Čedo Maksimović, profesor na Imperial Koledžu u Londonu

Ekonomija na bazi upravljanja kvalitetom životne sredine  je, ne samo ekonomija budućnosti, nego i uslov opstanka ljuske civilizacije. Srbija propušta jednu po jednu priliku da makar „uhvati korak“ sa zemljama slične ekonomske moći, a u određeni oblastima bi mogla da bude ne samo regionalni nego i evropski već lako i svetski lider.   

U intervjuu koji je Čedo Maksimović profesor na Imperial Koledžu u Londonu dao našim novinama pre šest godina, naš sagovornik je upozorio da se ceo svet sada suočava sa potrebom da ozbiljno preispita dugoročne strategije upravljanja vodama i da stara pravila prestaju da važe, jer se ruše preko noći. Zato je naše prvo pitanje ovom prilikom bilo – da li smo u ovom periodu bili uspešni u pronalaženju novih dugoročnih strategija i novih pravila?

„Nove strategije se pronalaze i neke od njih relativno brzo počinju da se primenjuju u praksi. Razvijene zemlje brže, manje razvijene sporije, a mnoge „tapkaju u mestu“ ili „gube korak“  u primeni novih strategija i tehnologija. U isto vreme se stanje u pogledu nestašice vode pravog kvaliteta postaje sve gore skoro u celom svetu“,a kaže naš sagovornik i objašnjava: „Količina vode „u opticaju“ je ista, ali se količina vode zadovoljavajućeg kvaliteta ubrzano smanjuje prvenstveno zbog porasta stepena zagađenja voda. Osnovna novina je saznanje da se problemi u vezi sa vodom sve teže rešavaju u izolaciji.  Rešenje je u postepenom, prihvatanju integralnih rešenja (nexus) npr. voda u interakciji sa hranom, energijom i smanjenjem zagađenja“.    

Živimo u vremenu u kojem izgleda da svi odgovori leže u primeni visokih tehnologija, u korišćenju veštačke inteligencije i u digitalizaciji. Koliko ova rešenja mogu da pomognu kada se suočavamo sa tako bazičnim problemom kao što je nedostatak vode? 

To je samo deo priče. Automatizacija, digitalizacija i veštačka inteligencija najviše pomažu u velikim složenim sistemima (na primer snabdevanje Pariza ili Los Anđelesa vodom)  i tu su unapređenja poslovanja gornjim tehnologijama velika. Međutim  (kako Vi kažete) problem nestašice vode, naročito u manjim sistemima, malim i izdvojenim celinama, mogu da se rešavaju i jednostavnim metodama, jednostavnom primenom instrumenata pravne države (kada on postoji). Recimo, ako je brana sa akumulacijom Gruža napravljena (uložena velika sredstva i žrtvovano poljoprivredno zemljište) da bi se obezbedili dopunski vodni resursi za Kragujevac i taj deo Šumadije, pa se onda dopusti nekontrolisana urbanizacija „svuda naokolo“ (vikendice, stambeni objektu, kafane, farme itd.) bez odgovarajuće striktne primene elementarnih pravila „sanitacije“, jasno je da će se postepeno degradirati kvalitet  i „raspoloživost“ vode, dakle pojavljuje se nedostatak kvalitetne vode za piće. Tu ne pomaže veštačka inteligencija i digitalizacija. Osnovna „zdrava seljačka“ logika, striktna primena osnovnih pravila struke smanjuje takvu vrstu nestašice.    

Srbija još uvek ima „kritičnu masu“ kvalitetnih stručnjaka i za projektovanje savremenih rešenja u oblasti voda i upravljanja složenim sistemima, ali se on ubrzano gubi, i ovde i u drugim oblastima. Za promenu stanja neophodno je da se sistem „resetuje“ i da sa na pravo mesto vrate elementarni principi pravne države, profesionalne i etičke vrednosti  struke i njihovo dosledno sprovođenje

Šta Srbija od ovih znanja i mogućnosti danas koristi, a šta bi mogla da primeni i ako bi promenila svoje politike?  

Srbija još uvek ima „kritičnu masu“ kvalitetnih stručnjaka i za projektovanje savremenih rešenja u oblasti voda i upravljanja složenim sistemima. Međutim, taj značajan kapacitet „ljudskih resursa“ se ubrzano gubi kroz nekoliko „mehanizama“: (a)  kvalitetnim stručnjacima i firmama se „nameću“ rešenja od strane nekompetentnih ali „moćnih“ nosilaca vlasti koji razmišljaju drugačijom logikom (maksimizacija sopstvenog profita), (b) pod pretnjom trajnog gubitka poslova i elementarnog opstanka, i stručnjaci i firme pristaju da „razrađuju“ i potpisuju nametnute koncepte, tj. „surogate“ zdrave logike, (c) mlađim stručnjacima se ne pruža prilika da se kvalitetno osposobe za izazove savremenih tehnologija tj.  da budu deo kreativnog procesa ovladavanja inovativnim tehnologijama, nego se postepeno „uklapaju (utapaju) u sistem poslušnosti“ reciklirajući zastarela rešenja,  na „uštrb“ struke, (d) na rukovodeća mesta u gradskim i komunalnim sistemima se postavljaju poslušni, a stručno nekompetentni  i tako se krug „urušavanja“ sistema   profesionalnih vrednosti zaokružuje.  Vodni sistemi  nisu izuzeci.

Po vašem mišljenju ključ leži u dobroj kombinaciji plavih i zelenih struktura odnosno urbanih voda i zelenih površina. Da li u Beogradu ili u drugim gradovima u Srbiji vi vidite primere primene takvog principa?

Plavo zelena rešenja (PZR) i njihova kombinacija sa „resetovanim“ sistemom pravih vrednosti i vraćanjem struci uloge koji joj pripada u civilizovanom društvu  je cilj kome treba da se teži u Srbiji i da se on realizuje. U Beogradu u nekim drugim gradovima javljaju se ideje za njihovu primenu i  izolovani „primerčići“ primene u mikro razmeri. Međutim, masovna primena će teško da se „desi narodu“ bez gore pomenutog „resetovanja sistema“. Tome, u izvesnoj meri, može da doprinesu programi dva EU projekta „euPOLIS“ (https://eupolis-project.eu/)i „HEART“ (https://www.heart-project.eu/) u okviru kojih se rade „demo primeri“ na 2 lokacije se u Beogradu.

Od nedavno ekologija je postalo jedno od važnih društvenih tema u Srbiji koja izvodi ljude na ulice.

Polako, i  u celom svetu i kod nas, sazreva svest da je  očuvanje i unapređenje kvaliteta životne sredine (ekologija je samo jedan deo toga) bitan preduslov ne samo za kvalitet života i u gradskim, ruralnim i nenaseljenim prirodnim sredinama, nego (bez preterivanja) i za elementarni opstanak ljuske civilizacije. Kada se nosioci vlasti ogluše i o inicijative kompetentnih stručnjaka i o „vapaj naroda“ da se u tom pogledu sačini „zdrava“ dugoročna strategija koja bi se sistematski primenjivala koristeći najnovija naučna i stručna dostignuća, onda je „građanska neposlušnost“, nažalost jedini način da se „donosioci ključnih odluka“ i njihovi bezuslovni poslušnici, bar donekle, „dozovu elementarnoj logici“. 

Koliko  su u Velikoj Britaniji, volja građana i stavovi struke uvažavani u donošenju strateških odluka izvršne vlasti na nacionalnom i lokalnom nivou?

I tu vlada „šarenilo“. U dosta slučajeva, volja građana i inicijative stručnih i profesionalnih „subjekata“ sa uvažavaju i primenjuju, uglavnom na lokalnom nivou kroz sistem javnih konsultacija za dobijanje „dozvole za planiranje. Međutim, postoje i obrnuti primeri, kao što je npr. projekat „Thames Tideway Tunnel – Super sewer“. Uprkos protivljenju i javnosti i skoro celokupne akademske zajednice (za oblast voda), koja je dala obrazloženje da se radi o zastarelom konceptu (19th-century solution to a 21st-century problem), tadašnja centralna vlada UK i gradska vlast Londona su projekat „progurali kroz sistem odlučivanja“.   

Imate mogućnost  da poredite dva obrazovna sistema srpski i britanski. U čemu su razlike i sličnosti u njihovoj okrenutosti ka rešenjima koje je moguće primeniti u privredi u realnom vremenu? 

Britanski (visokoškolski) obrazovni sistem  je kombinacija „tradicionalnih vrednosti“ i modernog brzog prihvatanja inovacija (novi kursevi itd) i jasnije strategije za pripremu za potrebe struke. Svakako u boljim materijalnim uslovima: oprema, laboratorije itd. Za naše fakultete, mislim na „državne“ fakultete sa dokazanim vrednostima – za razliku od „prodavaca magle i lažnih diploma“, još uvek važi da imaju dobre teoretske osnove obrazovanja. Dobri studenti se, po diplomiranju,  lako uklapaju u vodeće svetske akademske i naučne institucije. Veliki nedostatak je što se, kod nas  ne razvijaju „komplementarne veštine“ na primer kako kvalitetno „upakovati“ i prikazati rezultate stručnog rada. 

Plavo zelena rešenja (PZR) i njihova kombinacija sa „resetovanim“ sistemom pravih vrednosti i vraćanjem struci uloge koji joj pripada u civilizovanom društvu  je cilj kome treba da se teži u Srbiji i da se on realizuje

Za zemlje kao što je naša ponekad se kaže da mogu da naprave „quantum leap“ usvajanjem nekih novih tehnologija, i preskačući neke stare koje nisu imale ni vremena ni sredstava da primene ranije. Da li je za Srbiju to moguće kada govorimo o vašoj oblasti?

Umesto reči MOŽE koristiću reč MOGLO BI, kad bi „društveno okruženje“ bilo na  potrebnom nivo da interese zemlje stavlja ispred sopstvenih (najčešće finansijskih) interesa. Ja sam nekoliko poslednjih godina proveo u pokušajima da se takav „quantum leap“ ostvari u oblasti urbanih voda, prvenstveno u projektovanju, građenju i upravljanju radom PPOV (postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda). Pošto Srbija skoro da nema PPOV, mogla bi odmah da primeni najsavremeniju tehnologiju:  čistiju, daleko „ekološki napredniju“,  jeftiniju i za gradnju, pogon i održavanje koje zahtevaju mnogo manje prostora i utroška energije, ne smrdi. Umesto toga „karte su već podeljene“, vlast se opredelila  za zastarelu „smrdljivu“ preskupu („dinosaurus“) tehnologiju (rešenja iz 19-og veka koja treba da služe u 21-om). Velika šansa  da „bude šampion“ se prokockava. Za više detalja o tome može da se pogleda prezentacija: https://youtu.be/ab819Y4npn8

Smatrate da će sve što se danas smatra otpadom biti dragoceni resurs u budućnosti.

Svakako. U mnogim i razvijenim zemljama u razvoju,  takva budućnost (cirkularna ekologija) je već počela. Ono što je otpad u jednoj industriji je sirovina za drugu i tako „u krug“.  Srbija je kao što vidimo danas puna deponija, divljih smetlišta i zatrovanih reka. To je samo jedna od manifestacija „poremećenog sistema vrednosti“ i narušenog pravnog i društvenog sistema, nebrige za javno zdravlje i dobrobit. Tu se posebno ističu sistemi koji bi trebalo da budu „primeri za ugled“ / nosioci privrednog razvoja, recimo turizma.  Treba samo malo detaljnije zagledati (i pomirisati) naše najpoznatije planinske centre (Kopaonik, Zlatibor i Divčibare).  Samo u poslednjih 5 godina su doživeli „urušavanje vrednosti“, nekontrolisanu – haotičnu „urbanizaciju“ gradnju smeštajnih kapaciteta bez minimalnog nivoa dugoročne strategije, bez kvalitetne inspekcijske kontrole, i bez prateće infrastrukture.