Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Sve bogate zemlje su se obogatile na sličan način, ulažući u integritet institucija i ljudski kapital. Nijedna nije pribegla onome čemu mi težimo: organizovanju izložbi ili otvaranju rudnika.

Ne, ni izložba Expo 2027, ni rudnik litijuma i fabrika baterija, ni Evropski plan za rast Zapadnog Balkana, i primena Zelene agende, koji se pominju kao poluge rasta, nisu po mišljenju Dejana Šoškića, profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu i bivšeg guvernera Narodne banke Srbije odlučujući ili dovoljan izvor budućeg privrednog rasta.

„Nijedna od ovih tema koje ste naveli, po mom mišljenju, nije „pogonsko gorivo“ budućeg privrednog rasta Srbije niti bilo kakav „prelomni trenutak“, niti uslov za nekakav „kvantni skok“ u privrednom rastu i budućem blagostanju naše zemlje“, kaže naš sagovornik.

To su dakle zablude?

Najveći broj danas bogatih zemalja su postale bogate na isti način: tako što su njihovi stanovnici sticali sve kvalitetnija znanja kroz obrazovanje i nauku, tako što su te države jačali institucije i činili sve svoje građane ravnopravnim i dostojanstvenim pred državnim institucijama efikasno štiteći ugovore i svojinu i podstičući slobodnu konkurenciju, i tako što su stanovnici vredno radili u dobro uređenom institucionalnom sistemu koji je podsticao domaće stanovnike da u takvoj zemlji ostanu i razvijaju svoje karijere i privlačio kvalitetne ljude iz inostranstva da u tim zemljama ostvare svoje karijerne i preduzetničke ambicije.

Srbija ni na jednom od ovih vitalnih polja za budući zdrav i održiv privredni rast i za svoj željeni put u blagostanje ostvaruje zadovoljavajuće rezultate“, kaže Šoškić i navodi poraze rezultate koje beležimo u obrazovanju.

Domaće privatne investicije su temelj razvoja. Zašto se one kod nas ne podstiču je dobro pitanje za predstavnike izvršne vlasti  

Na PISA testovima, naša deca postižu slabe rezultate u odnosu na svoje vršnjake iz Zapadne Evrope, Kine i drugih zemalja. Obrazovanje na svim nivoima je srozano na vrlo niske grane, a nedopustiva erozija poštovanja učitelja, nastavnika i profesora u našem društvu se najbolje vidi iz incidenata koji se dešavaju između učenika i nastavnika ili između roditelja i nastavnika i profesora. Takva ponašanja u našem društvu nisu zabeležena u našoj istoriji. Izdvajanja za nauku (kao procenat BDPa) su niža nego u 90-tim godinama kada smo bili pod sankcijama i sa ratovima u okruženju, a veliki broj naših naučnih instituta je ugašen, ili teško rade, a neki su i privatizovani čime su de fakto pretvoreni u komercijalna konsalting preduzeća gubeći najveći deo svoje naučne funkcije.  

Ipak, ne može se poreći da je Expo 2027 tema koja se široko debatuje među investitorima?

Onaj ko misli da će nekakva izložba učiniti Srbiju bogatom zemljom je ili naivan i bez znanja o privrednom razvoju ili iz manipulativnih motiva iznosi takve stavove, kaže Šoškić. „Da je organizovanje neke izložbe ili otvaranje nekog rudnika put u bogatstvo nacije, kako to da se ni jedna zemlja tog recepta nije setila pre nas? Kako to da Kina, Južna Koreja, Japan, Nemačka, Finska, Izrael i mnoge druge zemlje koje su imale uspešne epizode ubrzanog privrednog razvoja nisu izabrala da organizuje izložbu i otvori rudnik i „preko noći“ postanu bogate.

Kako to da su sve te zemlje danas zemlje sa vrhunskim univerzitetima, naučno-istraživačkim institutima, jakim institucijama i razvijenom meritokratijom (vladavinom znanja), dakle  imaju sve ono što Srbija nema, ali i očigledno ne shvata da mora da teži da stekne, da bi postala bogato, uređeno i srećno društvo u kojem ljudi ostaju da žive i rade a ne iz koga u desetinama hiljada svake godine odlaze.“ 

Mnogi navode da sporazum o kritičnim sirovinama Vlade Srbije i predstavnika Nemačke i EU otvara pomalo neočekivane mogućnosti za privredni rast i ubrzanje evrointegracija?

Sporazum o kritičnim sirovinama Vlade Srbije i predstavnika Nemačke i EU, po mom mišljenju, ne otvara nikakve neočekivane mogućnosti za privredni rast i ubrzanje evointegracija. Ja vidim da taj sporazum samo otvara mogućnost da EU dođe do, za njih, bitnih sirovina uz smanjivanje budućeg oslanjanja na uvoz iz Kine.

Kod otvaranja bilo kog rudnika, postoje ekonomske i ekološke posledice i ključno pitanje je kolike su neto koristi od takve investicije. Ko postaje vlasnik iskopanog mineralnog blaga? Koliko se otvara novih radnih mesta, a koliko se gubi „starih radnih mesta“?. Koliko se generiše novih budžetskih prihoda, a koliko se gubi „starih“ budžetskih prihoda? Posebno i vrlo važno pitanje je kakve su ekološke posledice, tj. tzv. negativne eksternalije takvog projekta? Ako strana kompanija vrši eksploataciju naših mineralnih sirovina, ona postaje njihov vlasnik, a našoj državi plaća samo rudnu rentu (koja je u rangu par procenata iskopanih vrednosti – u Srbiji je rudna renta među najnižima u Evropi). U takvom scenariu daleko najveći deo nove vrednosti ostaje stranoj kompaniji, koja čak ne mora platiti ni porez na dobit našoj zemlji ako profit „preseli“ na svoja druga pravna lica u inostranstvu gde su poreski uslovi povoljniji (što inače multinacionalne kompanije redovno rade). Kad se govori o velikim investicijama koje donosi strana kompanija, treba imati u vidu da je najveći deo tih investicija za tehnologiju koja se dominantno uvozi iz inostranstva. Jedan deo tih investicija će dobiti kao kratkoročni dodatni prihod domaća građevinska operativa dok se potrebni objekti ne izgrade, i jedan deo će kao jednokratni prihod dobiti prodavci zemljišta.

Šta posle?

O nekakvom garantovanju izgradnje fabrika baterija, automobila i nečeg drugog, teško da može biti govora jer rudarska kompanija ne može uticati na poslovnu politiku kompanija koje grade automobile ili baterije (sem ako su deo istog konglomerata, što u našem primeru nije slučaj). Elonu Musk-u nije bio potreban rudnik da bi izgradio fabriku automobila ili baterija. Onaj ko želi da podigne fabriku automobila ili baterija može to da uradi i sada u Srbiji i bez rudarenja Litijuma u našoj zemlji, ali to se nije desilo. S druge strane, ako bi domaća državna kompanija vršila eksploataciju naših mineralnih sirovina onda bi situacija mogla biti drugačija. Onda bi ukupna vrednost iskopanih sirovina (ne samo zanemarljiva rudna renta) ostala našoj državi. I onda bi država kao vlasnik značajnih mineralnih sirovina mogla da privuče strane kompanije da otvore fabrike baterija i automobila uz povoljniji pristup potrebnim mineralnim sirovinama.

Nakon objavljivanja stavova najeminentnijih stručnjaka naše zemlje o projektu Jadar, koji su dominantno izrazili negativni stav po pitanju realizacije ovog projekta, za mene je ovo pitanje zatvoreno

Otuda ne iznenađuje da je bogata Norveška još odavno donela pametnu odluku da eksploataciju svog mineralnog blaga (nafte i gasa u Severnom moru) poveri državnoj kompaniji koja svoje profite dugoročno investira u korist norveškog penzionog fonda i jednim delom transferiše u budžet u korist svih građana Norveške. U Srbiji se, međutim, to ne predlaže. Predlaže se prepuštanje mineralnog blaga inostranoj kompaniji sa vrlo kontroverznom poslovnom istorijom. Drugo pitanje je koliko se ovakvim projektom gubi od poljoprivrede i turizma koji se trenutno odvijaju na tom području i koji bi se na tom području mogli odvijati mnogo duže od vremena aktivne eksploatacije mineralnog blaga? Možda bi se sa dodatnim ulaganjima i podsticajima na tom području moglo dobijati i više nego što se trenutno dobija od poljoprivrede i turizma. I to je faktor koji, takođe, treba imati u vidu.

Konačno, ekološke posledice. Nakon objavljivanja zbornika radova sa skupa Srpske akademije nauka i umetnosti pre dve godine pod naslovom „Projekat Jadar – šta je poznato?“ i zaključaka ovog skupa najeminentnijih stručnjaka naše zemlje koji su dominantno izrazili negativni stav po pitanju realizacije ovog projekta, za mene je ovo pitanje zatvoreno. Tek neki novi nezavisni naučni skup ili nezavisni naučni radovi na ovu temu ili konkretan pozitivan primer realizovane eksploatacije sa istom tehnologijom i istog mineralnog bogatstva na nekoj drugoj lokaciji mogli bi ponovo otvoriti ovu temu. Do tada, mislim da je najmudrije držiti se saveta naših najmudrijih ljudi u ovoj oblasti objavljenih od strane Srpske akademije nauka i umetnosti.    

Vratimo se pitanju važnosti obučene radne snage. Kako objašnjavate stalan pad u broju upisanih studenata u visokoškolske ustanove? Šta danas rade mladi ljudi ako se ne obrazuju i ka kakvoj ekonomiji nas to vodi u budućnosti?

Bez temeljne ukupne pozitivne promene u našem društvu prema kvalitetnom obrazovanju domaćeg stanovništva na svim nivoima, nije moguće govoriti o budućem privrednom rastu i uspehu naše zemlje. Ambicije naše dece i naših mladih ljudi (i njihovih roditalja koji ih usmeravaju u njihovim životnim izborima) treba da budu okrenute kvalitetnom obrazovanju i daljem školovanju i usavršavanju radi kvalifikovanja za dobro plaćena radna mesta.

Ali oni treba da vide i u životu koji ih okružuje da sticanje znanja vodi kvalitetnijem životu. Društvo u kome učitelji i nastavnici jedva sastavljaju kraj s krajem, a mladi vide šansu za zaradu novca u kladionicama, a karijerni razvoj vide kroz sticanje diploma bez znanja i članstvo u političkim partijama koje ih postavljaju na mesta za koja objektivno nisu kvalifikovani, ne može imati realnu perspektivu razvoja i stvaranja sretnog društva. Ogroman broj naših ljudi koji odlazi iz naše zemlje jasan je signal da naše društvo, i trenutnu skalu vrednosti u njemu, treba korenito menjati na bolje.

Neke analize pokazuju da pored ulaganja u radno intenzivne grane, ima sve više investicija i u one grane koje su tehnološki intenzivnije. Da li vi prepoznajete ovaj napredak?

Pravi napredak u ovom domenu je moguć tek kada mi možemo da ponudimo kvalitetnu tehnološki obrazovanu radnu snagu. Kvalitetno obrazovanje i nauku nemoguće je izostaviti iz bilo koje dugoročno uspešne priče o privrednom razvoju i blagostanju neke nacije.

Ako govorimo o institucionalnom ambijentu uopšte i ambijentu za investiranje, šta su po vašem mišljenju ključne poluge koje nedostaju da bi najavljene investicije bile efikasne?

Nakon objavljivanja stavova najeminentnijih stručnjaka naše zemlje o projektu Jadar, koji su dominantno izrazili negativni stav po pitanju realizacije ovog projekta, za mene je ovo pitanje zatvoreno

O eroziji institucionalnog ambijenta u Srbiji najbolje govore međunarodne analize (koje sprovode Svetska banka, Međunarodna transparentnost i druge institucije) koje pokazuju kontinuirani pad institucionalnog ambijenta, naročito od 2015 godine, a po pitanju percepcije korupcije smo jedna od četiri države na Evropskom dnu. U takvim uslovima nikakvo „pogonsko gorivo“ neće pomoći i nikakav „kvantni skok“ se neće desiti.

Bez temeljne ukupne pozitivne promene u našem društvu prema kvalitetnom obrazovanju domaćeg stanovništva na svim nivoima, nije moguće govoriti o budućem privrednom rastu i uspehu naše zemlje

Dobro uređen sistem sa jakim institucijama, vladavinom prava, odsustvom korupcije, vrhunski obrazovanom radnom snagom na svim nivoima sa kvalitetnom i dostupnom zdravstvenom zaštitom, po mom mišljenju, su ključne poluge razvoja i podsticanja inostranih i, još važnije, domaćih privatnih investicija. 

Pojedini istraživači tvrde da u Srbiji polako raste grupa domaćih preduzeća koja mogu biti konkuretnana stranom tržištu i imaju složenije proizvode koje mogu da ponude. Zašto tako retko čujemo da postoje mere za podsticaj domaćih investicija?

U Srbiji je pre drugog svetskog rata, par decenija nakon pionirskog leta braće Wright, bilo sedam fabrika aviona. Ako smo tada bili u stanju da tržištu nudimo složene proizvode sa naprednom tehnologijom, siguran sam da to možemo i danas. Domaće privatne investicije su temelj razvoja. Zašto se one kod nas ne podstiču je dobro pitanje za predstavnike izvršne vlasti.    

Ipak svedoci smo stalnog rasta izvoza. Zar to nije dokaz da se investicije zaista i povećavaju?

Kvalitet izvoza je suština. Srbija treba da izvozi proizvode i usluge u kojima izvozi i znanje (struku i nauku) i takvi proizvodi i usluge su, po pravilu, na svetskom tržištu skuplji i profitabilniji, a zemlje sa takvim izvozom bogatije. Od izvoza neprerađenih ruda i balvana ni jedna zemlja nije postala bogata…