, nagoveštavaju takvu mogućnost. Odvija se borba između ljudi i sistema, jer je jaz između njih postao prevelik. Kod nas je pobuna studenata, i podrška koju su im dugo i usamljeno pružali profesori, da se sad proširi i na druge esnafe, plod saznanja o tome da je režim izgubio i nacionalnu, i demokratsku, i pragmatičku legitimaciju. On nije potvrđen ni kao efikasan, ni kao slobodarski, ni kao nacionalan, već kao koruptivan, autoritaran i antinacionalan. Kao da je pad nadstrešnice ospoljio taj lik režima i probudio osećanje pravde kod mladih i osećanje dužnosti da ih slede kod njihovih profesora.

Protesti traju gotovo tri meseca. Vi kažete da je suviše tereta stavljeno na studente i prosvetne radnike i da bi njihov protest trebalo da podrže i drugi. Ako polovina građana istraživačima javnog mnjenja kaže da daje pozitivnu ocenu stanja u državi, verujete li u mogućnost generalnog štrajka?

Istraživanja javnog mnjenja nisu pouzdana, jer je nezavisnost agencija pod sumnjom. One su se toliko puta do sada obrukale svojim procenama. Do generalnog štrajka može doći postepeno. Jer, lanac onih koji protestuju se povećava: nije malo sudija Višeg suda podržalo studente, Advokatska komora je proglasila solidarni štrajk, brojni građani mirno protestuju zajedno sa studentima, u sve više gradova odvijaju se protesti.

Ukoliko se takav trend nastavi, štrajk nije nemoguć. Iracionalno i neodgovorno ponašanje Vučić-Brnabić režima, koji nudi pregovore i preti studentima, koji policijski i nasilno pokušava rešiti problem, koji gazi ljude po trotoarima i izjavljuje saučešće njihovim porodicama, prirodno razvija nezadovoljstvo. Nezadovoljstvo rađa revolt, revolt stvara pobunu.

Kao mogući izlaz iz najveće političke krize od 2012, SNS je ponudila savetodavni referendum o poverenju predsedniku Srbije, predsednik Vlade kaže da ne isključuje ni vanredne izbore. Opozicija zagovara prelaznu vladu. Šta vidite kao izlaz iz situacije u kojoj svakodnevno rastu tenzije?

Ključni učinak vladavine Vučić-Brnabić režima je uništavanje javnog poverenja: godinama su razvijali nepoverenje svakog prema svemu. I sada im to dolazi glave, jer im niko ništa ne veruje. Neophodne su, dakle, garancije da će slučaj nadstrešnice biti razrešen u skladu sa činjenicama. Te garancije ne mogu dati oni u koje se sumnja.

Otud je neophodna prelazna vlada kao garant ukidanja medijskog monopola, utvrđivanja ispravnih biračkih spiskova, odstranjivanja nasilja iz političkog života. Njen mandat bio bi uslovan: nema mogućnosti za političke odluke. I ograničen vremenski i  ciljno: cilj su regularni izbori, a vreme od šest meseci do godinu dana.

Analitičari primećuju otklon od političkih partija kao važan deo strategije studentskih protesta. Nije prvi put da se postavlja pitanje može li se do političkih promena doći bez političkih partija?

Obezvređivanju demokratskog poretka kod nas najveći doprinos su dali zapadni (američki) činioci. Uništavanje političkog sistema otpočinje obračunom sa vladom Vojislava Koštunice iz 2008. godine. Jer, ona je odbila Ahtisarijev plan koji je predviđao međunarodno priznanje Kosova i Metohije. Tako je zapadna (američka) politika dovela do nastanka SNS.

Protesti pokazuju da se jedna konformistička svest povukla iz stava mladih ljudi. Možda tako bude i u drugim evropskim sredinama: i žuti prsluci u Francuskoj, i demonstracije u Nemačkoj, nagoveštavaju takvu mogućnost. Odvija se borba između ljudi i sistema, jer je jaz između njih postao prevelik

Za ostvarivanje njihovih političkih ciljeva najbolji je raspadnuti politički sistem sa autoritarnim vladarom.  Ruski i kineski činioci nisu imali simpatija za demokratski poredak. Srpska kultura nije imala snage da ga sačuva i unapredi uprkos spoljnim pritiscima. Otud situacija liči na Latinsku Ameriku. Političke stranke su neophodne da se legitimitet, koji obeležavaju protesti, vrati u korito legaliteta. One sada deluju slabo i sam proces ostaje neizvestan.

Predlažete i lično se angažujete na približavanju nacionalne i građanske opozicije. Može li se u današnjim uslovima ponoviti takva saradnja, poslednji put viđena 2000?

U obliku vlasti takva saradnja je postojala u periodu između 2004. i 2007. godine kao kohabitacija Koštunice i Tadića. Bila je to demokratska i najsolidnija vlast kod nas: uprkos teškim iskušenjima. Sama saradnja nacionalne i građanske opozicije je neophodna da bi se stvorila podloga za društveni sporazum o poštovanju Ustava i pravnoj državi kod nas. Sva potonja pitanja, čak i najkrupnija politička pitanja, poput Kosova i Metohije, moraju se rešavati u skladu sa tom pretpostavkom. Ako neko teži vanustavnim rešenjima, on se na zakonit način mora izboriti za promenu Ustava.

Jedan od zahteva studentskih protesta, fokusiranih pre svega na utvrđivanje odgovornosti za tragediju u Novom Sadu, a potom i za nasilje nad studentima, ticao se izdvajanja za obrazovanje. Šta smatrate najvećim problemima visokog obrazovanja u Srbiji?

Neke teškoće su slične kao i u evropskim državama: ciljano sužavanje prostora koji pripada društvenim naukama; favorizovanje pragmatičke svesti; dominacija nametnutog bolonjskog sistema, čije su slabosti očigledne. Neke teškoće su plod naših slabosti: opšti pad odgovornosti; slabije obrazovanje u srednjim školama; prevelik broj fakulteta i slabi kriterijumi u ocenjivanju; opšte siromašenje društva; neuvažavanje kvaliteta u zapošljavanju.

Krajem prošle godine Vlada Srbije pokušala je da stvori uslove za dolazak  stranih fakulteta u Srbiju, po ubrzanoj proceduri. U obrazloženju se moglo čuti da bi mogućnost studiranja na takvim fakultetima podstakla mlade da ne napuštaju Srbiju. Akademskoj zajednici je zamereno da nije spremna na konkurenciju. Kako ste Vi razumeli tu inicijativu?

O toj stvari se izjašnjavam lišen ličnih ambicija, jer za dve godine idem u penziju. U ishodu tog nauma je težnja da se postepeno smanji broj državnih fakulteta. Jer, oni se finansiraju iz budžeta. To je klasično preuređenje društva po ugledu na kolonijalni model. Jer, tako će biti podeljene i srednje škole: na privatne, u koje će ići oni koji mogu da ih plate, i državne, koje će biti slabije i za siromašnije ljude. Kako će i profesori ići za boljim platama, postepeno će se kvalitet nastave seliti u privatno školstvo. Biće forsirana ona zanimanja koja odgovaraju potrebama manuelnog rada. Visoko kvalifikovani ljudi biće upućeni da rade kod stranih kompanija. Pravi se školstvo koje je odgovarajuće društvu koje nastaje. Biće to društvo sledećeg oblika: autoritarni vladar, tri oligarhije (finansijska, bezbednosna, medijska), osiromašeni narod. Ostvaruje se temeljna razgradnja nacionalne i demokratske države. Posledice će biti deficit lekara, profesora, inženjera, naročito u manjim mestima. Neće se zaustaviti odlazak ljudi u inostranstvo.

Početak godine obeležen je smenom predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Verujete li u tezu da povratak Donalda Trampa može da pomogne Srbiji u dijalogu o Kosovu?

Ako je suditi po Vašingtonskom sporazumu (2020), koji je produžio zasade Briselskog sporazuma (2013) i stvorio kretanje ka Francusko-nemačkom planu (2023), ne bi trebalo očekivati neke velike promene na utrtom putu. Mogao bi porasti pritisak na Srbiju da međunarodno prizna Kosovo i na prištinske vlasti da obrazuju ZSO: unutar koje bi se odvijala obrazovna i zdravstvena služba srpske zajednice, pod prištinskom upravom. Možda dođe i do nekog minimalnog pomeranja granica, kako na severu Kosova, tako i kod Preševa u Srbiji. U to ne verujem, ali može se desiti. Sve drugo je već obavljeno i teško da će se menjati: zahvaljujući pogubnoj politici Vučić-Brnabić režima.